Holotropnim disanjem do promene svesti

Ovogodišnju, devetu po redu, nagradu fondacije Vizija 97 Vaclava Havela i njegove supruge Dagmar Havlove, dobio je američki profesor češkog porekla Stanislav Grof koji je postao poznat u svetu po metodu takozvanog holotropnog disanja. Tu kontroverznu metodu promene svesti zasnovao je i razvio sa svojom suprugom Kristinom. Grofu je nagradu, koja se sastoji od diplome i ukrasa u vidu štake svetog Vojteha (najstariji češki svetac – verski misionar), uručio Havel koji je tom prilikom istakao: „Nagradu dobija čovek koji je svojim delom značajno proširio ljudske vidike.” Velika hvala, nema šta! Ovaj neobični psiholog i psihijatar je tako ušao u izabrano društvo dobitnika nagrade koje čine, između ostalih, italijanski vizionarski pisac i esejista Umberto Eko, sociolog Zigmund Bauman, ekonomista i bivši ministar za socijalu u administraciji predsednika Klintona Robert B. Rajh. Grof je, međutim, osobeniji i kontroverzniji od svih njih. Nemalo intelektualaca i novinara, samo iz poštovanja prema Havelu, uzdržalo se od komentara. No, pođimo redom. Stanislav Grof rođen je 1931, u Pragu. Završio je medicinu, potom je specijalizirao i koncentrisao se na psihijatriju. Još u realsocijalističkoj Čehoslovačkoj počeo je da izučava uticaj psihodeličnih droga, na primer, LSD, na svest. Suosnivač je tadašnjeg Istraživačkog instituta psihijatrije. Godine 1967. emigrirao je u SAD i počeo da radi na Univerzitetu “Yon Hopkins”, a potom i na drugim institutima. Kada je u SAD pojačan prohibitivni pritisak protiv droga, čak i ako su deo naučnog istraživanja, Grof i njegova supruga su se bacili na istraživanje mogućih alternativa. Izučavali su i isprobavali razne pristupe, šamansku praksu, domorodačke obrede lekara i vračeva, određene forme hipnoze i autohipnoze i druge psihoterapeutske i duhovne postupke. Eksperimenti s raznim tehnikama na kraju su supružnike Grof doveli do one koja je, prema njihovom iskustvu, najefikasnija – produbljivanje i povećanja tempa daha radi postizanja promenjene svesti, koju su nazvali holotropno disanje. To je, u biti, brzo i duboko disanje, ili naprotiv, zadržavanje daha, tokom koga čovek leži, obično sa zavezanim očima, sluša sugestivnu muziku i „posvećuje pažnju procesima koji se dešavaju u njemu iznutra”. Tako se može doći do stanja transa. Pristalice psihoterapije holotropnim disanjem navode da na ovaj način pacijent može iznova doživeti traumatske događaje iz svog života koji utiču na njegovo psihičko stanje. Stanislav Grof ističe da je takav traumatski doživljaj već sam porođaj, odnosno dolazak na svet, koji ostavlja za sobom jake tragova u ljudskoj psihi. Zahvaljujući holotropnom disanju, pod nadzorom specijalno školovanih asistenata, čovek može da proživi ponovo svoje traume, među njima i onu najraniju – od dolaska na svet, i da ih uspešno prevaziđe. Metoda se može koristiti i kao dopuna u lečenju bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija...). Holotropna terapija se danas izvodi, uglavnom, grupno. Stvaraju se parovi, pa se onda ta dva sudionika smenjuju tako što jedan holotropno diše dok drugi nadzire tok disanja. Obično su obučeni u komotnu, široku odeću, imaju pripremljene papirne ubruse i plastične kese ili sudove za slučaj da nekom pripadne muka i da povraća. Profesor Grof radi danas u kalifornijskom Institutu integralnih studija. Ta privatna visoka škola o sebi navodi da „spaja spiritualne i praktične dimenzije intelektualnog života”. Većina psihologa i psihijatara ima prema metodi holotropnog disanja, akademski rečeno, uzdržan pristup. Kritičari tvrde da kad se čovek ne kreće, a onda bez potrebe ubrzano i duboko diše i snabdeva pluća većim količinama kiseonika, dolazi i do „prekiseoniziranja mozga”. U halucinacijama koje slede, slične onim izazvanim psihodeličnim drogama, teško je, međutim, tražiti jednoznačnu vezu s ranijim realnim doživljajima jer tu nema ničeg neprirodnog, samo viška kiseonika. Na te prigovore Grof odgovara da se savremena psihijatrija vanrednim stanjima svesti malo posvećuje. A upravo to, kako on tvrdi, omogućuje pogled u dubinu ljudske psihe bez obzira na to da li je izazvan holotropnim disanjem, drogom, ili su to proživljavali hrišćanski mistici, jogini, budisti, šamani raznih plemena... Stanislav Grof ima mnogo đaka koji praktikuju njegovu metodu. On i supruga stalno ističu da se metoda mora praktikovati pod kontrolom i nikako je ne preporučuje epileptičarima, ljudima sa srčanim problemima i trudnicama. Engleski naziv holoptropnog disanja (Holotropic Breathnjork) registrovan je i zaštićen patent. „NAGRADA” OD UDRUŽEWA SKEPTIKA ZA LAŽNU NAUKU Priznanje Havelove fondacije nije, međutim, jedina nagrada koju je za svoju patentiranu metodu dobio u rodnoj zemlji Stanislav Grof. Pre nekoliko godina, kada se o ovoj metodi počelo govoriti i u Češkoj, ovdašnje Udruženje skeptika Sisdžfos (po antičkom mučeniku koji uzalud uzbrdo gura kamen) „odlikovalo” je Grofa „Zabludelim kamenom” kojim udruženje upozorava na aktivnosti naučnika koje smatra za šarlatanstvo. Predsednik udruženja Čenek Zlatnik kaže: “Grof pod plaštom nauke pregrejano razvija religiozne predstave, spiritualnost Nenj Age...Kada ne bi dovodio javnost u zabludu i ne bi istupao kao naučnik, već kao religiozni guru, nagradu Sisdžfos ne bi dobio”. Potom je, verovatno i zbog ovakvih reagovanja koja su bliska preovlađujućem češkom racionalnom i antireligioznom pogledu na svet, ovde dosta opao interes za metodu Grofa, ali je, ipak, oživljeno dodeljivanjem nagrade Havelove fondacije. No, laureat nije propustio ni tu novu priliku da ne pruži materijal za svoje kritičare. U intervjuu “Lidovim novinama” Grof govori o svojim iskustvima sa LSD i holotropnim disanjem i tvrdi sasvim ozbiljno da je u jednom od svojih minulih života živeo u starom Egiptu, kao sveštenik božanstava Izide i Ozirisa. „A dobro znam da u velikoj meri to što danas činim je samo ponovno otkrivanje i reformulisanje tih principa koje sam u svom egipatskom životu znao i praktikovao”, tvrdi ovaj psihoterapeut-mistik. Ostale njegove reinkarnacije su, međutim, kako kaže, bile „dosta trivijalne” i nije se radilo ni o kakvoj „značajnoj ličnosti”. „Ostaje pitanje kako će se u nekom narednom životu Grof sećati Havelove nagrade i kako će je ocenjivati – kao trivijalnu ili značajnu”, komentariše se ironično ovaj intervju u nedeljniku “Tiden” koji beskompromisno izvrgava ruglu ovakve otklone od racionalnosti i smislenosti.