Veliki povratak

Malo je kome u Evropi jedno neizabrano geografsko susedstvo ponudilo toliko povoda za neprijateljstvo, kao Turskoj i Rusiji – bivšim imperijama, koje su u jedanaest ratova, 44 godine tukle boj za Crno more i Kavkaz. Posle raspada SSSR-a, kada je teret očuvanja vlasti nad tuđim zemljama na jugu najzad skinut s pleća i Moskvi, Rusija i Turska kao da su se ponovo srele. Zrelije za svoje obostrano istorijsko iskustvo, usrdno su se latile izgradnje mnogo konstruktivnijih odnosa, korisnih za suživot u verski i etnički šarolikom regionalnom prostoru. Kao što biva, kada sudbina naroda u nekom trenutku prestane da bude u rukama usijanih glava, pokazalo se da to nije ni teško. Trebalo je, čini se, da političari samo pogledaju šta to već čine obični ljudi – “građanski subjekti” nad kojima vrše vlast. Videli bi da su i Rusi i Turci prionuli da iskoriste prednosti podignute “rampe”. Rusi, s torbama u rukama, kao putujući pijačni trgovci. Turci, kao prvi spolja prispeli građevinari. Taj prvi položeni kamen u razmeni dobara i usluga vredeo je početkom devedesetih jedva dvesta miliona dolara – da bi građevina dozidana kasnije dosegla do dvadeset milijardi dolara, ali poduprta izrazito dobrom voljom i Moskve i Ankare. Milion Rusa danas bira za odmor redovno neku od plaža u Turskoj. Turska uvozi ruski gas. U međuvremenu, državne posete nisu više “istorijske”, s obzirom na to da su Putin i premijer Erdogan u češćem, “radnom kontaktu”. Ima nešto što je pomoglo da se otvori politički koridor Moskva-Ankara. Posle SSSR-a, Kremlj je obustavio pomoć Odžalanovim Kurdima. Ostavši bez bezbednog neba Rusije, vođa pobunjenog PKK-a je posle godina progona uhvaćen, suđen i poslat na robiju. Okolnosti na frontu kurdskog separatizma pošle su posle toga pravcem smirivanja. Na drugoj strani, Turska je odlučnije presekla put pomoći, pružane secesionistima Čečenije. Taj delikatni korak usledio je padom vlade Erbakana, koja je u većoj meri sledila raspoloženje i interese uticajne dijaspore antiruski raspoloženih Kavkazaca u Turskoj. Poslednji ozbiljniji problem u zajedničkom “zadnjem dvorištu” dve regionalno uticajne susedne sile je Nagorno-Karabah – oduzet turskom etničkom rođaku Azerbejdžanu tokom rata s Jermenima. Turska pruža Azerbejdžanu vojnu obuku i pomoć. Nastoji da se ovaj, geostrateški vrlo važan privremeni gubitnik (“čep na boci” s energetskim resursima kaspijskog basena, opisao je Azerbejdžan Bžežinski!) okuraži i oporavi. Međutim, ni Moskva ni Ankara nisu protiv ideje da se ta kriza reši politikom, a ne sredstvima rata. Time je uklonjen detonator koji bi ponovo mogao ugroziti odnose Turske i Rusije. Slom komunističke imperije vratio je Tursku u jedno od dominantnih polja Kavkaza i centralne Azije – područja, čija je politička konjunktura značajno porasla pod pritiskom rastuće gladi za gasom i naftom. Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Uzbekistan i Turkmenija su turski rođaci. Posle SSSR-a, u njima je probuđen osećaj pripadnosti “jednoj porodici”, pa je sentimentalna veza išla naruku Ankari, u njenom nastojanju da zajednicu privuče bliže sebi. Dabome, prikladno ograničenim mogućnostima Turske da, kao vodeća, finansira proširenu saradnju. Pridošli “štićenici” sastali su se sredinom novembra 2006. u atraktivnoj Antaliji, objavljujući da su namerni da usklade korak sa Ankarom “i osnaže regionalni geopolitički uticaj dvesta miliona Turaka” (sumirao je predsednik Kazahstana Nazarbajev). Šef Azerbejdžana Ilham Alijev afirmisao je načelo po kojem “problem jedne turski govoreće nacije mora biti i problem svih zajedno”, dok je predsednik Kazahstana Nazarbajev iskoračio čak i dalje – predložio je da turski narodi smesta formiraju svoju “parlamentarnu asambleju”, i da njen prvi predsednik bude Sulejman Demirel, prekaljeni državnik Turske. Baku je dobio podršku rođaka u nastojanju da se problem Nagorno-Karabaha reši prikladno “principu teritorijalnog integriteta Azerbejdžana”. Drugim rečima, da se pokrajina koja je, posle krvavog ratovanja, ostala u vlasti Jermena te provincije, vrati u sastav Azerbejdžana. Učesnici samita u Antaliji potpisali su zajedničku izjavu, i u njoj su svi “klasični” elementi danas sličnih deklaracija: obaveza jačanja međusobnih ekonomskih i transportnih veza, borba protiv terorizma, trgovine oružjem, drogom i ljudima... No, u takvom univerzalno prihvatljivom okviru, nije izgubljeno ni ono zbog čega je zbližavanje regionalnih država i Turske već na prvom koraku uspelo. Ako je reč o Turskoj – Ankari će dragocena biti podrška saplemenika u istorijskom insistiranju da joj se otvori put prema članstvu u Evropskoj uniji. Taj sastanak Turske i rođaka bio je osmi od potonuća ruske imperije, mada tek prvi za skoro pet poslednjih godina. To je pokazalo da “rođaci” i te kako umeju da budu i samostalni, kada shvate da su fondovi pater familijasa limitirani ili im priđe Evropa s primamljivim poslovnim kombinacijama. Ključni faktor obnovljenog poleta Turaka je energija. Gas i nafta Azerbejdžana, Kazahstana i Turkmenije, kojima se put do tržišta na Zapadu sada otvara i kroz Tursku, umesto, kao dosad, samo kroz Rusiju. Reč je o naftovodu Baku-Tbilisi – Ćejhan i gasovodu Baku-Tbilisi-Erzurum (u izgradnji), dva strategijski najvažnija projekta zapadne petro-industrije u eksploataciji i izvozu iz zone Kaspijskog mora. Novim putevima Evropa se oslobađa zavisnosti snabdevanja gasom iz Rusije. Ali, sada može dopasti u zavisnost od Turske – s čim možda i računaju u Ankari. Kaspijski “ventil” (svojevrsna replika prolaza kroz Dardanele) lociraće se u Turskoj. To pitanje zavisnosti od “ventila u Turskoj”, moglo bi i te kako postati aktuelno u slučaju da pregovori Evrope i Turske, o pristupu EU, budu bez rezultata. Sarađujući s Rusijom, utičući na Kavkazu i u centralnoj Aziji, i raspolažući kartom u igri sa Evropljanima, Turska se vratila na scenu. Iskoračila je iz čamotinje na koju je bila osuđena stegama hladnog rata. Ne oseća se više regrutom Vašingtona, zaduženim za južno krilo NATO-a. Na horizontu nema više “sovjetske opasnosti”, zbog koje je morala da bude poštovana disciplina u izvršavanju odluka “odozgo”. Vašington je gorko iskusio novu situaciju. U agresiji SAD na Irak, Ankara je uskratila Americi usluge avio-baze, potrebne za snabdevanje trupa na bojištu materijalom i opremom. Nedavno, dve sile su dospele sasvim blizu otvorene kolizije, povodom Turske namere da kroči trupama u irački deo Kurdistana, odakle je izložena napadima kurdskih diverzanata. Alarm je dobio međunarodne razmere. U brdima na severu Iraka organizovane su i aktivirane baze PKK – Odžalanove Radničke partije Kurdistana, optužene za terorističku aktivnost. Turska, koja je u jednom trenutku bila podeljena protestima sekularno orijentisanih građana, sjedinila se u opštenacionalnom zahtevu da se Kurdima odgovori na napade “kako treba”. Odgovoriti “kako treba”, podrazumeva lupiti oružjem po iračkim saveznicima SAD na severu Iraka, u trenutku kada je Vašington sav u glibu tog rata i uopšte bez saveznika. Međutim, izazov je veliki. Eventualna nezavisnost iračkih Kurda probudiće uspavanog diva njihove nezavisnosti – nauštrb teritorije Turske. Može li Vašington steći saveznika u Iraku, a i sačuvati Tursku, kao saveznika u NATO-u? Takvo pitanje još nema odgovor, ali nije Ankara ta koja se plaši raspleta.