Raskid sa “nevinim” ocem

Dela Davida Albaharija nemačka književna kritika svaki put dočekuje izuzetno pohvalnim rečima. Međutim, njegov treći roman u nemačkom prevodu Gec i Majer zapljusnula je prava bujica slavopojki. Od izlaska ovog romana o likvidaciji srpskih Jevreja za vreme nemačke okupacije, u nemačkim i švajcarskim medijima objavljeno je preko 40 prikaza i intervjua. “Zidojče cajtung” konstatuje da je Gec i Majer “zadivljujući roman” i primećuje da je Albahari, “pišući knjigu o duši, genijalno usavršio umetnost ironije”. Književni časopis iz Berlina “Literaturen” naziva Albaharijev roman “suadom sećanja bez daha i pasusa”; to je “stara priča o žrtvi koja se identifikuje sa ubicom, ali ovog puta ispričana na novi način”. “Noje Cirher cajtung” ističe da se u Gecu i Majeru “uništavanje ljudskih života pretvara u trijumf poezije”, a “Špigl” u posebnom izdanju za kulturu priznaje da “ova knjiga protiv zaborava deluje potresno i obespokojavajuće”. Svi kritičari bez razlike kuju u zvezde “novootkrivenog značajnog autora postmoderne”, a opšte oduševljenje čuvena kritičarka Iris Radiš sažela je za ugledni nedeljnik “Di cajt” u sledeće reči: “Srpski pisac David Albahari je otkriće od kojeg zastaje dah.”

Gec i Majer je puna tri meseca uz čuvenog portugalskog pesnika Fernanda Pesou, a ispred nemačkog književnika Hansa Magnusa Encensbergera branio čelna mesta na spisku najboljih knjiga koji sastavljaju literarni kritičari nemačkog govornog područja. Spisak najboljih ne treba, međutim, brkati sa bestseler listama raznih časopisa, koje se orijentišu isključivo prema broju prodatih primeraka, dakle prema širokoj popularnosti. Jasno je naime da Gec i Majer, uprkos britkoj ironiji i crnom humoru, za čitaoce, a pogotovo za nemačke, predstavlja mučno štivo, te da je malo verovatno da će se ikad svrstati u red najčitanijih knjiga. Ko, međutim, smogne snage da uroni u ovu nesvakidašnju i potresnu lektiru, teško da će ostati ravnodušan.

To potvrđuje jedna čitateljka o kojoj je u poslednje vreme nemačka televizija češće izveštavala u direktnom pismu Davidu Albahariju. Evo šta Beate Niman (Niemann), žena sa tragičnom porodičnom istorijom, saopštava autoru romana Gec i Majer:

Poštovani
gospodine
Albahari,

S velikim bolom pročitala sam Vašu knjigu, samo po nekoliko stranica na dan, jer veću količinu nisam mogla da podnesem.

Da Vam se predstavim. Ja sam treća kćer Bruna Satlera, rođena 1942. Moj otac je bio šef Gestapoa u Beogradu sve do odlaska nemačkih trupa iz ovog grada. On je od dr Šefera dobio zadatak da planira korišćenje gasnih kamiona. I on je taj zadatak ispunio. Tako je, na primer, odredio u kojem trenutku treba pustiti gas u unutrašnjost kola, kako krici ne bi izazvali isuviše veliku uzbunu na beogradskim ulicama. Pre nego što je u februaru 1942. došao u Beograd, pripadao je pretkomandi Moskve u Smolensku. Tamo je u grupi B pod Arturom Nebeom prikupio “iskustva” u primeni gasnih kamiona u Minsku. Istoričari pretpostavljaju da je moj otac kao “specijalista” direktno pozvan u Beograd radi planirane likvidacije žena i dece iz zemunskog logora.

U septembru 2001. godine bila sam u Beogradu i tamo koristila Arhiv grada Beograda, Arhiv Jugoslavije i Filmski arhiv. U Vojnoistorijski arhiv nisam mogla da uđem, zato što je, kako mi je rečeno, bio razoren bombama NATO-a. U Beogradu sam srela poslednju preživelu osobu iz zemunskog logora, koju su kao trinaestogodišnju devojčicu po odlasku poslednjeg transporta zajedno sa njenom majkom, hrišćankom iz Švajcarske, i još dve Rumunke bili “zaboravili”. Prići LJiljani predstavljalo je za mene najteži korak u mom životu. Srela sam i ljude koji su preživeli banjički logor i razna skloništa. Potres koji sam doživela prilikom tih susreta do danas nisam prebolela.

Moram ukratko da Vam ispričam i moju porodičnu istoriju. Moj otac je preživeo rat. U rano leto 1947. krišom je došao u Zapadni Berlin, a avgusta 1947. su ga sovjetski vojnici kidnapovali u prisustvu Eriha Milkea, kasnijeg šefa službe državne bezbednosti Nemačke Demokratske Republike. Godine 1953. primili smo vest da se moj otac nalazi u jednom istočnonemačkom zatvoru i da je kao ratni zločinac osuđen na doživotnu robiju. Godine 1972. je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u jednom istočnonemačkom zatvoru. U Zapadnom Berlinu izvršena je revizija njegove presude, pri čemu je tretiran kao činovnik policije u službi, pa je moja majka primala prvo njegovu platu, pa njegovu penziju, a kasnije i udovičku penziju. Moj otac je ovde tretiran kao nevin, a i ja sam vaspitana u tom ubeđenju. 1960, u doba osnivanja organizacije Amnestdž International, boravila sam godinu dana u Engleskoj i pokušavala da na raznorazne načine izvučem oca iz istočnonemačkog zatvora. Činila sam to sve do njegove smrti. Slutila sam doduše da nešto nije u redu, ali nikada nisam postavljala pitanja mojoj majci. Od očevih prijatelja i bivših kolega, koji su delom opet dobili zaposlenje u policiji, slušala sam uvek jedno te isto: “jadni Bruno”. Odvojila sam se od moje familije, tačnije od majke i mojih dveju starijih sestara. Nismo se više slagale. Posle dugogodišnjeg boravka u Indiji vratila sam se sa mojim mužem u leto 1992. u Nemačku. Još u Bombaju sam podnela zahtev za uvid u akta mojih roditelja, pohranjena u bivšem ministarstvu državne bezbednosti Nemačke Demokratske Republike. Posle smrti mog supruga 1995. naselila sam se u Berlinu, a godine 1996. dobila sam akta na uvid. Tako sam prvi put saznala šta se konkretno prebacuje mom ocu, odnosno da je učestvovao u streljanjima partizana i talaca, a što se tiče upotrebe gasnih kamiona, za to je navodno samo “bio čuo”.

Tek krajem 1998, pošto mi je slučajno dospela u ruke knjiga Valtera Manošeka “Srbija je očišćena od Jevreja” i pošto sam u Beču prvi put od gospodina Manošeka lično saznala za neposredno učešće mog oca u ubistvima, zatražila sam od centralnog arhiva u Ludvigsburgu informaciju da li se moj otac vodi kod njih. Nekoliko meseci kasnije dobila sam akta na uvid, a u leto 2001. sam još jednom otputovala u Ludvigsburg, jer su mi dali na uvid i akta grupe B. Tako sam pročitala i akta Šefera, Andorfera, Geca i Majera.

Prolazila sam kroz pakao, drugačije se to ne može opisati. Ali, preživela sam. Raskrstila sam sa “nevinim” ocem, oslobodila se laži koja me je pratila celog života i sada pokušavam da sebi izgradim novi život.

U decembru 2000. godine u jednom velikom berlinskom dnevniku objavljen je duži članak o meni i mom radu, pošto sam u arhivu toga lista proučavala godišta 1947/49 u vezi sa kidnapovanjima ljudi iz Zapadnog Berlina. Posle objavljivanja tog članka mediji su počeli da me opsedaju. Sve sam odbila sem gospodina Joaša Tatarija, autora nekoliko dokumentarnih filmova sa nacističkim temama i trostrukog dobitnika Grimove nagrade. Posle dužeg razmišljanja pristala sam da me kamera prati u mojim pokušajima otkrivanja tragova. To je trajalo gotovo dve godine. Prvi film od 45 minuta, prikazan je prvo na programu Televizije Keln, a sada se daje i na svim ostalim regionalnim programima. Drugi film od 90 minuta je upravo završen.

Kada sam počela da istražujem istinu o mom ocu, a kasnije i o mojoj majci, činila sam to isključivo za sebe i za moju decu. Na javnost nikada nisam pomišljala. Sada, pošto sam izašla u javnost i pošto me pozivaju škole ili ljudi sa sličnom pozadinom, bilo da su hrišćani ili Jevreji, počinjem da se na to navikavam.

Zabeležila sam sve što sam otkrila o mojim roditeljima, a biografiji mog oca suprotstavila sam svoju, da bi se videlo šta je život mojih roditelja učinio od mene. Rukopis sam poslala u nekoliko izdavačkih kuća, ali zameraju da im to premalo liči na roman. A ja ne dopuštam nikakvo preoblikovanje.

Treba poželeti da se nađe izdavač za zabeleške ove žene koja je imala hrabrosti da pogleda istini u oči i koja sada beskompromisno traži isto to i od drugih. A bilo bi zanimljivo i upriličiti književno veče na kojem bi David Albahari i Beate Niman osvetlili isti problem sa dve različite strane - sa jevrejsko-srpske i nemačke, sa fikcionalne i dokumentarne.