Čume od blata

Selo Surčin se prvi put pominje početkom 15. veka kao deo poseda velikog feudalca “de Marotha”. Zahvaljujući ljudima čije bogatstvo ne zaostaje za bogatstvom ondašnjih feudalnih porodica glas o Surčinu je, početkom 21. veka dopro na sve kontinente. Kako, valjda, nije red da tako čuveno mesto bude samo mesna zajednica, Skupština grada Beograda je odlukom od 24. novembra promenila statut i proglasila Surčin za 17. beogradsku opštinu.

Novoformirana opština ima 45 hiljada stanovnika koji žive u sedam naseljenih mesta (Surčin, Bečmen, Boljevci, Dobanovci, Jakovo, Petrovčić i Progar). Teritorijalno to je prostor dvostruko veći od onoga koji je ostao opštini Zemun i obiluje plodnom zemljom i šumama. Opština se duž čitavih 40 km nalazi na obali Save i na njenom se obodu nalazi Obedska bara.

U Surčinu nema prljave i teške industrije i, prema rečima predsednika Mesne zajednice Vojislava Janoševića, ima sve uslove da se pretvori u jednu ekološku, izletničku opštinu. “I da sa sebe skine nezasluženu etiketu mafijaškog mesta, jer se ovde nije 18 hiljada ljudi bavilo kriminalom nego samo njih nekolicina”, kaže Janošević.

A u budućem opštinskom sedištu teško je primetiti tragove miliona evra koji su prolazili ili još uvek prolaze kroz ruke nekih od stanovnika Surčina. Čak naprotiv. Prozori na Domu kulture u centru naselja su odavno bez stakala, da se tu nekada nalazio bioskop pamte samo sada sredovečni Surčinci a i Osnovna škola koja je izgorela pre 13 godina još uvek nije renovirana.

Građani se žale i na prevoz, “koji kad su izbori i kad su zadušnice ide dobro ali radnim danima samo privatnici voze”, na to što nemaju Dom zdravlja nego samo malu ambulantu koja se nalazi u vrlo lošem stanju, što godinama čekaju na uvođenje kanalizacije. Onima mlađima smeta što nema mesta za izlazak a ni noćnih autobuskih linija za grad.

Pritužbi na račun najpoznatijih živih Surčinaca LJubiše Buhe Čumeta i Dragoljuba Markovića interesantno nema, a za Čumeta se čak može reći da je vrlo omiljen u svom mestu. Jovica Novaković nam kaže da Buhu poznaje odmalena. “To je jedan jako dobar dečko koji je mnogo dobra doneo Surčinu. Tek će se videti kako je bez njega. Pravićemo ga od blata.” I devojka koja prodaje voće u centru naselja ima samo lepe reči za građanina LJ.B. zvanog Č (kako ga je nazvao satiričar LJ.Ž.). “Dok je bio Čume, bilo je nekog reda a sad radi ko šta hoće.”

Građani su generalno zadovoljni što je Surčin postao opština, ali kao što postoje mišljenja da “nam je to sve Marković sredio” ima i onih koji ne misle tako. Jedan od njih je i Vojislav Janošević koji kaže da on stoji na čelu ove akcije već šest godina i da je uticaj Markovića ili Buhe jednak uticaju bilo kog drugog građanina koji se raduje osnivanju surčinske opštine. Po njegovim rečima, akciju je guralo i izguralo sedam mesnih zajednica buduće opštine Surčin i građani koji su davali bezrezervnu podršku. Miloš Aligrudić, šef odborničke grupe Demokratske stranke Srbije u Gradskoj skupštini kaže da ne može da tvrdi da postoji uticaj znamenitih Surčinaca na ovu odluku ali da postoje indicije. “Demokratskoj stranci je zbog nečega bilo izuzetno stalo da se donese ova odluka. Kako drugačije razumeti njihovu žurbu, pre iole ozbiljnijeg elaborata i promenu načina glasanja (glasalo se javno, prozivkom) ne bi li iskontrolisali glasanje svojih poslanika”. On dodaje da je veoma čudno što se sada izglasava ovako nešto kada znamo da nam predstoji donošenje novog ustava i zakona o glavnom gradu, koji je prema Zakonu o lokalnoj samoupravi obavezan da se donese. “Čak se i predsednik opštine Zemun Vladan Janićijević (inače, član DS-a) zalagao da se prvo donese zakon o Beogradu ali je naprasno promenio mišljenje i glasao - za.”

Aligrudić naglašava da DSS nije protiv toga da Surčin postane opština ali je glasao protiv zato što smatra da problem treba da se rešava sistemski a ne parcijalno. “Možda Surčin i treba da bude opština, ali možda to treba da postane i Borča i Krnjača i Beli potok. Zašto se izdvaja samo Surčin”, pita funkcioner DSS-a. I sam postupak za Aligrudića je problematičan. On smatra da glasanje treba da bude samo završni čin koji treba da predstavlja finale dugotrajnih priprema a u ovom slučaju, kako kaže, glasanje je početak, prvi korak. Aligrudiću smeta i što se stalno poziva na volju stanovnika Zemuna i Surčina a nikakvo izjašnjavanje nije sprovedeno.

Vojislav Janošević tvrdi da postoji apsolutan konsenzus svih stranaka da Surčin postane opština, da je to stalno predizborno obećanje i da je DSS sada protiv jer, kako kaže, oni iživljavaju svoj pesimizam. On navodi da je još 1997. bilo sve sređeno da Surčin postane opština ali da je to stopirano posle dogovora Vuka i Šešelja. “Kakvo je raspoloženje građana najbolje govori činjenica da je tada oko 80 odsto tadašnjih članova SPO-a pocepalo svoje članske karte.”

Kao glavne argumente u prilog nastajanja opštine on je naveo to što Surčin i njegova sela imaju sasvim drugačije probleme nego urbani deo Zemuna, da se na ovaj način rešavaju mnogi praktični problemi (stanovnik Progara mora da promeni tri prevoza da bi preko opštine Novi Beograd stigao do opštine Zemun) ali i da je to u duhu decentralizacije za koju se, kako kaže, zalažu sve demokratske partije.

U čijem i zahvaljujući čijem duhu sada je već nebitno tek sledeći lokalni izbori dovešće u Surčin prvo opštinsko rukovodstvo posle 35 godina. Deset prostorija već se osposobljava da od iduće godine ugosti nekoliko desetina činovnika. Ako se u njima nađe sadašnje rukovodstvo Mesne zajednice njima sigurno neće smetati žuto i plavo ofarbane bandere koje vode do objekata “Krmivo produkta” koji su, gle čuda, takođe žuto - plavi. “E samo to me nervira kod Markovića. Neka bude za koga hoće ali što nama bode oči”, kaže nam prodavačica voća, ona koja žali za Čumetom.