Terorizam u usponu

Bilo ko da je ubio Benazir Buto – Al kaida, tajna policija, Mušarafovi ljudi – stvorio je idealne uslove za uspon terorizma ne samo u Pakistanu, nego u međunarodnim razmerama. Od terorističkog napada na Wujork i Vašington, u septembru 2001, SAD nisu doživele veći izazov u ratu protiv terorizma. Možda ni veći poraz. Teroristi stvaraju uporište u drugoj po veličini islamskoj zemlji. Da nevolja bude veća, Pakistan poseduje nuklearno oružje. Drugde teroristi nisu bili blizu nuklearnom oružju. A u Pakistanu, u čiju vojsku prodire islamski fundamentalizam, imaju ga bezmalo na dohvat ruke. Zemlja, zahvaćena krvavim nemirima, tone u haos. Uticaj Al kaide u pojasu duž granice sa susednim Avganistanom znatno je ojačao. Vojska je neuspešna u suzbijanju ekstremizma. Pakistan je uveliko zahvaćen „talibanizacijom”. To čak piše i u pakistanskim novinama. U jednoj anketi o popularnim ličnostima, sprovedenoj u avgustu, Osama bin Laden je zauzeo prvo mesto, sa 46 odsto glasova, a general Mušaraf drugo, sa 38 odsto. „Wusvik” je proglasio Pakistan za „najopasniju zemlju na svetu”. Robert Galuči, savetnik u američkoj vladi, kaže da Pakistan „predstavlja najveću pojedinačnu opasnost nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država”. A Farid Zakarija, stručnjak za islam i Bliski istok, tvrdi: „Ako postoji centralni front u ratu protiv terora, onda to nije Irak, nego Pakistan.” Atentat na Benazir Buto, u trenutku kad je Vašington planirao da uz njenu pomoć oslabi poziciju generala Mušarafa, koji je pre toga već bio primoran da postane samo civilni predsednik, oslabio je američki uticaj u Pakistanu. Ali to je samo dodatna komponenta u nizu pakistanskih protivurečnosti i po Amerikance nepovoljnih regionalnih geopolitičkih okolnosti. Osnovnu protivurečnost Pakistana najbolje je objasnio pakistanski nuklearni fizičar Pervez Hudbhoj jednom rečenicom: „Sve zemlje imaju armije, a kod nas armija ima zemlju.” Generali su neposredno upravljali Pakistanom pune 33 godine, a za 27 godina „civilne vladavine” držali su vlast pod svojom kontrolom. U siromašnoj zemlji od 167 miliona stanovnika, 620.000 vojnika čine privilegovanu kastu. Na vojnu kastu je otišla polovina američke pomoći od 11 milijardi dolara, data Pakistanu od 2001, posle terorističkog napada na Wujork i Vašington. Pri tom pakistanska vojska uživa glas jedne od najkorumpiranijih na svetu. I sve to uz američki blagoslov. SAD žele da im Pakistan bude ključni saveznik u borbi protiv islamskog ekstremizma i globalnog terorizma. Samo rađanje savezništva bilo je protivurečno. Kad je Mušaraf 2001. izvršio puč i uzeo vlast, Bela kuća mu je postavila ultimatum: ili će se pridružiti Amerikancima „u ratu protiv terora” ili će „bombama biti vraćen u kameno doba”. Naravno, on je prihvatio ovo prvo. Ali je u međuvremenu Al kaida proširila svoj uticaj na pakistanske mase. U tome je značajan doprinos imao Avganistan. Talibani su ojačali, samoubilačkih napada je sve više, raste ilegalna proizvodnja narkotika, obnova zemlje je u zastoju, demokratske institucije slabo funkcionišu, a snage NATO-a, sve manje raspoložene da ratuju, imaju i sve manje izgleda da nametnu mir. Neki analitičari procenjuju da je Al kaida i preselila svoje uporište u Pakistan, jedinu zemlju koju je osnovao islam, zato što je procenila da je glavni posao u Avganistanu već obavila. Proamerički nastrojena Benazir Buto bila je predviđena da bude ključna ličnost u američkoj strategiji „demokratizacije i stabilizacije” Pakistana. Sada se teško naslućuju ne samo demokratija i stabilizacija, nego i američki pravci akcija u sprečavanju islamskih ekstremista da se približe nuklearnim raketama. Ne zna se njihov tačan broj. „Špigl” piše da pakistanska armija ima 65 nuklearnih bojevih glava. „Gardijan” pak procenjuje da ih ima između 80 i 120. Naravno, teroristima bi bilo dovoljno i nekoliko. A ako bi, u opštem haosu i pometnji, pao i Mušaraf, niko se ne usuđuje da nagađa šta bi se sa raketama moglo desiti. Američka štampa nagoveštava da Pentagon zasad ima jedan konkretan plan: da, uz pristanak Islamabada, pošalje specijalnu vojnu formaciju čiji bi cilj bio da na pakistanskoj zemlji, duž granice sa Avganistanom, likvidira infiltrirane teroriste i zaustavi njihov dalji priliv i uticaj. Vilijam Arkin, vojni analitičar, najavio je u „Vašington postu” da bi američke trupe mogle da budu u Pakistanu već na početku ove godine. U isto vreme Yordž Fridman, glavni analitičar Stratfora, agencije specijalizovane za „obaveštajne analize iz javnih izvora”, prognozira da će upravo u Pakistanu doći do „završnog sukoba” između Amerike i Al kaide. Možda. Ali, Amerikanci u ovo vreme gube dva rata, jedan u Avganistanu, a drugi u Iraku. Otkud im nada da će moći da vode i treći, i da baš