Povratak Berluskonija?

Italijani imaju redak politički kvalitet: umeju da žive sa čestim krizama vlade, a da ne upadnu u ekonomski haos koji bi ih izopštio iz kruga moćnih industrijskih sila. Sad su, sa ostavkom premijera Prodija, izgubili 61. po redu vladu od kraja Drugog svetskog rata. A, ipak su i dalje, po bruto nacionalnom produktu, sedma ekonomska sila na svetu. Da li to znači da su „Fiat” ili „ENI”, recimo, za Italiju važniji od vlade? Uvodničar lista poslovnih krugova „Il sole 24 ore” možda i nije daleko od tog uverenja kad kaže: „Svet politike u Italiji je alarmantno udaljen od ekonomske stvarnosti zemlje”. Nije pravedno da to čuje političar koji je nekad stajao na čelu Evropske komisije, ali u politici niko ne nosi samo svoj teret. A Prodi je nasledio tradiciju „zemlje sa najgorim uravljanjem u Evropi”, rasprostranjenu korupciju u politici i politički multipolarizam u kome vlada nije moguća ako nije koaliciona. NJegovu vladu levog centra činilo je devet stranaka – od katolika do komunista. A u takvoj vladi, pošto svi ne mogu da dobiju resore koje traže, svaki ministar ima po tri zamenika i najmanje još toliko pomoćnika. I nikad se ne zna kad koja od malih stranaka može da poremeti ravnotežu snaga u parlamentu i da dovede do krize vlade. Prodiju se to desilo posle dvadeset meseci vladavine. Kad je postavio pitanje poverenja vladi, prošao je u Predstavničkom domu, ali ne i u Senatu, gde ga je izneverio jedan od manjih koalicionih partnera, Hrišćanska demokratska partija. Zato je podneo ostavku. Da ne bi došlo do prevremenih parlamentarnih izbora, predsednik Republike Đorđo Napolitano poverio je predsedniku Senata Franku Mariniju sastav prelazne činovničke vlade, čiji bi cilj bio da sačini predlog zakona o izmeni izbornog sistema. Konkretno, pošto Italija nema bipolarni politički pejzaž sa dve jake stranke i jednom manjom – kakve imaju druge razvijene demokratije poput SAD, Britanije ili Nemačke – novim zakonom bi trebalo izmeniti vrlo komplikovan izborni sistem koji stimuliše stvaranje stranačkih koalicija pre izbora i, podizanjem cenzusa, smanjiti šanse sitnim strankama da uđu u parlament. Sada se događa da, u okviru predizbornih stranačkih koalicija, u parlament uđu i stranke koje nemaju više od dva odsto birača. A teži se podizanju „praga” na osnovu najmanje četiri do pet odsto dobijenih biračkih glasova. Za izmene izbornog sistema zalažu se dve jake interesne grupacije: Konfederacija industrijalaca i Biskupska konferencija. Međutim, stvaranju prelazne vlade, što predlaže predsednik Napolitano, protivi se lider opozicione stranke „Forca Italija” i bivši dugogodišnji premijer Silvio Berluskoni. On je za hitno raspisivanje prevremenih izbora i ni oko jednog drugog pitanja ne želi da sarađuje. Nevolja je u tome što njegova ambicija da se što pre vrati na vlast praktično onemogućava reformu izbornog sistema. Po ustavu, naime, o reformi se odlučuje na referendumu, a referendum se mora odložiti na najmanje godinu dana od vremena održavanja prevremenih parlamentarnih izbora, ako bi do njih došlo. Tako se kriza još više komplikuje, čineći italijanski politički život još osobenijim nego što je izgledao nakon Prodijeve ostavke, dok samouvereni Berluskoni lupa na vrata. Naravno, u ovakvoj situaciji na svetlo dana izlaze pitanja koja se manje tiču reforme izbornog sistema, a više učinka Prodijeve vlade. Ona je bila obećala razne liberalne reforme, pa i nastojala da ih pokrene, ali je zbog svoje velike koalicione fluidnosti uglavnom prolazila kroz razne krize. Unutar vlade nije bilo saglasnosti oko spoljne politike, odbrambene politike, poreske politike, reforme penzionog osiguranja i još nekih pitanja. Posebno je zanimljiv spor unutar koalicije oko dva pitanja iz oblasti spoljne politike i odbrane koji se preneo u parlament i širu javnost: dokle će Italija još držati trupe u sastavu NATO u Avganistanu i treba li popustiti pod pritiskom Vašingtona da se proširi američka baza u Vićenci na severu zemlje. Ministri za ova dva resora, Masimo D’Alema i Arturo Parizi, tvrde da se dve hiljade italijanskih vojnika, koliko ih je još ostalo u Avganistanu, tamo nalaze „u političkoj i civilnoj misiji UN” – što nije puna istina, jer su trupe u sastavu i pod komandom NATO-a. Proširenje američke baze je još teže objasniti i pravdati, jer je javnost listom protiv toga. Berluskoni, sa svim svojim protivurečnostima i spornim odlikama, nije u italijanskoj javnosti izgubio mnogo od svoje nekadašnje popularnosti. A nije izgubio ni vlasništvo nad tri televizijske stanice koje ga mogu učiniti još popularnijim. Ankete pokazuju da nad svojim starim rivalom Prodijem, kome želi da se osveti za poraz iz 2006, ima prednost od 10 do 15 odsto glasova. Pa, ako se vrati, biće to verovatno već u aprilu.