Slatki život Rusa

Sreda, jutro (20. februar), dan pošto su gnevni Srbi na Jarinju polupali “granični prelaz” između Srbije i Kosova i Metohije koji tu stoji od potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Bilo je 10.000 gnevnih Srba rekao je Slobodan Samardžić u “Poligrafu” Antoneli Rihi. Ministar za Kosmet je objasnio da akcija “nije lepa, ali je legitimna”. Dok putujemo ka Kosmetu, Milivoje Mihajlović, šef kancelarije Vlade Srbije za odnose sa javnošću, kaže u “Kažiprstu” Danici Vučenić da to nije bila dobra akcija. Mihajlović je sa Kosmeta, iz Prištine. Policajac MUP-a Srbije na Rudnici, “našem graničnom prelazu”, saopštava ekipi “Enter” televizije da nema šanse da idemo dalje. Čujemo da ministar Dinkić prolazi ovuda u 11, da ga sačekamo pa da mu se “prikačimo” – predlažemo zicer varijantu. Neće ovuda, tražimo mu neki drugi put – službeno kaže službeno lice. Da li to uče u školi – “mrtav” glas i kameno lice. Mora da ima neka rupa – ne odustajemo. Možete ovuda gore, malo asfalta, posle makadam – službenim tonom govori policajac. Nema veze makadam, nego da li ćemo zajebati “one” – junačimo se misleći da time pridobijamo službeno lice Srbije. Izlazite im iza leđa – službeno lice saopštava službenim glasom. Idemo. Napred ekipa, snimatelji Dejan Timotijević i Goran Šapić, tonac Marko Baštić i vozač Dragan Đurđević u “fijatu dolbo”, iza u mojoj “opel astri” Ana Marija Rosi, rediteljka emisije “Nije srpski ćutati” i ja. Radosni smo i kada nam na početku makadama policajac Srbije zapisuje registracije kola i brojeve iz ličnih karata. Mumlamo “Brže piši, brže!” i nikome ne pada na pamet da sluti da nas zapisuje kao dokaz da smo nestali na teritoriji koju je Slobodan Milošević dao Ujedinjenim nacijama na vladanje i upravljanje i sa koje je povukao i vojsku i policiju Srbije. Radosni smo i kada u krivinu ne možemo da uđemo normalno, nego se tri puta vraćamo u rikverc. Oprez nije naodmet, pogrešan santimetar garantuje slobodan pad kola od bar 50 metara. Radosni smo i kada moj auto nalegne na četiri kamena u pokušaju da se mimoiđemo sa malim teretnjakom. Radosna je i ekipa dok podiže “astru” sa kamenja kako bi mogla da krene. Kada nam se već smučio makadam, vidim džip i policiju. “Ovo su njihovi”, kažem besno Ana Mariji. Ćutim, da mogu da nam kažu da se vratimo. Ne reaguju, prolazimo. Silazimo sa makadama na asfalt, magistralni put za Mitrovicu. Posle smo u Mitrovici saznali da su tim putem u nju stigle novine i hleb. Mleko tog jutra nije stiglo u Mitrovicu. Osveta UNMIK-a zbog osvete Srba na Jarinju i Brnjaku. Dovoljan dokaz za tvrdnju Mikija Mihajlovića iz “Kažiprsta” da nismo ništa naučili iz bliske prošlosti o nadgornjavanju sa jačim. Kinezi kažu da se samo glup čovek dva puta sapliće o isti kamen. Ipak, razumem bes kosmetskih Srba. Razumem, ne znači i “podržavam”. Očaj ispred sela Lešak. Barikada UNMIK-a: borna kola, bodlje na putu. Neki vojnik sa francuskom zastavom na reveru pokazuje nam da prođemo. Ima lice boje fudbalskog kralja Zidana i fudbalske nade Benzeme. Vozimo ulicama Mitrovice zakrčenim kolima i ljudima. Plastične kese na drveću prve upadaju u oči. Ma kakvi 10.000 ljudi na Jarinju, pa nisi toliko naivan, bilo ih je oko 400 – odgovaraju na moje pitanje trojica Mitrovčana. Qudi, bre, Marko Jakšić i Slobodan Samardžić rekli da je na Jarinju (prelaz ka Srbiji) i Brnjaku (prelaz ka Crnoj Gori) bilo deset, odnosno šest hiljada ljudi. Veruješ njima ili nama? – njihovo je pitanje na koje se svi smejemo. Spuštamo se do mosta i kafića “Dolče vita”. Moja je namera da tu snimim emisiju. Ostalo mi od Ejzenštajnove “Montaže atrakcije”: o gorkim stvarima pričamo u kafiću koji se zove “Sladak život” a kamere iza naših leđa “slikaju” most razdvajanja novog Berlina u Evropi. Ne zid razdvajanja, nego most razdvajanja. Da li je ikada bilo da most razdvaja? Ako nije – biće! Verujte. Zovi me Saša ili Rus, kako hoćeš, kaže vlasnik kafića, čije je telo reklama za svaki bodi-bilding klub. Saša ili Rus je iz južne Mitrovice. Kada je, kako su rekli radikali, Milošević pristao na kapitulaciju 1999. godine, Rus se iz rata vratio u kuću u južnoj Mitrovici. Komšija Albanac mu je rekao da mu niko više ne garantuje živu glavu na ramenu. Saša je sa majkom, bratom, dve puške i pištoljem došao u severnu Mitrovicu. Wegovu kuću je srušio neki Albanac i na njenom mestu podigao petospratnicu. “Wemu sud ne traži papire da dokaže da je to njegovo, meni traži. Ne odustajem, sudiću se do sudnjeg dana” – kaže Saša. Kada je vlada socijaliste Mirka Marjanovića u kojoj su potpredsednici bili radikali Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, a ministar Aleksandar Vučić otišla sa Kosmeta – Rus je investirao. Milošević, Marjanović, Nikolić, Vučić i Šešelj odlaze, a Saša stoji postojano kano klisurine i na gorkom mestu pravi “Sladak život”. Taman kada smo završili snimanje emisije “Nije srpski ćutati” u kojoj su govorili Tatjana Lazarević i Zvonko Miladinović, stigli su ispred “Dolče vite” srednjoškolci i studenti demonstranti. Svakoga dana oni kreću u šetnju u 12 časova i 44 minuta podsećajući da Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti kaže da je Kosmet u Srbiji. Dejan i Goran snimaju. Ana Mariji je jasno da neće moći da pređe most i snimi kadrove i u južnoj Mitrovici, traži od Zvonka da joj daju snimke sa celog Kosmeta, i rat '99. i sve posle. Na ivici kruga koji čine demonstranati pričam sa znancima iz Mitrovice. Prilazi neki čovek, vidno uzbuđen. Vama ću da kažem, vi ste pošten novinar. Vidite kako nam ubijaju decu. Vidite kako nas uništavaju. Da Srbi ne postoje. To im je cilj. A sve može drugačije. Kako, pitam. Pa sve bi bilo drugačije samo kada bi B92 izveštavao drugačije, odgovara čudeći se mom neznanju. Kako drugačije, pitam znajući da to što i sada pokušavam da budem novinar nema nikakvog smisla. Kada bi preneo šta se ovde događa, odgovara ojađeni čovek. Mislite da objave da su u Mitrovici svaki dan demonstracije, pokušavam da nađem neko zrno saglašavanja. Tako je, da izveste o ovim demonstracijama, i dalje besno, pakleno besno izgovara čovek koji ne skriva svoju ojađenost zbog proglašavanja nezavisnosti Kosmeta. Izveštavaju svaki dan o tome, kažem. U očima gnevnog čoveka više nisam pošten novinar. I ti si isti, prelazi ojađeni čovek na “ti” valjda zato što nama Srbima psovanje na “vi” ne ide od ruke, psuje se na “ti”. I da znaš, Beograd nije srpski grad, unosi se mi se u lice čovek koji je siguran da je pravda na njegovoj strani. Malo je to za njegovu tugu i ojađenost, pa mi pljuje u lice: “I da znaš, Beograd nije hrišćanski grad.” Nije više izdržao. Odjurio je nekud. Ta sila koja ga drži, ne drži ga na jednom mestu. Razumem besnog čoveka, kao što razumem ljude iz Mitrovice sa kojima sam pričao pre nego što mi je prišao. Razumem i kada demonstranti u Mitrovici zapale sliku Borisa Tadića. “Oni su u Hilandaru, i zato smo mi i mogli da dođemo u Hilandar”, rekao sam svojim drugarima iz “Politike” sa kojima sam prvi put bio na Svetoj gori 1980. godine i koji su nalazili dlaku u jajetu ovom ili onom monahu. Isto mislim i o svakoj pojedinačnoj Srpkinji i svakom pojedinačnom Srbinu koji su na Kosmetu. I ne mislim da je bilo koji Srbin sa Kosova zapalio sliku Borisa Tadića. Verujem da su tu sliku zapalili Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić, pa to stavljam njima na teret, a ne Marjanu Ilinčiću, nekada “čuvaru mosta” a sada članu “Udruženja porodica ratnih veterana iz 1912. godine” koji je samo fizički spalio sliku Tadića sa Kondolizom Rajs. Demonstracije u Prištini nisu organizovali ni Koštunica ni Nikolić ni neki njihovi. Zato su to demonstracije koje svet može da razume. Zato je na tim demonstracijama Momčilo Arlov, Srbin koji je iz Bosne izbegao na Kosmet, molio da niko ne napada novinare. Rekao je da novinari izveštavaju o ovom skupu, da se zato i zna o njemu i da je to bolji način da se o Srbima na Kosovu čuje po svetu nego po tome da su prebili novinara iz Albanije (21. februar), što su sakrili beogradski mediji, ali nisu svetski. Zato je u utorak (26. februar) Marko Jakšić, ne onaj Koštuničin, nego student, molio na televiziji “Most” da se više ništa slično ne dogodi, ni prebijanje novinara, ni paljenje bilo čije slike. Rekao je jasno Jakšić – studenti demonstriraju, ali su protiv nasilja. Obavili smo posao. Zvonko nas nudi hranom. “Vreme je za ručak, ljudi, na putu ste od 5 ujutro.” Kafana “Vidovdan” na dva-tri kilometara je mesto u koje vas Mitrovčani vode na krkanluk. I ne greše. Petnaestak minuta pre 16 časova iz TV “Enter” pitaju da li mogu da me uključe u “Presek”. Izlazim ispred kafane “Vidovdan”. Nailazi Goran Bogdanović, član pregovaračkog tima Srbije o Kosmetu. Tvrdi da se ne može u Srbiju, ne puštaju preko Jarinja, vest da je ono otvoreno od 15 časova nije tačna. Opisujući atmosferu u Mitrovici govorim za “Enter” o onome što tog trenutka vidim i čujem. U kafani iza mene se peva uz muziku. Slavi se rođenje deteta, zaključujem po čoveku iscepane majice. Preko puta u dvorištu seoske kuće žena kruni kukuruz, oko nje kokoške i pevci. To slavlje i ta žena kao da ne znaju da je proglašena nezavisnost, da se u Beogradu priprema miting. Ti što slave rođenje deteta i ta žena koja kruni kukuruz – jesu život. A on postoji bez obzira na stavove političara. Vraćamo se u Mitrovicu po snimke koje je Zvonko obećao Ana Mariji. Na ulazu u televiziju “Most” neki mišićavi tipovi jedva propuštaju direktora Zvonka, ali mu druga ekipa mišićavih koja je u moćnom “audiju” ne dozvoljava da uđe u dvorište njegove televizije. Uskoro vidim da je to obezbeđenje ministara Dragana Đilasa i Slobodana Milosavljevića. Ni njima nije jasno kako će da se vrate u Beograd. Nama meštani savetuju da idemo nekim putem na Brzeće. Ima li znak za to skretanje? pitam. Nema, sve smo polomili da oni (znate ko su “oni”) ne znaju gde su, odgovara jedan Mitrovčanin. Oni ipak znaju. Na putu ka Beogradu nailazimo opet na prepreku na putu: bodlje na asfaltu, dva borbena oklopna vozila, Francuzi. Zovem telefonom Dragana Đilasa. On kaže da već sat čekaju na prelazu Jarinje, onom što su ga Srbi polupali i zapalili u utorak. Razvlače kablove, postavljaju reflektore, ne znam kada će da nas puste i da li će da nas puste, kaže ministar Srbije saopštavajući tako činjenicu ko je vlast južno od Rudnice. Francuski vojnik kod sela Ložište, gde smo mi zaustavljeni, tvrdi da niko neće da bude pušten preko Jarinja, savetuje da se vratimo, da pređemo most i onda nekim seoskim putevima nekako stignemo do Srbije. Tako saznajemo da oni, ipak, znaju i bez putokaza. Nailazimo na prvu kuću. Domaćin u čudu. Objašnjava da se onamo ide za Novi Pazar, a onamo za Rašku i sve je tako “onamo”, nejasno i neodređeno, “Kada izađeš gore, onda ideš dole” i tako oko 15 kilometara. Vozili smo po mraku, zemljanim putem bez ijedne oznake, dva puta promašili pravac, nekoliko puta upadali u kaljugu iz koje ne znamo kako smo se izvukli... Posle dva sata vožnje ugledali smo policajce Srbije. I opet upisivanje, ime prezime, broj lične karte, registracija automobila. Sto metara niže je asfalt, možda na kilometar-dva Raška, sloboda, Srbija. I dok smo se majali po tom bespuću, nijednom nisam opsovao Srbe sa Kosmeta što su porušili Jarinje i Brnjak. Wima je sve opravdano. Ali nije Koštunici koji u prethodnoj vladi nije sprovodio Ustav, a ne sprovodi ga ni sada. Nije ni Nikoliću koji je izgubio rat sa NATO-om, a sada mitinguje zarđalom kašikom. Nije ni Tadiću koji zaboravlja da je dobio izbore, a ponaša se kao da ih je izgubio. I dok smo se majali po mraku u planini, govorio sam u sebi da ću ponavljati ono što mi je rekao Rus: “Samo mirno možemo da se izborimo za svoje. A ovo jeste moja. I nemam gde da odem odavde. Ovo je poslednje.” I da ću ponavljati ono što mi je rekla jedna mudra i borbena Mitrovčanka: “Oni koji ovde hoće da ostanu su za mirno rešenje, bez obzira na to kako ova stvar sa Kosmetom na kraju ispadne. Oni koji su se spremili da idu ili su već jednom nogom van Kosova, galame i hoće oružje”.