Inoviranje klasike

Po narudžbini jednog londonskog pozorišta, koje je želelo da na repertoaru ima i rimejk neke klasične drame, dabome, prilagođen zahtevima današnje publike, čiji je ukus formiran u modernim vremenima, Sara Kejn je napisala, 1996, komad “Fedrina ljubav”, oslonjen ne na starogrčku, Evripidovu verziju već na rimsku, Senekinu varijantu antičkog mita o nesrećnoj sudbini Tezejeve žene. Suprotno mišljenje da je ona pošla od Seneke bez kompleksnije motivacije, uzimajući iz njegovog dela samo likove i osnovni siže, verovatnije je da su joj takav izbor diktirali i tradicija i mnogi praktični razlozi. Kad je u pitanju prvo, moramo se podsetiti da je Seneka još u elizabetanskom pozorištu bio popularan do te mere da je čak i kraljica Elizabeta prevela na engleski jedno njegovo delo. S druge strane, Sara Kejn je kod Seneke pronašla štošta što joj je i s formalnog i sa sadržinskog stanovišta moralo biti blisko – opise groznih događaja, koji se odigravaju među bliskim srodnicima u jednoj kraljevskoj porodici, nagomilavanje strahotnih, šokantnih prizora u radnji, konstataciju da su licemerje i zverstvo sastavni deo ljudske prirode. Naravno, ona je i radikalno odstupila od Seneke, pa i od njegovo ugledanja na Evripida, kako to predočava i naša predstava, više preobraćanjem Hipolita, koga je bledunjavo ocrtavao Ermin Bravo, iz čestitog mladića u atestu, sadistu i narkomana, opsednutog seksom i žudnjom za smrću, a manje time što je Fedra, u izvrsnom tumačenju Mirjane Karanović, postala žrtva svoje pozne, u neku ruku i rodoskvrne erotske strasti, oplemenjene njenim iskrenim, dubokim ljubavnim osećanjima. Tu jednostavnu, preglednu priču, sastavljenu od osam sažetih, u osnovi realističkih scena, istina obojenih i elementima žestokog naturalizma, i vulgarnim uličnim rečnikom, i prikazom simuliranih oralnih koitusa, rediteljka Iva Milošević je, međutim, maksimalno, ali i na neprikladan način teatralizovala. Ona je, recimo, likove izvodila pred mali televizijski ekran, u stvari veliko uveličavajuće staklo gde su oni grimasama i kricima ili komentarisali ili pojačavali svoje postupke i dijaloške duele, koje smo pre toga već i videli i čuli u konkretnim dramskim situacijama. Umesto da budu klimaksi u radnji, ti izlasci glumaca iz likova koje igraju, razarali su njen prirodan tok, unosili su nepotrebnu artificijelnost u mračnu porodičnu istoriju, u kojoj Fedra svojevoljno odlazi u smrt, pošto pre toga lažno optuži Hipolita za silovanje, ne bi li time spasla ugled i dostojanstvo kraljevskog doma. A još gore je što su u finalu predstave, kad Tezej u neznanju siluje i ubija svoju poćerku, pa potom i sebi prereže vrat, dok u pozadini razjarena rulja odseca Hipolitu genitalije i baca ih u vatru, ti gotovo artoovski prizori dati u formi rečitativa, u kojem junaci komada, prerušeni u ljude iz mase, ili neuverljivo prepričavaju, ili neubedljivo ilustruju ono što se stvarno događa. Da je predstava drukčije oblikovana, s manje rediteljkinih pretenzija da po svaku cenu bude originalna, a uz više poštovanja stila i duha drame, jasno bi se videlo da Sara Kejn, kad je pisala “Fedrinu ljubav”, nije jedino želela da provocira i šokira gledaoce, što je, uostalom, i nemoguće posle pozorišne revolucije otpočete prikazivanjem “Ibija”, posle svega što je u HH veku moderno pozorište apsorbovalo i usvojilo.