Ko vlada Kosovom

Ujedinjeni politički front Albanaca, koji je proteklih meseci defetističkim pogledima na izglede kosovske državnosti tek donekle remetio nekadašnji studentski lider Aljbin Kurti, kada jednom utihnu fanfare proglašenja nezavisnosti i đubretari sa ulica pometu i poslednje konfete, gotovo neminovno vratiće se u kolotečinu tradicionalnih žestokih rivalstava, već viđenih kaubojskih obračuna, ali i ozbiljnih pokušaja da se dugogodišnji međupartijski sukobi, koji su u prošlosti odneli na desetine života, prevedu u demokratskije vode. Ukoliko, naravno, nova i međunarodnim pravom nepredviđena država ne zapadne u kakve neočekivane teškoće. Čast da u donekle priznatu ili protivupravnu nezavisnost povede kosovske Albance pripala je nekadašnjem političkom vođi pobunjenika Hašimu Tačiju, koji je, u nedostatku ozbiljnijih kandidata, glatko pregazio rivale na izborima prošlog novembra, te uz pomoć nekadašnjih smrtnih neprijatelja iz Demokratskog saveza Kosova sastavio vladu i izborio mesto u budućim udžbenicima istorije kao prvi premijer nezavisnog Kosova. Bez protivljenja malaksale opozicije, opterećene bremenom haških optužnica, neshvaćenih proevropskih poruka, maglovitog pedigrea poslovnih uspeha u dalekim i ne preterano prijateljskim zemljama, ali i jednostavnog uzdržavanja od nekontrolisanih strasti koje bi se mogle protumačiti kao zabijanje klipova u točkove kosovske državnosti. Dana 17. februara, međutim, suštinski je prestala potreba za uzdržavanjem od političkog rivalstva među liderima kosovskih Albanaca, te se, nakon što prođe period euforije, zahvaljivanja saveznicima i samozadovoljnog tapšanja po ramenima, može očekivati povratak tamošnje političke scene na stare staze sukoba koje su u prošlosti, neretko, bile praćene i manje demokratskim sredstvima komunikacije, poput, recimo, prilično široko rasprostranjenih brzih vatrenih obračuna. Kakvih, istini za volju, poslednjih godina, bar od kada su počeli pregovori sa Beogradom o statusu pokrajine, gotovo da i nije bilo. Zapadni diplomati, glasno, nadaju se da će jedinstvo albanskih političara nastalo usled državotvornih težnji, u budućnosti, biti moguće mobilisati i za čitav niz drugih problema poput rešavanja zastrašujuće stope nezaposlenosti ili popriličnog izostanka vladavine prava, što su prištinski političari već u startu u velikoj meri demantovali savetujući lokalnom, netom oslobođenom stanovništvu, da se protiv restrikcija struje i dalje bori kupovinom generatora. Srpski političari, pak, smatraju da će se teškom mukom uspostavljeno jedinstvo u Prištini jednostavno raspasti pod novom, plavo-žutom zastavom nadgledane države, ni na čemu utemeljenom optimizmu Zapada u blistave perspektive pokrajine i jednostavno preteškim problemima čije rešavanje, kako se čini, nije preterano daleko odmaklo jednostranim proglašenjem nezavisnosti. Jedan od glavnih razloga perioda mira na Kosovu, uz već naširoko analizirano dogovoreno primirje zarad viših interesa, jeste i opravdano odsustvo jednog od najopasnijih Tačijevih protivnika – takođe nekadašnjeg lidera gerilaca Ramuša Haradinaja, koji, zarad problema sa međunarodnom pravdom, boravi u glasovitoj pritvorskoj jedinici Haškog tribunala iščekujući presudu za čitav niz svinjarija počinjenih tokom rata 1998-99. godine, uključujući ubistva, progone, mučenja i silovanja. Haradinajeve pristalice, ali i čitav niz pravnih stručnjaka očekuju oslobađajuću presudu s obzirom na to da haško tužilaštvo priličan broj svedoka nije uspelo da ubedi u bezbednost pojavljivanja pred sudom, dok njegov odlazak na izdržavanje što duže kazne jednako nestrpljivo očekuju, prvi put na istoj strani, Srbi i Demokratska partija Kosova Hašima Tačija. I dok je srpsko viđenje Haradinajeve krivice prilično lako shvatljivo, skrivena želja Tačijevog političkog tabora da neka od zapadnih država na što duže vreme preuzme brigu o smeštaju i ishrani nekadašnjeg komandanta zapadnog fronta Oslobodilačke vojske Kosova, najlakše se objašnjava ozbiljnim strahom od novih obračuna, ili pak direktnih pretnji, kakve su, recimo, sadašnjeg prvog čoveka vlade u Prištini, tokom 2000. godine na izvesno vreme oterale put Nemačke gde se sklonio od mogućih akcija rivalskog tabora. Upravo zbog toga biće interesantne mere bezbednosti koje će kosovske i međunarodne vlasti preduzeti ukoliko Tači, kao premijer, bude poželeo da poseti, recimo, Dečane, središte zone Dukađin, u kojoj neprikosnovenu vlast, uz inat Kforu i međunarodnim misijama ima upravo Haradinaj. Nemačka je, međutim, iste godine bila utočište i za Haradinaja, koga su Amerikanci tamo po kratkom postupku pospremili nakon što je ranjen u sukobu sa pristalicama rivalskog klana Maraj, inače bliskom DSK-u. U verbalnom delu tog sukoba, marta 2005, godine, Haradinaj je na zvižduke Tačijevih pristalica prilikom govora na svečanosti posvećenoj čuvenim događajima iz sela Prekaz i obračunu porodice Jašari sa srpskim policajcima, publici sastavljenoj mahom od pristalica DPK-a, doviknuo: “Umuknite, komandanti Blaca”, podsećajući ih na njihovo povlačenje sa Kosova i beg u susedne zemlje, Makedoniju i Albaniju. Ili, kako su složene odnose među političkim strankama proisteklim iz OVK-a, pozivajući se na interne obaveštajne izveštaje još onomad objasnili zapadni diplomati: “Kosovski pobunjenici i kasnije političari poznati su po prilično grubom zastrašivanju. Bilo je nekoliko otmica, poneko je dobio i batine ali niko od lidera nije ubijen. Tači je, prema navodima nekolicine svedoka, lično ispitivao neke od tih ljudi. Ali ni ostali nisu poznati po dečačkom šarmu. Kosovo je žestok kraj i ubistva i zastrašivanja se dešavaju.” Ta priča, međutim, datira iz već davne 2001. godine. U međuvremenu, i Tači, a svojevremeno i Haradinaj angažovali su čitave armije savetnika, stručnjaka za PR, te ponekog stilistu, pa su političke nastupe i garderobu prilagodili novonastalom vremenu i, namesto radikalnim pozivima na borbu do samog kraja, retoriku zamenili pomirljivim tonovima, čime je, bar ovaj prvi od dvojice rivala, zaslužio i potpunu amnestiju, ukoliko se, naravno, izuzme sveža krivična prijava srpske policije – zbog jednostranog proglašenja nezavisnosti. U zoru proglašenja nezavisnosti, “čika Tači”, kako su ga prozvali prištinski mediji, tako, posetio je srpske seljake, kojima je poklonio traktor. Osim u poljoprivredne, međutim, traktori su u ne toliko davnoj prošlosti u Srbalja i Arbanasa korišćeni i u svrhu premeštanja pokretne imovine usled nasilnog preseljenja, takozvane bežanije, te se o smislenosti i poruci propagandne akcije kosovskog premijera može naširoko raspravljati. Zarad udela u podeli vlasti, već drugi mandat zaredom, na sporednu ulogu pristala je donedavno neprikosnovena politička stranka kosovskih Albanaca, Demokratski savez Kosova, koji od smrti osnivača i dugogodišnjeg lidera Ibrahima Rugove ne uspeva da uspostavi značajniju vezu sa glasačima i lagano tone na margine lokalne scene. Odluka novog lidera DSK-a i predsednika Kosova Fatmira Sejdiua da uspostavi partnerski odnos sa Tačijevim nekadašnjim pobunjenicima, stoga ne predstavlja preterano iznenađenje, mada su se dve strane, pre svega nekoliko godina, naširoko častile epitetima poput saradnika srpske tajne policije, izdajnika ili kriminalaca. Srž sukoba, koji je okončan Rugovinom sahranom, datira još iz 1998. godine, kada je Rugova, kao zagovornik mirnog otpora režimu Slobodana Miloševića, pojavu Tačija opisao kao “režiju srpskog DB-a”, što mu pobunjenici nikada nisu zaboravili, te su, nikada neootkriveni zaverenici u najmanje dva navrata pokušali da ga ubiju. I dok propadanje DSK-a predstavlja proces, drugi legendarni političar kosovske krize, prištinski medijski mogul Veton Suroi uspeo je da preživi tek jedno izborno testiranje, da bi na već drugom ispitu pao ispod izbornog cenzusa od pet odsto i sišao sa čela svog reformskog pokreta ORA, ali tek pošto je kampanjom kojom je propešačio Kosovo, izazvao prilično razočarenje lokalnog stanovništva, koji su kandidata za premijera, u skladu sa lokalnim folklorom, očekivali bar u blindiranom “audiju”. Novajlija u bici za kosovske glasove, kontroverzni poslovni čovek Bedžet Pacoli, za koga je većina Albanaca znala tek zbog veze za Anom Oksom, moguća je nova zvezda tamošnje političke scene, pre svega jer broj ravnodušnih prema njegovoj politici u znatnoj meri nadmašuje broj smrtnih neprijatelja, mada su mu se izjalovila pređašnja čvrsta obećanja da će u Moskvi, gde je stvorio ozbiljnu poslovnu imperiju, izlobirati za nezavisnost Kosova.