Moj roman – Kišova priča

Mađarski pisac i esejista Peter Esterhazi (1950), danas slovi za jednog od najpoznatijih mađarskih pisaca, naročito u Zapadnoj Evropi. On je prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. Poslednjih godina veliku pažnju javnosti u Evropi privlače njegovi romani Harmonia caelestis (Nebeska harmonija) i Ispravljeno izdanje, Ove romane, u prevodu Save Babića, objavio je novosadski Prometej. Roman Harmonia caelestis, napisan je na oko 900 stranica. U njemu je Esterhazi izneo istoriju svoje porodice i napisao možda najznačajniji mađarski roman druge polovine 20. veka.

Svojevrsni nastavak romana Harmonia caelestis je Ispravljeno izdanje. Kada je objavljen roman Harmonia caelestis pisac je želeo da pogleda šta ima u policijskim dosijeima o njemu, pa onda i o ocu i porodici. Dobio je četiri fascikle s očevim rukopisom, a potom je sledilo i bolno saznanje da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima. Pisac iščitava očeve izveštaje, pokušava da protumači oca i vreme i tako nastaje delo puno moralnih dilema i univerzalne ljudske vrednosti, jer otkriva tajni paralelan život zasnovan na doušništvu. Po objavljivanju Ispravljenog izdanja (2002) u Mađarskoj su za Petera Esterhazija govorili da je najlošiji sin i da je okaljao naciju, ali je književna kritika utvrdila istinsku vrednost njegove knjige.

Peter Esterhazi je 2004. godine dobio Mirovnu nagradu nemačkih izdavača i knjižara. Pored pomenutih romana on je napisao knjige Proizvodni roman, Uvod u lepu književnost, Pomoćni glagoli srca, Dvanaest labudova, Pogled grofice Han-Han. Kod nas su prevedena njegova dela: Mala mađarska pornografija, Knjiga o Hrabalu, Jedna žena i obiman izbor iz esejističkih knjiga pod naslovom Ribica, labud, slon, nosorog.

Ovaj intervju sa Peterom Esterhazijem preveo je Ivan Ivanji, naš poznati pisac i prevodilac sa nemačkog i mađarskog jezika.

Harmonia caelestis, roman o porodici Esterhazi pisali ste skoro čitavu deceniju. Mada je reč o mozaiku događaja jedne porodice, ovaj roman se može čitati i kao svojevrsna istorija mađarskog društva. Koliko sam u pravu?

- Vi govorite srpski (ili bosanski? Eto, još nismo ni počeli, a već sam vas uvredio), to se prevodi na nemački, ja pokušavam da pitanja razumem na mađarskom, odgovaram na nemačkom, što ćete vi opet prevesti natrag na svoj maternji jezik: nadam se da se razumemo. Ali tako mi danas pod senkom Vavilona razgovaramo u Evropi i na celom svetu. Ja u romanu opisujem jednu veliku, staru, aristokratsku porodicu. Wena istorija je po svojoj prirodi istorija jedne zemlje ili jednog dela Evrope. Ali to je roman, odnos prema stvarnosti nije pošto-poto seriozan, uvek se takođe radi i o igri. Ja ne opisujem svoju porodicu, nego jednu porodicu koja upravo nastaje njenim opisivanjem u romanu. U svakom slučaju, ovde se priča istorija ili prosto samo jedna priča o Mađarskoj posle 1945. godine.

Harmonia caelestis je zapravo zbirka religioznih kompozicija vašeg pretka, objavljena u Beču 1711. godine. O kakvoj je zbirci reč i zašto ste pozajmili naslov?

- To jeste neka vrsta barokne muzike, ima je i na CD-u, religiozne pesme, ali takođe i muzika za igru. Rekao bih da je drugorazredna, ali lepa. Naslov sam prosto uzeo, jer je lep. Zar nije? Smatram da mi je porodica pomogla. Kao nekakvo nasleđe. Ja sam nasledio taj naslov.

Nemoguće je ne prepoznati uticaj i Danila Kiša u ovom romanu. Kiš u Enciklopediji mrtvih ima priču Slavno je za otadžbinu mreti, i u njoj mladi Esterhazi iščekuje smrt.

Tu priču ste vi ponovili u 24. poglavlju Harmonia caelestis. Kako protumačiti ovu spregu? Da li su vam poznate okolnosti pod kojima je nastala Kišova priča? I zašto ista priča u romanu Hramonia caelestis?

- Raduje me što ste sagledali uticaj Danila Kiša na moj rad. Ja sam odavno poznavao tu njegovu malu priču, već prilikom prvog čitanja imao sam osećanje da je to moja priča, hoću da kažem ndash; moja, ali nikada ne bih mogao da je napišem. Odmah sam znao i zašto. Zato što u njoj postoji reč Esterhazi i time za mene sve postaje isuviše komplikovano. Ja sam tada Danilu Kišu, koga lično još nisam ni poznavao, napisao pismo zahvalnosti i da takoreći primam tu priču, da hoću da je inkorporiram... Dakle, toj priči je svakako mesto u knjizi. Smatram je polaznom tačkom za Harmonia caelestis. Sa blagim preterivanjem moglo bi se reći: iz te Kišove priče izrastao je moj roman. Ja moram za mnogo toga da zahvalim Danilu Kišu.

Asocijacije na Danila Kiša javljaju se i u 109. poglavlju ovog romana, u pasusu o majci koja na singerici šije Davidove zvezde. Otkud ova asocijacija?

- I to je citat iz jednog intervjua s njim, možda njegovog poslednjeg. Ja sam u njemu naišao na srodnika, veoma snažno literarno i formalno razmišljanje, koje je, međutim, takođe povezano sa brutalnošću ovoga sveta. Možda baš to dvoje treba videti zajedno: intelektualnost i grubost istorije. To je i moje shvatanje. To je za mene srednja Evropa.

Posle objavljivanja Harmonie caelestis došli ste do policijskog dosijea vašeg oca iz koga ste saznali da je bio doušnik Kadarevog režima. Kako je odjeknula ova istina među porodicom i u javnosti?

- I to je jedna takva gruba priča. Teoretski, takva jedna knjiga može da pomogne društvu, ona, naime, priča jednu tešku priču i zbog toga ne mora svako živ da ispriča svoju sopstvenu priču ili može da se zadovolji time da je ispriča samo sebi. Današnje mađarsko društvo nije veoma snažno, ne želi da čuje svoju sopstvenu priču, nego samo priče drugih. Knjiga je svakako pročitana, ali nije izazvala nikakvu veću društvenu debatu. Odmah zatim su usledili politički skandali baš te vrste o doušničkoj delatnosti nekih slavnih ljudi, umetnika, političara, pa je to bivalo sve bučnije. Ličnije ne bih želeo o tome da kažem ništa više.

Ispravljeno izdanje, nastavak Harmonia caelestis, govori i o drugom licu komunizma, propasti aristokratije i prikazuje otiske koje u čoveku ostavlja novi svet. Kako ste vi protumačili ovo vreme i ulogu vašeg oca u njemu?

- Knjiga priča priču jednog čoveka koga je slomila velika priča (istorija). Znači da je čovek fragilan. A priča nešto i o licu diktature. Mi sve do danas malo znamo o toj diktaturi koja je bila naš život i to zbog toga što ne želimo mnogo da saznamo. Sve to ide veoma sporo i nasleđe diktature je teže nego što se mislilo.

U Ispravljenom izdanju navodite mađarsko shvatanje istorije po kome počev od kralja Matije (Maćaša) sve tone, ide nizbrdo, te da su Mađari žrtve. Sličnih interpretacija ima i kod drugih naroda. Zašto je ta vrsta samosažaljenja prihvatljiva za mnoge narode?

- Samosažaljenje je veliko i ja bih rekao prirodno iskušenje, posmatrati sebe kao žrtvu, što znači kao nevinašce. To ima veliku tradiciju u istočnoj Evropi, to ima veze sa shvatanjem istorije. Istorija, naime, bajagi, nije nešto, što zavisi od nas samih, u čemu učestvujemo, znači, snosimo odgovornost, nego je kao neka oluja koja veje iznad nas, samo su dobri Bog ili zli komunisti krivi. To je nešto što smo poneli sa sobom iz diktature. A sada se čini da nemamo dovoljno snage upravo za našu sopstvenu priču i istoriju.

Koliko se mađarsko društvo promenilo u poslednjoj deceniji? Komunizam je zamenio tranzicijski period i novi oblik društva. Da li su i u demokratiji moguće potkazivačke aktivnosti? I od kakvog su značaja?

- To teoretski nije moguće. Ko bi za koga bio doušnik? A ja mislim da nije moguće ni praktično. To je pojava u diktaturama. Naravno da i nadalje postoje priče kao o Yemsu Bondu, ali to je nešto drugo. Jedna zemlja se menja sporo, iako se menja sve oko nje. To je kao u svakoj zemlji istočne Evrope, moramo da naučimo da živimo, jer smo do sada samo znali kako da ostanemo živi. To je velika i mučna razlika.

Vi ste matematičar po obrazovanju. Iz okrilja matematike izašli su veliki svetski pisci poput Ernesta Sabata, Luisa Kerola, Bertranda Rasela, Gižerma Martineza. Da li vam je i kako matematika pomogla u književnom radu?

- Direktno možda i nije ili bi to teško bilo izmeriti. Međutim, ja zbog toga valjda ipak pišem pomalo drugačije rečenice i zahvaljujući tim studijama i mislim pomalo drugačije. Do izvesnog, ali ne naročito visokog nivoa, ja vidim lepotu matematike. To je već prilično mnogo. Ali ja nikada nisam imao stvaralački odnos prema matematici.

Književna nagrada Most Berlin je ovog proleća pripala Davidu Albahariju za roman

Mamac i njegovim prevodiocima Mirjani i Klausu Vitmanu. Zbog čega ste vi pokrovitelj i koja je svrha ove nagrade?

- Ja mislim da sam postao pokrovitelj (a ne znam tačno čak ni šta je to), jer Ginter Gras to više nije hteo da bude. To je lepa nagrada, čisto književna nagrada, a sa namerom da pažnja prema onoj drugoj Evropi ostane budna, ili, ja bih to radije formulisao ovako, da bi autori uživali u većoj pažnji, a to znači i njihove knjige. Pa onda i prevodioci, jer oni su prvi koje obično zaboravljamo. Mene je veoma radovalo što je moj debi bio upravo sa Davidom Albaharijem, koga sam poznavao i cenio kao njegov čitalac. Ja sam pre svega čitalac, a tek zatim pokrovitelj ili bilo šta drugo.

Vujica Ognjenović