Praznik nestale klase

Pre sto dvadeset dve godine radnici čikaških fabrika zauvek su promenili tok kapitalizma i proglasili stvaranje nove, radničke klase, u masovnom zahtevu skraćenja radnog dana na osam sati. Srbija i ovaj Prvi maj dočekuje neradno, uz obavezne piknike, pivo i jagnjeće pečenje, ali bez radničke klase. Gde je, dakle, nestala nekadašnja savest ili kičma ovog društva, u kojem su čak Tito i vrhunski intelektualci želeli da se pohvale kako potiču iz radničke porodice? Nekada dičnom radničkom klasom više se ne ponose čak ni sindikati. Možda zato što je upravo kroz sindikalne organizacije, onoliko puta radnička klasa bila poluga za dolazak neke nove vlasti, koja bi ubrzo zaboravljala da joj socijalnim davanjima prikladno uzvrati. Ni novonastale nevladine organizacije nisu prepoznale prava radnika i socijalnu pravdu kao temu za obrađivanje na kojoj bi mogle da osvoje srca zapadnih donatora. U 2008. godinu Srbija je ušla sa stopom nezaposlenosti od 19 odsto koja je za trećinu veća od stope u 2000. godini. Mada će predstavnici nove vlasti reći da nije došlo do povećanja nezaposlenosti nego da je ona postojala faktički, ali ne i na papiru. Prinudni odmori u fabrikama koje ništa ne proizvode postali su prijave na birou za zapošljavanje. Blizu devet stotina hiljada radno sposobnih je na ulici, ne zato što zahteva skraćenje radnog dana, nego zato što nema šta da radi. Na uličnim tezgama su i oni koji najvećim delom čekaju na akcije i otpremnine u nekoj od mnogih nezavršenih privatizacija. Zaposleni u malim preduzećima prijavljeni su na minimalnu zaradu od dve stotine evra, a radnici velikih kompanija uglavnom produžavaju tromesečni ugovor dok to zakon dozvoljava da bi ih potom sačekao otkaz. U tranzicionom periodu sindikalna ili spontana radnička borba, rezultirala je sprečavanjem novog vlasnika da potpuno obespravi i obezvredi radnike samo u dva slučaja – “Jugoremedije” i “Magnohroma”. Da li je samo surovost kapitalizma dovoljna da uguši potrebu za socijalnim dijalogom ili radnička klasa u Srbiji i sama ne artikuliše tu potrebu kao jedini instrument za ostvarivanje svojih prava? I da li se uopšte radnikom danas može nazvati svako ko svoj rad prodaje za novac? “U strukturi kapitalizma ništa nije promenjeno i radničku klasu ne čine samo fabrički radnici, nego svi oni koji su prinuđeni da prodaju svoj rad u zamenu za novac” kaže Tadej Kurepa, član Anarho-sindikalističke inicijative, jedne od retkih organizacija koje na međunarodni Praznik rada upozoravaju na loš status zaposlenih. “Ideja da je radnička klasa prestala da postoji proizvod je zablude da u tom kapitalističkom odnosu samo industrijski radnici čine radničku klasu i zasniva se na propagandi liberalizma, čiji je cilj da ubedi radnike da su gazde dobročinitelji. Tradicija klasne borbe u Srbiji se, međutim, najbolje vidi kroz štrajkove koji su bili upravljani, a ne proizvod radničkog organizovanja. I danas je razjedinjavanje radnika po partijama i cepanje sindikata najbolji način sprečavanja klasne borbe. Na primeru Zastave se to najbolje vidi. Buržoaski, žuti sindikati ili u ono vreme birokratizovani, državni ideološki aparati, ne mogu ostvariti ciljeve radnika. Prava radnika se ostvaruju isključivo demokratskim, neposrednim metodama direktne akcije kakvi su i štrajkovi, blokade fabrika, sabotaže.” Direktna akcija je metod koji zastupaju ekstremno levičarske organizacije i podrazumeva delovanje onih čije je ostvarivanje prava problematizovano. Za razliku od predstavničke akcije, kada u ime radnika odlučuju izabrani, ona podrazumeva i visoku svest o tome šta se želi postići. Po definiciji ona je i “nemilosrdan napad na kapitalizam”, “eliminisanje eksploatatora”, “preduslov za uživanje slobode”. Kurepa smatra da je upravo isplata zaostalih zarada kao krajnji domet radničke borbe, jedan od glavnih razloga njene neefikasnosti. “Potrebna je korenita promena društva. Radničkim nedirektnim akcijama zahtevaju se samo duži lanci i veći kavezi. Ne zbog spoljnih uslova, nego zbog neorganizovanosti, svaka prilika se iznova propušta. Ni siromaštvo radnika čak nije razlog njihove pasivnosti. Početkom 19. veka radnički pokret u Srbiji je bio u svojoj punoj snazi, jer je postojala klasna svest i organizovanost, a ne zbog teških uslova života. Neaktivnost je proizvod dugotrajne propagande pasiviziranja. Svaka vlast živi od radničke klase, a kroz socijalizaciju, medije, obrazovanje, svaki dan od nas i uspeva da dobije željeni rezultat. Osim toga svako ko se bori za preživljavanje danas trpi veliki pritisak da radi i, logično, gubi druga interesovanja.” Klasna svest u Marksovom smislu najslavnijom se pokazala pri kraju samoupravnog sistema, sedamdesetih godina, kada, istina, pojedinačne pobune radnika odvojenih od države, ipak nisu mogle da dovedu do šireg radničkog pokreta. Iako zapravo nije imala upravljačke sposobnosti ni dodir sa vladajućom nomenklaturom, radnička klasa samoupravnog sistema bila je bazično opravdanje socijalizma. Doktor Neda G. Novaković u svojim istraživanjima “Propadanje radničke klase” i “Dezintegracija radničke klase druge Jugoslavije” iznosi podatke prema kojima je u Srbiji između 1974. i 1980. godine zaposleno 600 hiljada ljudi. Za tri godine tokom sedamdesetih standard se povećavao za 25 odsto, realna primanja za 36 odsto, a štedni ulozi su rasli po godišnjoj stopi od 30 odsto. Za isti period u Srbiji je izgrađeno 580 hiljada stanova, a radničke porodice izdvajale su svega 4 odsto dohotka za stanarinu. Poljoprivrednici su kupovali traktore i kamione, a radnici automobile. U međuvremenu se promenio sistem prividno zasnovan na kolektivno-klasnom vlasništvu, a i sloboda raspolaganja sopstvenim radom je vraćena radniku. Već sa prvim privatizacijama bilo je jasno da ta sloboda gubi svoj smisao u uslovima opšte nezaposlenosti. Stanovi su zamenjeni svinjskim butkama, kao naknadama za rad, a onda i beskonačnim čekanjem na otpremninu. Veća ponuda na tržištu radne snage uslovila je i u Srbiji i u svetu sve nižu cenu rada, a onda i suspenziju već dostignutih prava. U svetu pod uticajem novih rastućih ekonomija, kineske i indijske, a u Srbiji u nedostatku sindikalne borbe. Istraživanja su pokazala da klasna svest, makar u embrionalnom obliku i danas postoji, ali da svakako nije usmerena. Jedno od tih istraživanja Centra za razvoj civilnog društva namenjeno “otkrivanju eksponenata masovnih otpora reformama i izvođenju kampanje za efektivno minimiziranje njihovog udela i uticaja”, a sprovedeno među stanovnicima predgrađa i manjih gradova, kvalifikovanim i nekvalifikovanim radnicima pokazalo je da je egalitarizam, kao ostavština socijalističkog sistema, najveći protivnik tranziciji. Ne Kosovo i ne Hag. Nego nepravda koju radnici osećaju u razlici između njihovih i direktorskih plata. Na pitanje “Koji odnos između najnižih i najvećih primanja smatrate opravdanim?”, stav da svi treba da imaju približno jednaka primanja zastupa 19 odsto ispitanika, stav da je prihvatljiv raspon primanja u odnosu 1:3 zastupa 35 odsto, a stav da raspone u zaradama ne treba ograničavati zastupa 29 odsto ispitanika. Poslednji su uglavnom nezaposleni. Autori istraživanja ocenili su da je rezultat zabrinjavajuć s obzirom na većinu ranijih istraživanja u poslednjih par godina koja su pokazala da je udeo zagovornika egalitarizma (onih koji zagovaraju uravnilovku ili raspon prihoda do 1:3) i tržišne privrede (onih koji smatraju da raspone u prihodima ne treba ograničavati) bio približno jednak i iznosio je otprilike po trećinu ispitanika. Razloge za nejednakost među građanima većina je videla u nepravednoj privatizaciji, a da s druge strane isti procenat od države očekuje rešavanje tog problema. Filozof Nebojša Popov kaže da je posle 2000. godine propuštena šansa da se kroz Ustav koji bi regulisao svojinu i radni proces, uspostavi novi sistem vrednosti. “Iz raznih razloga je ta šansa propuštena, kroz razne stranke i sindikate problematizovane su teme koje su i danas na tapetu, ali ne i uspostavljanje osnovnih temelja demokratskog društva. Radnička klasa postoji dokle god ima rada, industrije i proizvodnog rada uopšte, ali joj se bezobzirno nameće, kao i krajem osamdesetih i pre toga, pitanje Kosova. Radničke grupe su tada bile organizovane, ali razbijene i preusmerene u borbu za Kosovo iz budućnosti i iz prošlosti. To danas ponavljaju, a građani bi u međuvremenu mogli da se hiberniraju. Kako je vlast pogasila najveće firme i mesta na kojima se odvijao radni proces, radnici i nemaju mogućnost da štrajkuju, jer ne mogu da prekinu rad koga nema. Sindikati reaguju od slučaja do slučaja, ne postoji jasan koncept ni velikih ni granskih, a posebna priča je njihova razjedinjenost. Pomerili smo se za toliko da je danas manje onih koji su spremni na samoubistvo zbog radnog mesta, ali i dalje o uspelim radničkim akcijama ima reči samo ako je potrebno nekom oponentu namestiti igru” kaže Popov. Kao nosioci radničke akcije, sindikati su u svim sistemima srpskog društva izneverili očekivanja radnika. S početka procesa privatizacije udružujući se sa Miloševićevim režimom. Ukoliko su bili snaga za borbu protiv tog režima, posle petog oktobra nisu zaustavili državu da prednost da tržišnoj ekonomiji u vlasničkom i zakonodavnom smislu, a izostao je dogovor o kolektivnom ugovoru kao minimumu ekonomskih i socijalnih prava zaposlenih. Socijalno-ekonomski savet jedva da se sastane koji put godišnje. U Srbiji je 50 hiljada porodica koje se bave preduzetništvom i zapošljavaju manje od deset radnika, što zakonski nije dovoljan broj za osnivanje sindikata. Stepen sindikalne moći pao je ispod 30 odsto, a poverenje građana u sindikate manje je od 20 odsto. Od nekada najveće sindikalne snage – manuelnih radnika – u sindikatima je ostalo samo 17 odsto. Ali suštinu radničke neorganizovanosti danas većina analitičara vidi u njenoj heterogenosti – po razlikama u zaradama i vrsti posla kojom se bave (sve je manje manuelnih radnika uopšte, a sve više zaposlenih u delatnostima). Profesor Mladen Lazić, sociolog, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u okviru projekta “Društveni akteri i društvene promene u Srbiji – 1990-2010” sačinio je uporedno istraživanje o postsocijalističkoj transformaciji i fragmentaciji radničke klase u Srbiji i Hrvatskoj u kome se zaključuje da se po svom vrednosnom opredeljenju radnička klasa razlikuje od ostatka društvene hijerarhije, ali je, istovremeno, isuviše iznutra podeljena da bi efikasno definisala zajednički cilj političke akcije. Razlike u materijalnom položaju na skali od 1 do 5 za primarni, prvi i sekundarni, drugi stepen proizvodnje u Srbiji su 2,07. Za usluge, obrazovanje, informacije, znanje – tercijarni i kvartalni sektor, razlika je 2,31. Kada se nalazi analiziraju po tipovima privrede u kojima su radnici angažovani, pokazuje se da je prosečan skor na indeksu materijalnog položaja za državni sektor 2,00, za “sivi” sektor 2,11, a za privatni sektor 2,33. Analizom varijante utvrđeno je da, u Srbiji, radnici zaposleni u privatnom sektoru imaju statistički značajno bolji materijalni položaj nego zaposleni u ostala dva sektora. Posebno je interesantno da je sindikate sektorska i svojinska transformacija ekonomije stavila u lošiji položaj od onog u kom su bili pred kraj socijalizma. Naime, dok je u primarnom i sekundarnom sektoru 17 odsto manuelnih radnika učlanjeno u neki sindikat, u tercijarnom i kvartalnom samo 8 odsto su članovi sindikata. Kada se analiziraju vlasnički sektori, u sindikatu je 17 odsto zaposlenih u državnom i 7 odsto radnika zaposlenih u privatnom sektoru. Drugim rečima, strukturalne i vlasničke promene slabe sindikalnu organizovanost. Kada se tome doda potpuno marginalna prisutnost sindikata u značajnom neformalnom sektoru ekonomije, pokazuje se da se od sindikalne organizovanosti ne može očekivati da u narednom periodu postane činilac prevladavanja radničke segmentacije. “Transformacija je praćena prelazom radničke klase iz stanja atomizovanosti, karakterističnog za socijalizam, u stanje značajne fragmentisanosti. Tako, u Srbiji, nije samo stepen kvalifikacije osnov diferencijacije materijalnog položaja radnika nego su to i tip vlasništva i ekonomski sektor, koji unose podele i unutar kategorije kvalifikovanih radnika. Pitanje je, međutim, da li bi uočena razlika u materijalnom položaju bila stvarna prepreka homogenizaciji, ako bi se oformila vrednosna usmerenja koja bi mogla dati okvir za jedinstvenu klasnu akciju. Ono što ovde nedostaje je, međutim, efikasnija organizaciona osnova. Marginalizacija sindikalnog aktivizma potiskuje sve socijalne ciljeve radničke klase na političko polje, a tamo, u skladu sa svojim vrednosnim usmerenjima, većina radnika, pogotovo onih sa nižom kvalifikacijom, podržava stranke sa egalitarističkim programom i populističkom retorikom. Problem je u tome što ove političke stranke svoju snagu grade na podsticanju nacionalizma i prizivanju prošlosti, a gotovo uopšte nisu okrenute budućnosti i modernizaciji zemlje, tako da njihovo političko jačanje konstantno usporava i ugrožava proces transformacije u Srbiji i čvršću integraciju zemlje u evropske i svetske institucije” kaže profesor Lazić. U njegovom istraživanju koje osim navedenih uvršćuje i druge činioce fragmentacije radničke klase (vrednosnu i političku orijentaciju, tržište rada, međugeneracijsku i unutargeneracijsku samoreprodukciju...) zaključuje se da “proces transformacije ne samo da nije doprineo klasnoj homogenizaciji radnika nego je, ometajući je, verovatno zbog toga i sam bio usporen.” Profesor Lazić kaže da se, ipak, može pretpostaviti i da će proces evropskih integracija igrati važnu ulogu spolja podstičući kako transformaciju, tako i bazično klasno homogenizovanje. “Ključni činilac homogenizacije trebalo bi da bude jačanje tržišta rada, porast zaposlenosti, ali i značajnija reforma sindikata. Sindikati bi morali da budu spremni da masovnije organizuju radnike u uslovima slobodnog tržišta rada i sposobni da se aktivno uključe u proces kolektivnog pregovaranja, kako bi profilisali i zaštitili interese zaposlenih” objašnjava Lazić. Većina zaposlenih se, međutim, ne uzda mnogo u sindikate nego očekuje političku partiju koja će prepoznati interese radnika. Ivica Dačić, čija partija je propustila da odigra svoju istorijsku ulogu na poziciji levice, ne počinje uzalud svaki svoj predizborni govor sintagmom “socijalna pravda”. Paradoksalno i u nedostatku socijaldemokratske opcije, koja bi se kao nekada laburisti “trejdjunioni” zauzela za prava najbrojnije klase, koja nije nosilac kapitala, nego svoj rad prodaje za novac, danas se desničarske partije, one koje bi po pravilu trebalo prednost da daju kapitalu, makar deklarativno pozivaju na socijalni program i zaštitu u tranziciji zaboravljene radničke klase. Srpska radikalna stranka, profitira tako na gubitnicima tranzicije, na istim ljudima koje je demokratska neoliberalna opcija oslobodila okova prinudnih odmora. I u svetu su levi postali desni, a desni levi, ali po drugoj osnovi podele. Dok su u samom početku zahtevali oslobađanje kapitala od države, konzervativci danas zahtevaju intervenciju države pred efektima globalizacije. Sindikalne organizacije, međutim, važan su društveni akter koji uspeva da nametne svoje zahteve pre svega zahvaljujući organizovanosti. U Francuskoj, na primer, nivo postignuća sindikalnog organizovanja je takav da jedan reprezentativni sindikat ima prava da pregovara u ime svih, ukoliko prethodno iz nekog razloga, nije postignut zajednički dogovor. Doktorka Dubravka Stajić sa Instituta za političke studije smatra da su u današnjim uslovima obećanja stranaka očigledno lažna. “Povratak na neki sistem znači povratak na njegovu najprimitivniju varijantu. Tako mi imamo prvobitnu akumulaciju kapitala. A nedostatak vizije nas vuče još unazad, ne čak ni u početke kapitalizma nego u refeudalizaciju, jer je kapital podeljen između stranaka na feude. Pre 1990. godine radnička klasa je potpuno uništena i pretvorena u proleterijat, pre svega u industriji i metalurgiji. Ali i drugi delovi radništva. Nema podataka o tome koliko je preduzeća iz ruke prodato, tako što je, recimo, aukcija propala a da nije postojao socijalni program, te niko nije dobio ni platu ni zaostavštinu, a ni mogućnost za penziju. To su pravi proleteri.” Zapošljavanjem nastaje nova radnička klasa čiji je status, kako potvrđuju i prethodne analize, nejednak. Prema profesorki Stajić, veći je problem, ipak, nejednaka pozicija tri partnera koja bi trebalo da vode socijalni dijalog: poslodavaca, vlade i predstavnika zaposlenih. “Organizovanost sindikata se tu i pokazala kao ključni faktor, ali je izostala. Snaga sindikata se ogleda u načinu na koji je Unija poslodavaca olako odbacila predlog kolektivnog ugovora. I poslodavci i sindikati su ispod zadataka koji čekaju Srbiju, a u kojima će najviše da stradaju radnici sa najnižim nivoom obrazovanja i najmlađi. Tako smo došli u situaciju da uslove mogu da postavljaju samo retki, određene grupe koje se smatraju stručnjacima i vrede mnogo na tržištu rada. Borba se više ne vodi na ulici, već na sudu i kod poslodavca. Ali pritisak ogromne nezaposlenosti, marginalizovane grupe, pre svega oni koji rade na crno i strah od gubitka zaposlenja, blokirali su sindikalnu svest i borbu. Zbog liderskih ambicija sindikati ne sarađuju, kao svuda u svetu. Nemamo dugoročnu strategiju, ni države ni privrede, pravila diktira kapital. Pošto se ona odnose na sticanje i akumulaciju kapitala, možemo da računamo na dugoročno siromaštvo, latentnu nezaposlenost i polukolonijalnu privredu” kaže Dubravka Stajić. U nedostatku stranke levog centra, koju su i sindikati nemoćni da stvore, partije na vlasti tradicionalno već, pred izbore, potpisuju pojedinačne ugovore sa radnicima dajući im na kašičicu ono malo što im civilizacijski svakako pripada. Jedan od loših efekata globalizacije je što srednja klasa i u najstabilnijim ekonomijama, poput Nemačke i Francuske, poslednjih godina propada. Međunarodna organizacija rada sa zabrinutošću je objavila da je nezaposlenost u svetu porasla na 3,6 odsto, odnosno 180 miliona radnika. Prelazak na tržišnu ekonomiju Srbija je iskoristila da i zakonski osnaži prava vlasnika. Tranzicija je pri kraju, a da radnička klasa na temelju svog položaja nije uspela da se prikaže kao kolektivni akter društvenih i sistemskih promena. Približavanje Evropskoj uniji, međutim, neće podrazumevati samo lepršavu liberalizaciju viznog režima nego i uticaj kataklizmičnih podataka Međunarodne organizacije rada. Sve veću nezaposlenost od koje ovdašnje radništvo neće imati ni minimum prethodne zaštite.