Slavno vojevanje esesovca Gintera Grasa

Od danas, ili je tako već godinama, uvek ostaje veliko iskušenje da se zamaskiramo u trećoj osobi: kada je on bio skoro dvanaest godina star, pa ipak je i dalje voleo da sedi na majčinom krilu, tada je nešto novo započelo, a nešto se okončalo. No, da li je moguće da se nešto tačno opiše, što u prošlosti ima svoj početak i što je već završeno?

Moje detinjstvo je okončano na uskom prostoru, dakle tamo gde sam odrastao, gde je na nekoliko mesta istovremeno izbio rat. Vojna je počela glasno, čovek nije mogao a da je ne čuje. Otvorena je paljba sa obe strane jednog linijskog broda i to je bilo praćeno obrušavanjem u niskom letu borbenih aviona nad lučkim predgrađem Nojfarvaser (Neufahrnjasser). Reč je o predgrađu nemačkog grada Danciga, koji danas pripada Poljskoj, a zove se Gdanjsk. (Dancig je rodni grad Gintera Grasa; prim. prev.). Nasuprot tom predgrađu nalazila se poljska vojna baza Vesterplate. Malo dalje od toga mesta, u starom delu grada Danciga, nalazila se pošta koja se bila pod upravom poljske države. Ona je bila pogođena preciznim hicima ispaljenim iz dva patrolirajuća tenka. Odmah potom naša radio-stanica je objavila vest o proteklim događajima. Tih nekoliko reči označile su kraj mog detinjstva. (Nemački radio objavio je 1. septembra 1939. da je Nemačka objavila rat Poljskoj, a time je započeo Drugi svetski rat; prim. prev.). Naš radio nalazio se u sobi za dnevni boravak, na mestu gde se ostavljala hrana. Mi smo stanovali u prizemlju jedne trospratne kuće i plaćali smo kiriju. A deo grada zvao se Langfurer Lebesveg.

Čak su vreme i čas ostali nezaboravljeni. Od toga trenutka aerodrom slobodnog grada-države, koji se nalazio nedaleko od fabrike čokolade Baltik, nije više bio otvoren samo za civilni saobraćaj. (Dancig je posle Prvog svetskog rata uživao specijalni status slobodnog grada-države, prim prim.) Sa prozora na krovu naše kuće mogli smo da vidimo kako se crni dim diže nad morskom lukom našeg slobodnog grada. Kako je nastavljeno bombardovanje luke, dim se obnovio i pojačao, a nosio ga je lagani vetar koji je duvao iz pravca severozapada. (...)

U Dancingu i okolini izbio je rat. Vladalo je dugo, lepo bablje leto. Poljska odbrana Vesterplatea kapitulirala je posle četvorodnevnog otpora. Ja sam odmah požurio da stignem do lučkog predgrađa Nojfarvaser. Do njega je moglo da se stigne brzo i to tramvajem preko Zaspea i Brezena. Tu sam skupljao ostatke bombi i granata. (...)

Rat je trajao tek nekoliko dana, kada smo čuli za sudbinu rođaka moje majke. U pitanju je ujak Franc. On je bio poštar, koji je takođe učestvovao u odbrani Poljske pošte koja je bila smeštena na trgu Hevelijus. Borba nije dugo trajala. Svi preživeli branioci Poljske pošte bili su na osnovu nemačke vojne naredbe streljani. Vojni sudija koji je obrazložio smrtnu presudu, objavio je i potpisao, mogao je još dugo posle konca Drugog svetskog rata, bez ikakvih posledica, mirno da i dalje deluje kao sudija i Zapadnoj Nemačkoj, u pokrajini Scaron;lezvig-Holštajn. (...)

Odmah posle početka rata novine Dancinger forposten bile su pune izveštaja o užasnim zločinima. Svakog Poljaka oni su predstavili kao podlog ubicu. Bio sam užasnut i svaki nemački čin odmazde činio mi se ispravnim.

Još uvek, iako ne znam više ceo tekst, sećam se mnogih pesama iz tog doba: Napred, napred zovu nas svetle trube, napred, napred, mladost ne priznaje nikakve opasnosti...

Kako bih skinuo odgovornost sa leđa mladih ljudi, dakle, i sa mene samog, ja čak ne mogu da kažem: nas su zaveli! Ne. Istina glasi ovako: mi smo dozvolili da nas zavode. Ja sam dopustio da me se zavede.

Ne, ti si samo bio glup momak, nisi uradio nešto strašno, nisi nikoga denuncirao, recimo suseda koji bi pričao cinične viceve o Geringu. ( ...)

Ne, ti nisi prijavio učitelja istorije koji je imao toliko hrabrosti da, indirektno, izrazi sumnju u našu konačnu pobedu, a nemački narod nazvao je hordom ovnova... Ne. To je istina. Ja nisam nikoga ocrnio pred sreskim nacističkim vlastima ili kod domara ove ili one škole. To nije bio moj način... Naš učitelj latinskog, koji je takođe bio i rimokatolički sveštenik, odjednom je prestao da bude strog prema nama. Mi smo ga oslovljavali monsinjore. Ubrzo posle toga on se više nije pojavio u našoj školi. Ja opet zbog tog događaja nisam postavio nikakvo pitanje ... Imao sam četrnaest godina, kada je radio javio, uz zvuke doboša, najnoviju vest o pobedonosnim bitkama koje naše trupe vode, i to iz obruča, na ruskim stepama... U svakom slučaju, ovaj izveštaj proširio je moje znanje iz geografije. (...)

Posle nekoliko meseci monsinjor Scaron;tahnik ponovo se vratio i nastavio da predaje u našoj školi Zankt Johan. Ja mu, međutim, nisam postavio nikakva pitanja.

No, dobro. Da sam mu i postavio, on ionako ne bi smeo da mi odgovori. Tako je to bilo sa svima koji su bili otpušteni iz koncentracionog logora. Moja pitanja donela bi Scaron;tahniku ndash; koji je po svom spoljašnjem izgledu, tako mi se činilo, ostao isti ndash; samo nove poteškoće. (...).

Moja majka bila je umereno pobožna. Zato me je samo u retkim slučajevima opominjala da idem u crkvu. Pa ipak, ja sam odrastao u rimokatoličkom duhu... No, u što sam ja zapravo verovao, pre nego što sam počeo da verujem samo u Firera? (...)

Kratko posle mog šesnaestog rođendana dobio sam prekomandu. Sa delom jedinice iz Kajzerhafena, premešteni smo da služimo u obalskoj bateriji pored Brezen-Gletkau. Naš glavni zadatak bio je da štitimo aerodrom ndash; koji se nalazio nedaleko od naših položaja ndash; od mogućih vazdušnih napada (...).

Jednog dana našao sam kod kuće, na trpezarijskom stolu, poziv za vojsku. On je mnogo uplašio oca i majku... Mama nije htela da me otprati do železničke stanice. Bila je niža od mene. Zagrlila me i sa mnogo osećaja kazala: Samo da mi se živ vratiš...

Otac me pratio do stanice. Bez reči smo se vozili tramvajem. Po svaku cenu je hteo da nosi moj kartonski kofer... Na rastanku me zagrlio. Ne. Ja insistiram na tome da sam ja njega zagrlio. Ili smo se samo, kao muškarci, rukovali? Da li smo bili škrti na rečima:

Da ti je sa srećom, mladiću!, Do skorog viđenja, tata? (...)

Na kori oljuštenog crnog luka nema nikakvog znaka koji bi nam ulivao strah ili čak užas. Pre će da bude da sam u to vreme (Drezden, septembar 1944. Gras je tada imao sedamnaest godina, prim. prev.) na trupe esesa gledao kao na pripadnike elitnih jedinica. Oni su uvek uskakali u borbu kada bi, recimo, probijen front valjalo ponovo da se uspostavi i učvrsti. Eses su u mojim očima bili najsposobniji vojnici, koji bi stupali u akciju kada bi se naša armija našla u obruču, kao što je slučaj bio kod Demjanska. Oni su tada probili neprijateljski obruč. Eses je takođe dobio zadatak kada smo krenuli da povratimo grad Harkov. Na kragni eses-uniforme bila je ušivena svastika. To mi nije nimalo smetalo. Mladiću koji je hteo da se oseća kao pravi muškarac, bio je pre svega važan rod vojske: kad već ne možemo da služimo u podmornici, onda je najbolje da postanemo tenkisti jedne eses divizije....Upravo je trebalo da se formira nova tenkovska divizija i to pod imenom Jouml;rg von Frundsber (Jerg fon Frundsber). To ime bilo mi je poznato iz doba seljačkih ratova. On se borio za slobodu i oslobođenje. Eses-jedinice nosile su u sebi i nešto evropsko: u njihovim divizijama nalazili su se kao dobrovoljci Francuzi, Valonci, Flamanci i Holanđani, te brojni Norvežani, Danci, pa čak i neutralni Scaron;veđani. Svi su se oni borili na Istočnom frontu u jednoj, kako se govorilo, odbrambenoj bici koja je imala da spasi Zapad od boljševičke poplave.

Dakle, dosta sa opravdanjima. Pa ipak, ja sam decenijama posle rata odbijao da priznam reč i ta dva slova (na nemački eses se piše sa dva slova SS, prim. prev.) Ovo sam prihvatio s glupim ponosom mojih mladenačkih dana. Posle rata pojavio se zbog toga kod mene stid, te sam stoga to prećutao. No, teret prošlosti je ostao i niko nije mogao od toga da me oslobodi.

Istina, tokom školovanja za tenkistu, nisam ništa čuo o onim ratnim zločinima koji su kasnije izašli na svetlo dana. Tvrdnja, međutim, da nisam ništa znao o tome, nije mogla da ndash; iz posleratne perspektive gledano ndash; zamagli moj razum, da sam pripadao jednom sistemu koji je planirao, organizovao i izvršio uništenje nekoliko miliona ljudi. Čak i kada mi pođe za rukom da sam sebe ubedim kako nisam aktivno učestvovao u tome, te da ne snosim krivicu, u meni do danas ostaje jedan deo koji se obično naziva saodgovornost. Izvesno je da ću sa tim osećanjem morati da živim do konca mog života. (...)

Na moj sedamnaesti rođendan stigla je pošta, iako sa zakašnjenjem: paket sa vunenim čarapama, razmrvljen kolač i očevo pismo. Na dve strane on mi piše prekrasnim rukopisom o svojim naivnim brigama za mene. Posle toga primih samo pisma, a posle Božića ndash; ništa.

Na vojnoj karti su nas ubeđivali da naša ofanziva u Ardenima teče pobedonosno i da ona, najzad, donosi preokret. No, uskoro smo u armijskom izveštaju pročitali da je Rus prodro u Istočnu Prusku. (...)

Preko dana bismo posmatrali vedro, hladno nebo na kome su se pojavljivali neprijateljski bombarderi. Neometane, neprijateljske eskadrile su parale naše nebo, a iza njih je ostajao trag. Bila je to zapravo lepa slika. Kuda su oni leteli? Gde su, međutim, ostali naši lovci?

Još je bilo govora o našim raketama fau-1 i fau-2, te o skoroj pojavi našeg novog čuda od oružja. Pred kraj februara (1945. godine, prim. prev.) došle su do nas vesti o katastrofalnom požaru i bombardovanju Drezdena. Bio je pun mesec i veoma hladno, a mi smo polagali zakletvu. Jedan hor pevao je pesmu kojom se zaklinjemo na vernost pripadništvu eses-jedinicama: Ako i svi iznevere, mi, međutim, ostajemo verni... (...)

Naše mesto obuke nalazilo se usred šume, u Češkoj. Jedna naša jedinica krenula je u pravcu Beča, druga ka Scaron;čečinu, gde je trebalo da učestvuje u odbrani grada. Naša grupa krenula je u teretnim vagonima preko Tešen-Bodenbaha u Drezden, a zatim dalje prema istoku, u Donju Scaron;leziju, gde smo pretpostavljali da se nalazi front.

Od Drezdena ostao mi je u sećanju samo miris paljevine i gareži, dok su vrata teretnog vagona bila samo malo otvorena. Mogao sam da vidim prugu i zgrade, od kojih nije ostalo ništa sem izgorele, ugljenisane fasade. (...)

Front se navodno nalazio ispred Zagana, jednog malog grada u Scaron;leziji, koji smo mi uspeli ponovo da osvojimo, no borbe su se i dalje vodile za to mesto. Sa ovog mesta bilo je planirano da krenemo u pravcu Breslaua (danas Vroclav; prim. prev.), koji se nalazio u neprijateljskom obruču. Grad je bio pretvoren u odbrambenu tvrđavu...

Tu sam video prve leševe. Mladi i stariji vojnici u uniformama Vermahta. Stabla u aleji i lipe na trgu još su goli. Leševi se klate na stablima, a na njihovim grudima ispisan je tekst: nosioci defetizma i kukavice. Na drvetu vidim obešenog mladića mojih godina, a do njega jedan stariji oficir, ne znam koji čin, jer ga je vojni sud, pre nego što su ga obesili, degradirao. Prolazimo pored obešenih kao u nekom mimohodu. Nemam nikakvih misli, već su ostale u sećanju samo slike.

Nedaleko od nas vidim seljaka koji obrađuje njivu, ore jednu brazdu za drugom.

Zatim vidim kolone izbeglica koje su zakrčile drum: konji, taljige, a između njih starice sa malom decom, prepuna kolica koja vuku i guraju. Na koferima i kanapima opasanim zavežljajima čuče deca koja žele da spase svoje lutke. Sakupljač slika vidi više nego što može da izrazi rečima. (...)

Čuli smo, jer pravih, pouzdanih vesti nema, da je moj rodni grad zauzet od Rusa. Tada još nisam znao da je centar grada pretvoren u goruću buktinju, te da su ostale samo ruševine...

U mom sećanju ja sam, međutim, i dalje mogao da vidim neoštećenu sliku grada. Na tornjevima crkava nije nedostajala ni jedna cigla, niti jedan ukras...

U mom sećanju slede slike, kao da posmatram sekvence nekog filma, moj prvi dodir sa neprijateljem. Ne mogu tačno da utvrdim ni mesto, a niti vreme, a neprijatelja takođe nisam video. Ostaje mi samo da pretpostavljam da je to bilo oko sredine aprila. (godine 1945, prim. prev.) Sovjetska armija, posle dužeg dejstvovanja uzduž reke Odre i Nise, probila je našu liniju fronta između Forsta i Muskau, kako bi se najzad osvetili zbog njihove opustošene zemlje i miliona mrtvih i kako bi pobedili. Imali su još samo jedan cilj: da pobede. (...)

Sunce nas greje. Ptice cvrkuću. Umorni smo od čekanja. Jedan od vojnika, nije bio stariji od mene, svira na usnoj harmonici. Drugi vojnik nasapunjao lice i brije se. I tada, sasvim nenadano, počele su po našim položajima da dejstvuju Staljinove orgulje. Ili, možda i nije bilo tako iznenada, jer su nas ptice dovoljno glasno upozorile kada su prestale da pevaju?

Ostaje malo vremena da se shvati zašto one imaju takav naziv. (Nemci su rusko oružje kaćuša zvali Staljinove orgulje, prim. prev.) Staljinove orgulje ne štede nikoga i ništa. One do temelja ruše pred sobom balvane od sirovog drveta, od kojih smo mi očekivali zaštitu. Nismo nigde mogli da se sklonimo...

Vidim sebe kako puzim na stomaku ispod jednog našeg tenka tipa panter, tačno kako sam naučio na obuci kao regrut. Još je neko sa mnom, možda vozač tenka. On meri koliko imamo prostora ispod tenka. Naše vojničke čizme se dodiruju. Levo i desno od nas štite nas gusenice tenka. Staljinove orgulje su delovale oko tri minute. Bila je to za mene večnost. Od straha sam se upišao u pantalone. Zatim je nastupila tišina. Pored mene čujem vojnike kako im se od straha tresu zubi...

Iako je to bilo veoma kratko, bilo je dovoljno. Već pri prvom vatrenom krštenju naučio sam prvu lekciju: da se bojim. Strah je zagospodario mojim bićem. Više nisam puzao kao da sam na obuci. Otpuzao sam ispred tenka pantera da izvidim situaciju. (...)

...onda sam se uspravio, a noge su mi klecale. Oko mene se pružao prizor pustoši, mlada šuma bila je uništena,... posvuda su se videla razbacana tela vojnika, pojedinačno i na gomili, svi mrtvi...

Da li sam među leševima prepoznao mladića koji je malopre svirao na usnoj harmonici?

Jasno sam video vojnika na čijem se licu sušila pena za brijanje...

Među mrtvima su puzali preživeli, ili su stajali, kao i ja, skamenjeni od straha. Neki vojnici su vrištali iako nisu bili ranjeni. Jedan je cmizdrio kao malo dete. Ja sam stajao i ćutao u upišanim pantalonama. Pogled mi je bio ustremljen ka lešu momka čiji je grudni koš bio potpuno otvoren, a sa kojim sam još do malopre brbljao o ko zna čemu. Gledao sam njegova creva i okruglo lice koje se, učinilo mi se, u trenutku smrti smanjilo...

To što stoji ovde opisano kao pojedinačni, konkretni slučajevi, o tome sam nešto slično već čitao, kod Remarka ili Selina...

Onda je iznenada ustao vojnik koji je do malopre, kako sam opisao, tako glasno cvokotao zubima i odvrnuo je na uniformi svoju kragnu iz koje se jasno videlo da nosi čin eses oficira. Sada je ponovo izgledao kao heroj iz propagandnih filmova.

Ja sam, međutim, bio svedok kada su mu se od straha glasno tresli zubi, pa mi je zato sada zapovednim tonom viknuo: Vojniče, nemoj da stojiš samo tako, već se priberi i to odmah. Zauzmi novi položaj. Napred! Da si spreman da kreneš u protunapad...

Vidim ga kako preko unakaženih tela i leševa sada goni preživele. On galami, mlatara rukama i preti. Smešna slika. On nije nikakav junak iz neke slikovnice.

... Preko reke Odre i Nise sovjetskoj je armiji pošlo za rukom da na širokom delu fronta probije naše linije odbrane... U haosu povlačenja ja sam tražio da se priključim mojoj razbijenoj jedinici. (...)

Iako se nisam direktno suočio sa neprijateljem, strah mi je ostao u kostima. Na stablima pored druma visili su obešeni naši vojnici. Ti leševi bili su upozorenje kakva nam opasnost preti. U nju može svako da upadne, ako ne može da dokaže da pripada jednoj borbenoj četi, ili ako ne poseduje pečat sa naredbom da je krenuo sa namerom da se priključi ovoj ili onoj jedinici.

Srednji deo fronta, koji je bio pomeren daleko ka Zapadu, bio je pod komandom opasnog i strašnog generala Scaron;ernera (Schouml;rner). Scaron;erner je izdao zapovest, na osnovu koje su vojni policajci ndash; zvali smo ih psi tragači ndash; jurili vojnike, koji nisu imali uredne dokumente, da ih odmah uhapse. Sa njima se postupalo ndash; i to bez obzira na čin koji su nosili ndash; kao sa zabušantima, kukavicama, dezerterima, te su izvođeni pred pokretni preki vojni sud. Ti vojnici bili su po kratkom postupku osuđeni na smrt i obešeni na prvo drvo uz drum... Bojali smo se više Scaron;ernera i njegove naredbe nego samog neprijatelja. (...)

Strah je moj teret kojeg nikako nisam mogao da se oslobodim... Kratke i jasne poruke preživljavanja glasile su: ne mešaj se u tuđa posla, izbegavaj sukobe, prilagodi se novoj situaciji, nemoj da upadaš u oči već se smanji što više možeš. NJih je čovek primenjivao u praksi, a da ih prethodno nije nigde učio.

Ono što stoji van svake sumnje jeste: tokom sredine aprila dva puta sam se našao sa jednom razbijenom grupom vojnika iza ruskih borbenih linija. To je bila posledica našeg brzog, nekontrolisanog povlačenja. U oba slučaja pripadao sam delu izviđačke jedinice koja nije imala jasan zadatak. U oba slučaja bila je sreća, ako ne slučaj, koji su me spasili. No, oba spomenuta slučaja godinama su opsedali moje snove, koji su se uvek razlikovali po tome što su nudili neki novi izlaz iz bezizlazne situacije. (...)

Prva prilika da poginem od vatre puškomitraljeza ili da dospem u zarobljeništvo, pružila mi se uskoro. Našao sam se sa šest ili sedam usamljenih vojnika u podrumu jednospratne kuće. Komandovao nam je narednik (feldvebel). Pokušali smo da se izvučemo iz obruča. Kuća se nalazila u delu sela koji su već zauzeli Rusi.

Kako smo mi dospeli iza ruskih linija i u podrum kuće koja je više ličila na kolibu, to nije jasno. Naš je zadatak bio da se probijemo do druge strane ulice, do jedne od kuća koje su branili naši ljudi. Naš narednik, jedan dugonja, nosio je podoficirsku kapu malo mangupski, nahereno, čujem ga kao danas kad kaže: Sad ili nikad! (...)

Ime mesta gde su se vodile borbe ostaje neimenovano, ili sam zaboravio. Znam da nije bilo daleko od Lauzica (reč je o Scaron;prevaldu, koji se nalazi stotinjak kilometara jugoistočno od Berlina; prim. prev.). Vlasnik kuće, koji je na vreme pobegao, mora da je bio trgovac biciklima. On je svoju traženu i skupu robu sakrio i gomilao u podrumu. U podrumu je bilo dovoljno bicikla za sve nas i svi su bili, izgleda, u ispravnom stanju. Naš desetar je kazao: Sad ili nikada, malo posle je dodao poluglasno: Napred! Svako valja da zgrabi jedan bicikl, a onda ima da krenemo što brže možemo na drugu stranu ulice...

Odgovorio sam zbunjeno, ali odlučnim glasom: Gospodine naredniče, ja ne umem da vozim bicikl. On mora da je to ocenio kao moju neslanu šalu. Niko se nije smejao...

Narednik mi je posle toga kratko izdao zapovest: Krećemo! A vi uzmite automat, otvorite vatru kako biste nam pružili zaštitu. Kasnije dolazimo po vas... (...)

Kroz prozor podruma zauzeo sam položaj sa oružjem kojim me niko nije učio kako se rukuje. ...Tek što je pet ili šest naših vojnika izašlo iz podruma i biciklima krenulo na prednja vrata kuće, jedva da su stigli do sredine seoske ulice, kada ih je pokosio rafal iz mitraljeza. Nisam imao pojma odakle je vatra dolazila. Možda je paljba dolazila sa leve strane, ili sa desne, ili istovremeno i sa jedne i sa druge.

Sve što sam mogao da vidim jeste: pred mojim očima gomila ljudi se lomatala, a malo kasnije samo su još nekontrolisano tresli rukama i nogama. Neko ndash; da li je to bio narednik-dugajlija? ndash; presavio se odmah kad je bio pogođen i nije se više pomakao. Sve što sam još mogao da vidim: iz gomile leševa virio je jedan točak bicikla i on se okretao, okretao.

No, može da bude i ovo: taj opis krvavog pira ubijanja ne odgovara stvarnosti, već sam sve opisano naknadno dodao svom sećanju. Ja sam, naime, već pre nego što je neprijatelj otvorio vatru po našim vojnicima napustio svoj položaj pored prozora podruma, tako da zapravo nisam ništa video, prosto nisam hteo ništa da vidim.

Nisam poneo automat, već samo moju vojničku pušku i napustio sam kuću trgovca biciklima. Kuću sam napustio sa stražnje strane, prema bašti. Tako sam neko vreme ostao da čučim, te sam polako počeo da napuštam selo oko koga su se još ndash; to je jasno moglo da se čuje ndash; vodile borbe. Krećući se sporednim, zabitim puteljcima, iznenada sam naišao na železničku prugu. Vladala je tišina. (...)

Sledio sam, kao na mig nekog proroka, put koji je vodio pored pruge. Ova odluka, doneta na brzinu, pokazala se ispravnom.

Posle nešto više od jednog kilometra pešačenja ... video sam manju grupu vojnika kako pešači: nije bilo sumnje da su u pitanju nemački vojnici. Odmah sam se, bez mnogo razmišljanja, priključio koloni. Jer kretati se samo tako, sam, bilo je opasno i bez neprijateljske vatre. Kretao sam se bez potrebnih dokumenata, a time sam automatski postao kandidat za smrtnu kaznu, kome bi lako mogli da stave omču oko vrata... Da je srž ove priče, gde sam čudom preživeo, istinita govori i sledeća činjenica. Ja sam decenijama posle ovog događaja uporno odbijao sve pozive da naučim da vozim bicikl. Moji sinovi i kćerke pokušali su bez uspeha da me nagovore da sednem na bicikl. Predložili su mi da učim, ako treba i na nekom pustom šumskom puteljku gde niko ne može da me vidi. (...)

Na svu sreću, naš narednik nije postavio na stražarsko mesto pored šumskog puta bilo kog mladića, već lično mene. Naglasio je da budno motrim.

Ponovo imamo sledeću sliku: ja lično, na osnovu sopstvene predstave. Na glavi mi gvozdena kaciga koja klizi, jer je suviše velika. Ja delujem na osnovu zapovesti. Ja se svesrdno trudim, da ispunim postavljeni zadatak. (...)

I pored umora uspeo sam da ostanem budan. Nije proteklo mnogo vremena ugledao sam ndash; u međuvremenu je počela da se spušta noć ndash; na tamnom šumskom putu, u daljini, neku svetlu tačku. Kako se približavala, video sam da se zapravo sastoji od dve svetle tačke. Odmah sam, kako nalažu propisi, javio: Na vidiku motorizovano vozilo, verovatno je reč o tenku! Stao sam nasred šumskog puta, kako bi vozač mogao jasno da me vidi. Prema naredbi, ja sam morao da zaustavim tenk. Kako sam levak, podigao sam levu ruku.

Može biti da me vozilo sa gusenicama zbunilo i zaslepilo, jer se kretalo veoma brzo i sa upaljenim punim farovima. Tenk se zaustavio na svega dva koraka ispred mene. Moja sumnja se potvrdila. Jedan pogled bio je dovoljan pa da mi sve postane jasno. To bi mogao da bude samo Rus koji uopšte ne vodi računa o tome da vozi sa poluupaljenim svetlima, već se kreće bezbrižno...

Ivan!, viknuo sam mojoj grupi koja se smestila pored puta. Nisam, međutim, imao vremena da pažljivije pogledam neprijateljski tenk i da tako prepoznam pojedine članove tenka, koji su sedeli zbijeni jedan pored drugog. Tako sam propustio da prvi put susretnem jednog živog sovjetskog vojnika. Umesto toga naglo sam skrenuo udesno i to pre nego što je ispaljen metak. Skočio sam prema kraju puta i sakrio se iza jednog bora. On mi je pružio izvesnu zaštitu, ali situacija je i dalje bila opasna po mene.

Čuo sam galamu koja se vodila na dva jezika, a ona je bila nadjačana obostranom puščanom paljbom. Na koncu odjekivali su plotuni samo iz ruskih automata.

Puzao sam na stomaku između gustih borova i polako se udaljavao od poprišta borbe. Meci su fijukali levo i desno od mog zaklona, ali me nisu pogodili. Ovo ne mogu da tvrdim za narednika i ostale vojnike iz moje jedinice. (...)

Mogao sam da čujem samo još ruske glasove koji su u međuvremenu počeli da se udaljavaju od mesta događaja. Neko se od njih smejao, a to mi je zvučalo kao da je reč o dobrodušnom čoveku....

Tek kada je neprijateljski tenk počeo da se udaljava, nastavio sam da puzim. Posle je protutnjalo još nekoliko ruskih tenkova. Da se vratim na mesto gde su ležale moje mrtve kolege? Ne, ova misao nije mi izgledala nimalo privlačnom. Sem toga, u tom pravcu sam video bledu svetlost i čuo buku motora, a sve to mi je govorilo da se neprijatelj kreće upravo u tom smeru.

Krenuo sam dublje u šumu. NJu je zaista i iznenada ndash; ili samo na osnovu moje želje ndash; obasjala svetlost polumeseca, dok je nebo bilo delimično oblačno, tako da nisam suviše često morao da se spotičem na panjeve i udaram u drveće. (...)

Kaže se da u tamnoj, gustoj šumi pomaže kada čovek pevuši... i ja sam se odjednom setio poznate dečje pesme. Pevao sam dugo i neprestano ponavljao jednu te istu strofu: Mali zeko ide šumom sam..., dok mi neki glas iz mraka nije odgovorio sa drugom strofom: ...u široki, veliki svet...

Nisam siguran koliko smo dugo tako nastavili da se nadopunjujemo, dok najzad nismo bili sigurni da smo se prepoznali. Sada je bilo van svake sumnje da dva ljudska bića nemačkog jezika lutaju tamnom šumom, te smo obojica mogli slobodno da izađemo iz naših skloništa, te smo se oslovili na nemačkom. Cev puške smo uperili prema zemlji i približili se jedan drugom, da smo mogli da se dodirnemo.

Moj brat u pevanju bio je naoružan automatom, bio je više godina stariji i nekoliko santimetara niži. Nije nosio kacigu, već izgužvanu vojničku kapu. Govorio je berlinskim dijalektom.

Kasnije sam od njega doznao: učestvovao je u ratu protiv Poljske, zatim protiv Francuske i Grčke, a na koncu borio se na poluostrvu Krimu i napredovao je do starijeg vodnika. Viši čin nije želeo da dobije. NJega nije ništa moglo da izbaci iz ravnoteže, a kasnije je to uvek u teškim situacijama dokazao svojim držanjem. On je bio moj anđeo čuvar. (...)

Pred nama se pojavio most koji nije bio čuvan... Tek kada smo prelazili preko sledećeg mosta ndash; da li je to bio neki sporedni rukavac reke Scaron;pree? ndash; videli smo na izvesnoj udaljenosti odsjaj vatre. Čuli smo smeh i delove reči... Tek kada smo prešli preko vode, čuli smo poziv na ruskom Stoj!, te ponovo Stoj! Prilikom treće komande moj stariji vodnik kazao mi je: Sada trči što brže možeš!

Rus, ili kako smo mi govorili Ivan, nije se nimalo potrudio da nas zaustavi. Pucnjava je utihnula. (...)

Kroz mali otvor prozora pružao nam se pogled na njivu, sa koje se u propisanom vojnom poretku približavao neprijatelj. Izdaleka ruska pešadija izgledala nam je bezopasna, kao da su u pitanju igračke za decu. No sada je Crvena armija bila već na puškomet daleko. Još uvek nisam mogao da raspoznajem pojedine vojnike. Svakim korakom njihov razmak se smanjivao. Još uvek nije bio ispaljen nijedan metak. Sada sam već mogao da raspoznam da su neki od njih bili mojih godina. Uniforme su im bile boje zemlje. Ni ja, a niti moj stariji vodnik nismo uzeli puške i nišanili. Čak da je Ivan otvorio vatru, po komandi ili iz navike, mi im ne bismo uzvratili. (...)

Ugledali smo u daljini, u to više nismo mogli da sumnjamo, pokretnu vojničku kuhinju. Smestila se nasred jedne livade. Iz vojničkog kazana izlazio je dim. Osetili smo miris gulaša....

Stali smo se sa ostalim vojnicima u red. Svi činovi bili su izmešani. Ni oficiri nisu smeli da prilaze kazanu preko reda.

...Kuvar daje svakom vojniku jednu punu kutlaču čorbe sa dna kazana, a zatim pola kutlače sa površine. Raspoloženje nije ni mučno, a ni veselo. Vlada tipično aprilsko vreme (reč je o godini 1945, prim. prev.). Trenutno je sunčano.

LJudi, viknuo je jedan vojnik koji se nalazio nekoliko koraka od nas, danas je Adolfov rođendan! (Adolf Hitler, prim. prev). A gde je praznički ručak za vojsku? Sleduje nas šo-ka-kola, cigarete, čaša konjaka da nazdravimo! Živeli, moj fireru!

Jedan drugi je sad pokušao da ispriča vic... Zarazni smeh. Slede drugi vicevi. Slika mira i zadovoljstva. Nedostaje još samo harmonika.

Kako se zove ovaj kraj?

Lauzic! (...)

Odjednom smo čuli eksplozije sovjetskih tenkovskih granata.

Između dva zalogaja moj stariji vodnik mi je kazao:

To su tenkovi tipa T-34.

Odjednom smo čuli eksplozije sovjetskih tenkovskih granata.

Između dva zalogaja moj stariji vodnik mi je kazao:

To su tenkovi tipa T-34.

...Odjednom su se iz šume pojavili tenkovi. ... NJihove granate su se sve više približavale našim položajima. Naše tenkove panter morali smo da okrenemo kako bi cev bila okrenuta u smeru neprijateljskih pozicija i da budu spremni da dejstvuju. (...)

Naši tenkovi nalaze se na drumu, koji je bio zakrčen konjima, taljigama, izbeglicama. Jedan naš tenk okrznuo je taljige sa izbeglicama. Kola puna izbeglica prevrnula su i završila u rovu pored puta.

Vidim lepog kao slika poručnika, kako sa tenka živo gestikulira... vidim nemačke seljake, izbeglice iz Scaron;lezije, koji ne žele da se rastanu od svojih stvari, vidim kao lutke malu decu pored taljiga, vidim ženu kako viče... sa jedne strane ja sam još gledan te nastavljam da jedem ostatke moje supe, a sa druge strane sam začuđeni posmatrač, koji je samo svedok i kao da sam gledalac u nekom nemom filmu koji nema nikakve veze sa samim događajem.

...Verovatno je to trajalo kratko. Scaron;ta je dalje bilo sa mnom, sve se to nekako izbrisalo i stopilo sa drugim sećanjima, a malo posle toga ponovo vidim jasnije slike...(...)

Krv mi je potekla u mlazu iz rane u predelu desne butine. Osetio sam bol u ruci, koja se mlitavo njihala o levom ramenu. Pored mene leži moj stariji vodnik.

Granata je masakrirala njegovu nogu. Gornji deo njegovog tela izgleda da je ostao nepovređen. On posmatra iznenađeno, zbunjeno...

Zatim se podigla prašina, pa nisam mogao više da vidim našu kuhinju, koja je ostala neoštećena. Onda su došli po nas: njega su nosili, a meni pomagali da hodam. Smestili su nas u sanitetska kola koja smo mi zvali sanke. Najzad se u sanitetsko vozilo popeo bolničar. Ostali ranjenici moraju da ostanu. U kolima nema više mesta. Padaju psovke... Vrata sanitetskog vozila najzad se zatvaraju i zaključavaju. Krenuli smo...(...)

Miris lekova. Osećam se zaštićen. Rat je trenutno prestao da postoji. Rešio je da predahne. U svakom slučaju, u prvo vreme nije se dogodilo gotovo ništa značajno. Naš auto kretao se polako ka svom cilju. Moj stariji vodnik je ležao. NJegovo lice koje je do malopre bilo crvenkasto, jer je skoro uvek bilo sveže obrijano, sada je pozelenelo. Kao da se smanjio.

Tako je ležao na nosilima i bio je pri svesti. Pogledao me, a da pri tome nije okrenuo glavu u mom smeru. Hteo je nešto da mi kaže. Najzad je uspeo da izgovori nekoliko jasnih reči. Zamolio me da mu dam cigaretu. Našao sam je u unutrašnjem yepu njegove jakne.

Ja, nepušač, zapalio sam cigaretu, povukao dim i onda cigaretu namestio između njegovih usta, koje su prestale da jako dršću čim je povukao prvi dim. Halapljivo je povukao nekoliko dimova, zatvorio oči, a zatim ih je ponovo otvorio. Kao da se uplašio, jer je tek sada shvatio u kakvom se stanju nalazi. Ono što je mene uplašilo, a to je bilo novo: prvi put sam na njegovom licu mogao da pročitam strah.

Čuo sam druge ranjenike kako stenju, a sanitetlija je psovao, jer je na raspolaganju imao suviše malo zavoja. Začudio sam se sopstvenom stanju, jer uopšte nisam osetio bol. Posle nekog vremena moj stariji vodnik me zamolio, ne, on mi je naredio da mu razrežem pantalone i gaće i da ispitam kako izgleda stvar između njegovih nogu.

Kada sam mu potvrdio da je sve još uvek na svom mestu, on se nasmejao, povukao još nekoliko dimova i zaspao. Mirno je disao i izgledao je krhko i nežno...

U poljskoj bolnici su nas razdvojili. NJega su odveli u šator, a ja sam ostao na livadi...(...)

Delovi sovjetske granate bili su milosrdni prema meni, poštedeli su me, tako da sam kasnije mogao da postanem otac mojim sinovima i kćerkama...

Tek mnogo kasnije previli su moje levo rame, koje jedva da je krvarilo, ali se u njemu, verovatno, našao komad gvožđa koji je, istina, bio veoma mali. Tako je za mene rat bio brzo okončan, ali je bilo očevidno da je oko mene rat i dalje trajao.

Uveče su nas transportovali. Mora da je to bilo noću od dvadesetog na dvadeseti i prvi april (godine 1945, prim. prev.), jer se vojni lekar još uvek žalio, a prethodno su to isto uradili i ljudi oko vojničkog kazana: da vojska nije dobila dodatno sledovanje, koje je inače uvek bilo povodom firerovog rođendana tokom svih godina ovog rata. Ovaj put nisu se delile ni cigarete, ni riblje konzerve u ulju, a ni flaša rakije, koju su imali da popiju četvorica vojnika. (...)

Našao sam se u teretnom vagonu, u kome su ležali lakši i teži ranjenici. Voz se kretao u nepoznatom pravcu. Često je beskrajno dugo stajao, a poneki put sasvim kratko. U međuvremenu, napolju je padao mrak. ...

Ležali smo na slami. Pored mene je jedan vojnik iz brdske jedinice čitao iz jedne religiozne knjige uz pomoć yepne baterije. Desno od mene mlatarao je i vikao jedan kome je metak prostrelio stomak, a onda je ućutao.

Vode nismo imali. Sa nama nije bio nijedan bolničar ili lekar koji bi mogao da pomogne ranjenicima.

Moj sused sa leve strane poluglasno je molio. Desno od mene nije se više niko pomerio.

Noć nikako da prestane. Ne, ja lično nisam osećao nikakve bolove. Konačno sam uspeo da zaspim i ni sam ne znam koliko dugo...

Najzad smo stigli do našeg odredišta. Iz vagona su odneli preživele i mrtve. Umro je i čovek sa prostreljenim stomakom. Jedan lekar je izvršio selekciju između lakših i teških ranjenika. Jedan pogled bio mu je dovoljan. (...)

Jednog prolećnog dana, u ranu zoru, stigli smo u drevni i kao nekim čudom bombardovanjem neoštećeni grad Majsen sa čuvenom katedralom... Teški ranjenici su prevezeni kamionima. Mi koji smo bili lakše povređeni, šepali smo i međusobno se pomagali i pridržavali pri pešačenju ka zamku, koji je bio pretvoren u vojnu bolnicu. Građani Majsena, a među njima je bilo mnogo žena, stajali su na trotoaru. Neke su pomagale ranjenim vojnicima. Koliko se sećam, meni je pomogla jedan mlada žena da stignem do bolnice. Tu su nam pružili samo najnužniju pomoć. Zdanje je bilo prepuno bolesnika. Pacijenti su ležali i po hodnicima. Lekari su delovali veoma umorno, a bolničarke su bile veoma nervozne. Nedostajalo je, kako su nas obavestili, svega, a naročito lekova (...)

Dok sam čekao da dobijem uput za banju, ugledao sam mog starijeg vodnika kako ga nose iz operacione sale... Nikada ga ranije nisam video neobrijanog. On, moj anđeo čuvar, sada se sastojao samo od tela. Noge su mu odrezali. Spavao je.

Gledao sam u pravcu mog starijeg vodnika... Da li je on još živ? Ako je živ, gde stanuje? (...)

Tokom prvih poratnih godina, pa i kasnije, kada su ljudi u kolicima, sa amputiranim nogama, predstavljali svakodnevnu sliku ... uvek sam se pitao, kada bih na ulici ugledao nekog takvog invalida: da li je to on? (...)

Američki oficir za prevaspitavanje (education officer) uzalud se trudio da nam dokaže da govori istinu. Mi, dakle i ja, nismo hteli da mu verujemo: pokazao nam je crno-bele slike iz koncentracionog logora Bergen-Belzena, Ravensbrika... Na slici sam video brdo leševa, peć. Video sam gladne, izgladnele, skelete... Mi smo američkom oficiru neprestano ponavljali rečenice:

I ovo su navodno uradili Nemci?

To nikada nisu Nemci počinili.

Tako nešto Nemci ne rade.

A kada smo mi, Nemci, bili sami, govorili smo: Propaganda. Ovo je sve samo propaganda. (...)

U kasno leto godine 1956. Ana i ja napustili smo Berlin. Moj svadbeni poklon, pisaću mašinu marke oliveti, takođe smo poneli na put. U Pariz smo stigli sa malo para. U prvo vreme stanovali smo u ulici Aliber, nedaleko kanala Sen-Marten. (...)

U Parizu smo zaboravili Berlin.

U Parizu sam se sprijateljio sa Polom Selanom.

U Parizu sam pisao jedno poglavlje knjige za drugim...

U Parizu nam smo se uvek suočavali sa nedostatkom novca.

..U Parizu sam pisao lako i to od ujutro do uveče. Nizao sam strane i strane rukopisa. (...)

U jesen 1959 objavljeno je prvo izdanje moje knjige Limeni doboš... Sledeće godine Ana i ja napustili smo Pariz i vratili smo se, sada kao porodica, dakle, sa decom, u Berlin, u ulicu Karlsbader. Tu sam nastavio da crtam i pišem na svojoj pisaćoj mašini oliveti...

Tako sam nastavio da živim od jedne do druge ispisane strane, između jedne i druge objavljene knjige. Pri tome sam u sebi nosio toliko figura i ostao bogat slikama. No, da o tome pričam, za to mi nedostaju crni luk i volja. (Kraj knjige).