Trijumf islamske angažovane misli

100 najuticajnijih intelektualaca sveta 1. Fethulah Gulen (*); islamski teolog, sufista; Turska 2. Muhamed Junus (*); mikroekonomista, tvorac programa pomoći za pokretanje malih preduzeća, nobelovac; Bangladeš 3. Jusuf al-Karadavi (56); islamski teolog koga muslimani smatraju umerenim konzervativcem, a zapadnjaci radikalnim islamistom, duhovni vođa Muslimanske braće, saradnik Al DŽazire; Egipat, Katar 4. Orhan Pamuk (54); pisac, nobelovac; Turska - SAD 5. Aicas Asan (*); pravnik, političar, prvak pakistanske Narodne stranke koju je vodila Benazir Buto ; Pakistan 6. Amr Haled (*); islamski telepropovednik, nekadašnji računovođa; Egipat - Britanija 7. Abdulkarim Soruš (15); nekadašnji univerzitetski profesor hemije, filozof, sufijski pesnik, islamski mislilac liberalne orijentacije; Iran 8. Tarik Ramadan (58) ; teoretičar islama, pobornik pune socijalne i političke integracije muslimana koji žive u Evropi; Švajcarska 9. Mahmud Mandani (*); kulturni antropolog, proučavalac veze političkog islama i američke spoljne politike; Uganda - SAD 10. Širin Ebadi (12) ; pravnik, prva žena-sudija u vreme šaha, borac za ljudska prava, posebno prava dece, dobitnica Nobelove nagrade za mir; Iran 11. Noam Čomski (1); lingvista, pisac, jedan od najoštrijih kritičara američke spoljne politike; SAD 12. Al Gor (*); bivši potpredsednik SAD u vreme Bila Klintona, dobitnik Nobelove nagrade za mir, posvetio se ekologiji; SAD 13. Bernard Luis (34); istoričar, stručnjak za istoriju islama i arapskog sveta; V. Britanija, SAD 14. Umberto Eko (2); medijavelista, pisac, teoretičar komunikacije, semiolog, predsednik Visoke škole humanističkih nauka na Bolonjskom univerzitetu; Italija 15. Ajan Hirši Ali (46); bila poslanik holandskog parlamenta, sarađivala sa Teom van Gogom, oštra kritičarka islama zbog potčinjenog položaja žene, danas živi u SAD; Somalija - Holandija - SAD 16. Amartija Sen (8); ekonomista, teoretičar razvoja, zagovornik teze da u demokratiji nema masovne gladi, nobelovac; Indija 17. Farid Zakarija (35); politikolog, novinar; SAD 18. Gari Kasparov (*); bivši svetski prvak u šahu, vođa ruske parlamentarne opozicije; Rusija 19. Ričard Dokins (3); biolog, antropolog, evolucionista, zagovornik teorije o genu kao osnovnoj jedinici selekcije kroz evoluciju, pobornik ateizma; V. Britanija 20. Mario Vargas LJosa (29); pisac, političar; Peru 21. Li Smolin (*); profesor teorijske fizike; SAD - Kanada 22. Jirgen Habermas (7); filozof; Nemačka 23. Salman Ruždi (10); pisac protiv koga je Homeini izdao fatvu zbog romana Satanski stihovi; Britanija 24. Sari Nuseibeg (65); diplomata, filozof islama, zagovornik dijaloga Palestinaca i Jevreja (povratak na granice pre 1967, dve države, Jerusalim kao otvoreni grad); Palestina 25. Slavoj Žižek (23); filozof, sociolog marksističke orijentacije; Slovenija 26. Vaclav Havel (24); dramski pisac, državnik, bivši predsednik Češke; Češka 27. Kristofer Hičens (5); polemičar, borac protiv crkvenog establišmenta, nekadašnji levičar sadašnji neoliberal, zagovornik intervencija u Bosni, na Kosovu, u Avganistanu i Iraku; SAD-Britanija 28. Samjuel Hantington (28); politikolog; SAD 29. Piter Singer (33); filozof, profesor bioetike, borac za prava životinja; Australija 30. Pol Krugman (6); profesor ekonomije i međunarodnih odnosa na Prinstonu, kolumnista NJujork tajmsa; SAD 31. DŽered Dajamond (9); biolog, fiziolog, biogeograf, istoričar; SAD 32. Papa Benedikt XVI (17); poglavar Rimokatoličke crkve; Vatikan - Nemačka 33. Fan Gang (82); makroekonomista, jedan od autora kineskih ekonomskih reformi; Kina 34. Majkl Ignjatijev (37); pisac, teoretičar ljudskih prava, potpredsednik kanadske Liberalne stranke; Kanada 35. Fernando Enrike Kardoso (43); sociolog, ekonomista, bivši predsednik Brazila; Brazil 36. Lilija Ševcova (*); politikolog, istraživač u moskovskom ogranku Karnegijeve zadužbine, autor dela Putinova Rusija i Rusija izgubljena u tranziciji; Rusija 37. Čarls Tejlor (*); filozof; Kanada 38. Martin Volf (*); ekonomski komentator, kolumnista Fajnenšel tajmsa; Britanija 39. E. O. Vilson (31); biolog, entomolog, tvorac pojma biodiverzitet; SAD 40. Tomas Fridman (16); novinar, pisac, kolumnista, neoliberal, veliki pobornik globalizacije; SAD 41. Bjern Lombor (14); ekolog, borac za zaštitu životne sredine; Danska 42. Daniel Denet (24); filozof evolucionista; SAD 43. Fransis Fukujama (21); politikolog, pisac; SAD 44. Ramačandra Guha (*); istoričar, stručnjak za modernu istoriju Indije; Indija 45. Toni DŽad (*); istoričar, profesor evropskih studija; Britanija - SAD 46. Stiven Levit (*); ekonomista, koautor knjige Freakonomics u kojoj se klasična ekonomska teorija primenjuje na neekonomske teme; SAD 47. Nuriel Rubini (*); profesor makroekonomije na NJujorškom univerzitetu, finansijski stručnjak, jedan od prvih koji su dijagnostikovali sadašnju recesiju u SAD; Italija - SAD 48. DŽefri Saks (27); ekonomista, nekadašnji savetnik mnogih tranzicionih istočnoevropskih vlada ; SAD 49. Vang Hui (*); profesor kineskog jezika, donedavno urednik uticajnog književnog časopisa Dušu, jedan od prvaka pokreta Nova levica; Kina 50. V. S. Ramačandran (*); neurolog, direktor Centra za izučavanje mozga i saznanja na Univerzitetu Kalifornije; Indija - SAD 51. Dru Gilpin Faust (*); istoričar, stručnjak za period američkog Građanskog rata, prva žena predsednik Harvarda; SAD 52. Lorens Lesig (40); profesor prava, stručnjak za istočnoevropske ustave (jedan od autora gruzijskog ustava); SAD 53. DŽ. M. Kuci (44); književnik, nobelovac; Južna Afrika 54. Fernando Savater (*); filozof, esejista; Španija 55. Vole Šojinka (66); dramski pisac, politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade za književnost; Nigerija 56. Jan Suetong (*); politikolog, direktor pekinškog Centra za međunarodne studije, zagovornik jačanja kineske uloge u svetu; Kina 57. Stiven Pinker (26); psiholog, psiholingvista, psihodarvinista; Kanada, SAD 58. Alma Gijermoprieto (*); novinar, bivša šefica dopisništva NJusvika iz Meksika; Meksiko 59. Sunita Narain (80); borac za zaštitu životne sredine, jedna od vodećih zagovornica teorije održivog razvoja, tumači globalno otopljavanje kao posledicu kolonijalizma i kršenja ljudskih prava; Indija 60. Anis Basvedan (*); politikolog, predsednik univerziteta Paranadina u DŽakarti, svojevremeno aktivan u pokretu za rušenje Suharta; Indonezija 61. Majkl Volcer (68); politikolog, glavni urednik časopisa Disent; SAD 62. N. Ferguson (45); istoričar, evroskeptik, izazvao žestoke polemike tezom o tome da Britanija nije trebalo da uđe u Prvi svetski rat jer bi pobeda Nemačke koristila Evropi; V. Britanija 63. DŽordž Ajiti (*); ekonomista, borac za ekonomsko oslobođenje Afrike; Gana 64. Ašis Nandi (*); psiholog, bavi se političkom psihologijom i psihologijom nasilja; Indija 65. Dejvid Petreus (*); američki general, vojni strateg, komandant snaga u Iraku; SAD 66. Olivije Roa (*); politikolog, stručnjak za politički islam i terorističke pokrete; Francuska 67. Lorens Samers (60); ekonomista, stručnjak za javne finansije, predsednik Harvarda; žestoko kritikovan zbog izjave o „biološkim razlozima” usled kojih su žene manje zastupljene u naučnoj eliti; SAD 68. Marta Nusbaum (53); filozof, profesorka etike i prava; SAD 69. Robert Kejgan (62); pisac, politički komentator, neokonzervativac, jedan od osnivača Projekta za novo američko stoleće, savetnik DŽona Makejna; SAD 70. DŽejms Lavlok (71); hemičar, začetnik teorije o Zemlji kao živom organizmu; V. Britanija 71. DŽ. Krejg Venter (74); biolog, osnivač Instituta za proučavanje genoma, biznismen, proizvođač alternativnih goriva pomoću genetski modifikovanih mikroorganizama; SAD 72. Ejmos Oz (59); pisac, suosnivač pokreta Mir sada, zagovornik rešenja izraelsko-palestinskog sukoba koje bi donelo dve odvojene države; Izrael 73. Samanta Pauer (*); doskora spoljnopolitička savetnica Baraka Obame, morala da se povuče zbog izjave da je Hilari Klinton „monstrum”, napisala knjigu Problem iz pakla: Amerika i doba genocida, u kojoj tvrdi da su Srbi počinili genocid i u Bosni i na Kosovu; predaje globalno liderstvo i javnu politiku na Harvardu; SAD 74. Li Kuan Ju (*); političar, bivši premijer Singapura, veoma uticajan i danas; Singapur 75. Hu Šuli (*); novinar, izvršni urednik najuticajnijeg kineskog ekonomskog časopisa Kajiđing; Kina 76. Kvame Antoni Apija (*); filozof, predaje etiku na Prinstonu; Gana, SAD 77. Malkolm Gledvel (*); novinar, sociolog pop-kulture; Kanada - SAD 78. Aleksandar de Val (*); pisac, politički aktivista, borac za rešavanje problema Afrike, često citiran u vezi sa krizom u Darfuru; Britanija 79. Đani Riota (*); novinar, politički komentator, kolumnista lista Korijere dela sera; Italija 80. Danijel Barenbojm (*); pijanista i dirigent, zalaže se za pomirenje Jevreja i Arapa, žestoki kritičar izraelske politike; Izrael 81. Tereza Delpeš (*); spoljnopolitički analitičar, direktor strateških studija pri francuskoj Komisiji za atomsku energiju; Francuska 82. Vilijam Isterli (*); ekonomista, kritičar ideologije ekonomske pomoći, zagovornik teze da ekonomska pomoć ne samo da nije korisna, već je štetna za zemlje u razvoju; predaje na NJujorškom univerzitetu; SAD 83. Minsin Pej (*); politikolog, direktor kineskog programa Karnegijeve zadužbine, autor knjige Tranzicija u zamci: ograničenja razvojne autokratije; Kina 84. Ričard Pozner (32); teoretičar prava, pisac, profesor upravnog i privrednog prava, sudija; SAD 85. Ivan Krastev (*); politikolog liberalne orijentacije, osnivač Atlantskog saveta u Bugarskoj; Bugarska 86. Enrike Krause (85); istoričar, esejista, glavni urednik časopisa Letras libres; Meksiko 87. En Eplbaum (*); istoričar, novinar, kolumnistkinja Vašington posta; SAD 88. Rem Kolhas (51); arhitekta; Holandija 89. Žak Atali (*); ekonomista, nekadašnji savetnik Fransoa Miterana; Francuska 90. Pol Kolijer (*); profesor ekonomije na Oksfordu, stručnjak za javnu upravu i razvojne probleme najsiromašnijih zemalja; Britanija 91. Ester Diflo (*); ekonomista, teoretičarka razvoja, stručnjak za ublažavanje i otklanjanje siromaštva; Francuska 92. Majkl Spens (*); ekonomista, nobelovac, proučavalac tržišta rada; SAD 93. Robert Patnam (77); politikolog, zagovornik teze o propadanju socijalnog kapitala u SAD; SAD 94. Harold Varmus (94); kancerolog, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu za istraživanje onkogena; SAD 95. Hauard Gardner (70); psiholog, tvorac teorije o višestrukoj inteligenciji (sedam osnovnih vrsta inteligencije); SAD 96. Danijel Kaneman (64); psiholog, tvorac teorije bihevioralnih finansija koja povezuje savremena psihološka otkrića sa ekonomskim istraživanjima (izbor između neizvesnih ishoda), dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju; Izrael, SAD 97. Jegor Gajdar (*); ekonomista, bivši premijer, tvorac Jeljcinovog privatizacionog programa i reformi kroz ekonomsku šok-terapiju; Rusija 98. Nil Geršenfeld (87); fizičar, kibernetičar, stručnjak za nanotehnologiju; SAD 99. Alen Finkelkraut (81); filozof, predaje istoriju ideja, jedan od vodećih kritičara Srba u vreme raspada SFRJ i ratova na njenom tlu; Francuska 100. Jan Buruma (*); novinar, esejista, proslavio se pisanjem o ubistvu Tea van Goga, posebno zainteresovan za problem odnosa vere i moralnog relativizma; Holandija - SAD KAKO JE GULEN POBEDIO U maju ove godine časopisi Prospekt i Forin polisi sačinili su spisak vodećih angažovanih intelektualaca u svetu i pozvali čitaoce da glasaju za po pet od 100 imena sa ponuđene zatvorene liste. U pozivu su bez okolišanja naveli da njihov izbor nije „objektivan”, već odražava kombinovane predrasude obaju časopisa. Posebno su naglasili da je reč o izboru najuticajnijeg angažovanog intelektualca, iliti javnog radnika, a ne o izboru onih koji su postigli najveća ostvarenja. Zato na listi nema Aleksandra Solženjicina, Miltona Fridmana ni brojnih drugih intelektualnih veličina koji su već poodavno dosegli i prešli stvaralački zenit. U anketi je učestvovalo više od pola miliona ljudi. Niko nije očekivao da turski sufijski teolog, čovek jedva poznat na Zapadu, tako ubedljivo trijumfuje. Isto tako niko nije očekivao da će baš svako ime među prvih deset biti ime lica čije je poreklo muslimansko. Noam Čomski, koji je pobedio 2005. godine, sada je prvi zapadni intelektualac i nalazi se na 11. mestu nove liste. U početku su veliki broj glasova osvojili peruanski pisac Mario Vargas LJosa i Gari Kasparov, šahovski velemajstor i borac protiv Putina i njegove politike. U jednom trenutku izgledalo je da Al Gor ima velike šanse da Nobelovoj nagradi za mir i Oskaru, koje je dobio krajem prošle i početkom ove godine, doda još jedno zvučno zvanje. A onda su odjednom počeli da pristižu u velikom broju glasovi za Fetulaha Gulena, on je izbio na čelo spiska i tamo se i zadržao. Očigledno se nešto dogodilo: brzina kojom su stizali glasovi za Gulena bila je neverovatna i to stanje je potrajalo za sve vreme trajanja ankete. U početku su organizatori bili ubeđeni da je to neki tehnički veoma pismen pripadnik fetulahčija - što je imenica kojom se označava kolektivno pripadništvo Gulenovim sledbenicima, a njih u svetu ima nekoliko miliona - hakovao njihov kompjuterski sistem i uspostavio neku vrstu automatskog glasanja za svog junaka. „Bili smo ubeđeni da ćemo identifikovati hakera, a onda jednostavno odbiti sve na taj način pristigle glasove, pa će, kako nam je izgledalo, Čomski i ove godine pobediti.” Onda se ispostavilo da je stvarnost neuporedivo interesantnija. Naime, Zaman - najprodavaniji dnevni list u Turskoj čiji tiraž iznosi više od 700.000 primeraka i koji ima čitav niz međunarodnih izdanja - 1. maja je na prvoj strani objavio tekst kojim je ukazao čitaocima da se Gulen našao na spisku uticajnih intelektualaca. Zaman je poznat kao list koji je blizak Gulenovom pokretu i nekoliko nedelja redovno je podsećao na izbor. Pažnju anketi pridali su i drugi turski listovi, kao i svaki pojedinačni Gulenov veb-sajt, zvanični i nezvanični. Fetulahči je čuven po efikasnosti i disciplinovanosti pripadnika, tako da je, ako se ozbiljnije razmisli, jasno da je njima bilo vrlo lako da postignu rezultat. Zato nam, u izvesnom smislu, Gulenova više nego ubedljiva pobeda malo govori o tome kako svet gleda na intelektualce, a mnogo o organizacionim sposobnostima sledbenika jednog pokreta. S druge strane, možda u Gulenovoj pobedi možemo da vidimo pojavu jedne nove vrste intelektualca - čoveka čiji se uticaj izražava kroz ličnu mrežu, uz pomoć Interneta, a ne publikacija ili institucija. Obrazac angažovanog intelektualca, na koji smo navikli, mogao bi već kroz jednu generaciju da bude sasvim staromodan. Verovatno postoji i nešto specifično tursko u svemu ovome. Kada je časopis Tajm 1999. pozvao čitaoce da elektronskim putem glasaju za ličnost veka, lavina glasova koju je dobio Mustafa Kemal Ataturk bila je tolika da je u jednom trenutku on bio na prvom mestu čak i u kategoriji „umetnik i zabavljač” ispred Boba Dilana. U našoj anketi bilo je i drugih kojima je taj „turski efekat” koristio: turski pisac i dobitnik Nobelove nagrade Orhan Pamuk, ali i britanski istoričar Bernard Luis, koji se proslavio upravo proučavajući Osmansko carstvo, zabeležili su odličan rezultat, kao četvrti, odnosno kao trinaesti. Teško da je ijedan od njih dvojice naročito drag Gulenovim pristalicama. Šta reći o ostalima iz grupe prvih deset? Dopustili smo glasačima da izaberu po pet imena, i verovatno su zbog činjenice da je većina Gulenovih sledbenika izabrala i ostalu četvoricu muslimana na prvo mesto izbili Jusuf al Karadavi, Amr Haled, Abdulkarim Soruš i Tarik Ramadan, svi odreda vrlo poznati islamski teolozi, istina različitih orijentacija. Muhamed Junus, Širin Ebadi i Aicas Asan su ljudi čija popularnost prevazilazi muslimanske zemlje - prvo dvoje su dobitnici Nobelove nagrade, a treći je bio predvodnik protesta protiv predsednika Mušarafa, koji su prošle godine žestoko potresli Pakistan. Tu možda donekle odskače Mahmud Mandani, politikolog i teoretičar postkolonijalizma koji živi i radi u SAD, ali i on ima muslimansko poreklo (rođen je u Ugandi u porodici indijskih muslimana) i otvoreno se i oštro protivi američkoj spoljnoj politici. Čini se da ovaj „muslimanski efekat” odražava moć odnosno sposobnost povezivanja u muslimanskom svetu, posebno u njegovim liberalnijim delovima. Da bi neko učestvovao u našoj anketi morao je imati pristupa Internetu. Turska danas ima skoro tri miliona korisnika fejsbuka, više od ijedne druge zemlje ako ne računamo SAD, Britaniju i Kanadu. Harsi, koji je najrasprostranjeniji jezik u Iranu, po nekim izračunavanjima četvrti je najpopularniji jezik blogera u svetu. Nije svaki pokušaj da se utiče na rezultat ankete urodio plodom. Članci o konkretnim kandidatima objavljeni u pisanim medijima u Indoneziji, Kanadi, Indiji i Španiji nisu imali neki naročiti upliv. Jedan od naših kandidata bugarski politikolog Ivan Krastev bio je toliko fer da nam je ukazao na činjenicu da je jedan od najtiražnijih listova u njegovoj zemlji podsticao svoje čitaoce da ga podrže, tako da je zatražio od nas da ne uračunamo glasove koji za njega budu stizali sa bugarskih adresa elektronske pošte. Ipak, ta kampanja nije podstakla Bugare na neko šire učešće. Ove godine se Kina nije naročito angažovala u našoj anketi, tako da je pet kineskih imena na našem spisku završilo u najboljem slučaju na sredini tabele. Ipak, ovog puta se javilo znatno više ljudi nego 2005. godine. U početku je izgledalo da će Kinezi ovog puta proći još gore, ali u poslednjoj nedelji glasanja svih pet ponuđenih imena počelo je naglo da napreduje na tabeli - možda su informacije o našoj anketi sa zakašnjenjem stigle do ministarstva informisanja. Zato nemojmo biti iznenađeni ako sledećeg puta vidimo da su Kinezi pokupili sva najbolja mesta - kampanja na koju je reagovalo nekoliko miliona sufista biće sasvim bleda i nejaka u poređenju sa snagom kineske informacione mašinerije. FETULAH GULEN, NAJUTICAJNIJI INTELEKTUALAC DANAŠNJICE Moderni pripadnik osmanske kulture Da li je mogućno da čovek bude istinski vernik, a istovremeno ima dobre odnose sa ljudima drugih veroispovesti, ili sa ateistima? Sem toga, može li jedan pravi vernik biti otvoren za nove ideje i nove načine razmišljanja? Fetulah Gulen, 67-godišnji turski sufijski teolog, pisac i teoretičar, posvetio je najveći deo života iznalaženju odgovora upravo na ta pitanja. Sa bolesničke postelje u izbeglištvu, u neposrednoj blizini Filadelfije, on predvodi globalni pokret inspirisan sufijskim idejama. Promoviše otvoreni vid islamske misli i zaokupljen je savremenom naukom (tekstove objavljuje u naučnom časopisu Fauntin na engleskom jeziku). Međutim, za razliku od tih iranskih filozofa sličnih sklonosti Sejeda Hoseina Nasra i Abdulkarima Suriša, Iranaca školovanih na Zapadu, Gulen je najveći deo života proveo u verskim i političkim ustanovama u Turskoj, muslimanskoj zemlji sekularne političke orijentacije još od vremena kada je Mustafa Kemal Ataturk proglasio republiku po završetku Prvog svetskog rata. Koliko god da to deluje neuobičajeno za smernog intelektualca-vernika, Abdulah Gulen i pripadnici njegovog pokreta veoma su upućeni u tehnologiju, marketing i multinacionalni biznis, posebno otkako je nastupila era savremenih komunikacija i unapređivanja odnosa sa javnošću - kao neki moderni televizijski propovednik, Gulen koristi sve te tehnike ne bi li pridobio nove vernike. Poput kakve zapadne zvezde on vrlo vešto dozira pojavljivanje u javnosti - uglavnom tako što ne pristaje da ga intervjuišu ljudi u koje nema puno poverenje. Mnogi sledbenici, uključujući i one koji tek što su preobraćeni, potiču iz redova ambiciozne turske srednje klase. Sada kada se u Tursku vraćaju verske slobode, makar s mukom, Gulen uverava sledbenike da mogu kombinovati državotvorno nacionalistička uverenja, karakteristična za pristalice Ataturkove republike, sa tradicionalno ali fleksibilno shvaćenom islamskom verom. On takođe ponovo uspostavlja ve­zu srednje klase u unutrašnjosti sa osmanskim tradicijama koje su Ataturk i kemalistički sledbenici godinama izvrgavali ruglu. Oliver Liman, jedan od vodećih stručnjaka za filozofiju islama, kaže da su Gulenove ideje plod turske istorije, posebno doba u kome su nastupili suton i propast Osmanske carevine, posle koga je rođena republika. On Gulenov pristup naziva „islam-lajt”. Milioni ljudi u Turskoj i van nje inspirisani su bogatim Gulenovim opusom koji sadrži više od 60 knjiga; svi slušaju i gledaju audio-trake i video-zapise Gulenovih predavanja. Šta je razlog? Kombinacija harizme, dobre organizacije i privlačne poruke. Gulen zapravo kaže da čoveku može biti sasvim udobno u modernom svetu a da pri tom bude pristalica tradicionalnih vrednosti kao što su vera u Boga i odgovornost prema zajednici - što je poruka koja ima veliki odjek u Turskoj. Gulen insistira da on nije vođa sufista, ali da su na njegov pogled na svet svakako uticale sufijske ideje; tako, na primer, kaže da čitalac koji stvarno želi da razume Kur’an mora tom poslu da prione ne samo umom, već i srcem. Drugo zajedničko uverenje sa sufistima jeste ideja o povezanosti Boga, čovečanstva i sveta prirode, povezanosti koja bi se zapravo mogla protumačiti i kao pripadništvo istom entitetu, nekoj vrsti kosmičkog trojstva. Ideja ima i praktične posledice. Ona, na primer, ako se malo razradi, ukazuje na to da će istinski vernik voleti i poštovati čovečanstvo i svet prirode isto onoliko koliko voli i poštuje Boga. To znači da ni na koga ne treba gledati kao na marginalca, nekoga ko ne pripada našem svetu. Otud Gulenovo insistiranje na prijateljstvu među ljudima svih vera, ali i onima koji su bezvernici. Hakan Javuz, jedan od urednika izdanja Turski islam i sekularna država: Gulenov pokret, kaže da se taj pokret sastoji od malog unutrašnjeg jezgra i čitave mreže koja povezuje oko pet miliona dobrovoljaca i simpatizera koji slično misle; to dakle nije hijerarhijski ustrojena organizacija, niti ima formalno članstvo. Drugi, međutim, kažu da je to pre nešto nalik na kult, gde se ne dopušta ni najmanje odstupanje od onoga što je Gulen rekao ili napisao. Zahvaljujući nespornoj geografskoj veličini i brojnosti, pokret sada podstiče izdavanje brojnih listova i časopisa, otvaranje televizijskih i radio-stanica, privatnih bolnica a, po nekim procenama, organizovao je i više od 500 elitnih škola u desetak zemalja; u tim školama školarina se plaća. One se mahom nalaze u Turskoj i bivšim sovjetskim turkofonim republikama, kao što je Azerbejdžan, ali ih ima i u Africi, Kini i Sjedinjenim Državama. Ideje koje se na tim konferencijama raspravljaju obuhvataju tri glavne oblasti: Gulenov pokušaj da uspostavi spoj nauke i religije; njegov veliki opus dela u kojima tumači islam primereno zahtevima modernog doba; njegovu ulogu u turskoj politici kroz upliv na vladajuću Partiju pravde i razvoja. * * * FETULAH GULEN ROĐEN JE 1941. u selu u blizini Erzuruma u istočnoj Anadoliji, nedaleko od granice sa Iranom i Jermenijom. Posle završenog islamskog obrazovanja 1959. počeo je da radi u Ministarstvu vera kao imam (imami su državni službenici u Turskoj) i na tom poslu je ostao do 1981. godine kada je, neposredno posle vojnog puča, sam odlučio da se time više ne bavi. Činovnički život očito nije odgovarao nekome ko se odlikovao tolikom kreativnošću i harizmom - oni koji su imali prilike da čuju njegove propovedi kažu da često natera suze u oči slušaocima - a Gulen je taj posao obavljao više od 20 godina. Još kao imam Gulen se priključio pokretu Svetlost, sufizmom inspirisanoj mreži sledbenika turskog mislioca Saida Nursija koji je preminuo 1960. Docnije je Gulen istupio iz pokreta, ali je i dalje bio pod uticajem Nursijevih ideja o prilagođavanju islama modernosti i iznalaženju sazvučja racionalnog naučnog uma i verskih otkrovenja. Za Gulena nauka i tehnologija su važne iz dva razloga. Prvo, on nedovoljnu razvijenost mnogih muslimanskih zemalja pripisuje prenebregavanju modernog znanja i veština. Za Gulena neproučavanje naučnih disciplina nije ništa drugo do odbacivanje dužnosti koju ima jedan muslimanski vernik, budući da se u Kuranu neprestano naglašava potreba za učenjem i saznavanjem. Još veću kontroverzu izaziva to što Gulen tvrdi da ne može postojati sukob razuma i verskog otkrovenja, kao i da nauku treba koristiti kao sredstvo za poimanje čuda koje Kuran sobom nosi. Gulen ne sledi put muslimana koji veruju da Kuran sadrži sve što je neophodno za nauku i naučno znanje. On zna da su naučna otkrića većinom provizorna i da je nauka posao u kome se nikad ne staje. Ali, on isto tako veruje da se istraživači, u meri u kojoj usavršavaju svoje poimanje fizike ili biologije, sve više približavaju otkrivenim kuranskim istinama, kao što je postojanje tvorca. NJegov pristup na Zapadu ima paralelu u učenju fondacije Templton, koja daje štedre stipendije i nagrade naučnicima sa afinitetom za religiju. * * * SUFIZAM JE INTEGRALNI DEO kako osmanske, tako i šire islamske istorije, i uprkos pokušajima da bude suzbijen, on je i dalje popularan i moćan. U najtradicionalnijem vidu, on se odvija u znaku odnosa učitelja i učenika u kome je učitelj sufista povezan lancem živih i mrtvih učitelja sufista sa samim prorokom Muhamedom. Ipak, u današnje vreme, sufijski učitelji mnogo su više klasični mentori nego što bi se moglo reći da je ijedan od njih nekakav zli manipulator, posebno na Zapadu. U Turskoj postoje dve vodeće sufijske mreže, odnosno tarikata: Mevlevijska i Nakšibendijska. Mevlevijsku je osnovao persijski pesnik Rumi u XIII veku i to je mreža koja obuhvata i čuvene derviše koji, vrteći se oko sebe, izvode poznati ples. Nakšibendijski tarikat osnovan je 1389. u centralnoj Aziji. On je zadržao hijerarhijsku strukturu tipičnu za sufizam, ali se pridržava pravila jedne ortodoksnije verzije islama. U poslednjim godinama Osmanskog carstva upravo je Nakšibendijski tarikat bio vodeći sufijski red. Mnogi članovi vladajuće Partije pravde i razvoja istovremeno su i pripadnici nakšibendijskih loža. Ima, međutim, i onih članova Partije pravde i razvoja koji više cene Gulena nego Nakšibendijski tarikat. Gulen se nije neposredno uključio u tursku politiku i uvek se otvoreno protivio političkom islamu. Za njega je religija privatna stvar pojedinca, a ne politička ideologija. Odlučno je i javno kritikovao Nedžemetina Erbakana, vođu Partije blagostanja - preteče Partije pravde i razvoja - koji je krajem 90-ih kratko vreme bio na čelu koalicione vlade sa konzervativnom Partijom pravog puta. Gulen je čak podržao „meki puč” koji je vojska izvela 28. februara 1997, primoravši Erbakana na ostavku. Posle napetog perioda tokom 80-ih i 90-ih godina 20. veka, Gulen i vođi Partije pravde i razvoja sada su se približili, iako i dalje imaju različitu društvenu bazu: bazu Partije pravde i razvoja čine gradski siromašni slojevi, a Gulenove pristalice u osnovi pripadaju provincijskoj srednjoj klasi. Gulenu bliski mediji, pre svega popularni dnevni list Zaman, pružaju podršku vladi koju je osnovala Partija pravde i razvoja. * * * TOJ VLADI JE ZAISTA POTREBNA sva moguća podrška. Uprkos tome što je prošle godine ostvarila ubedljivu izbornu pobedu, premijer Redžep Tajip Erdogan, predsednik Abdulah Gul i parlamentarci iz te stranke bore se za politički opstanak u sukobu sa kemalistima koji se, između ostalog, vodi i oko toga treba li dozvoliti ili i dalje zabranjivati nošenje marama na univerzitetima. U Turskoj oko 32 posto mladića i 43 posto devojaka po završetku osnovne ne pohađa nikakve škole. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da čak pet od deset žena pokriva glavu, a Erdoganova vlada tvrdi da se devojkama zapravo uskraćuje mogućnost školovanja time što im se zabranjuje nošenje hidžaba. U februaru je parlament velikom većinom izglasao izmenu Ustava kojom je ukinuta zabrana nošenja marame na univerzitetima; ta zabrana je uvedena 1989. Ustavni sud Turske je, međutim, 5. juna ove godine proglasio tu odluku parlamenta ništavnom. Tursko zakonodavstvo koje se odnosi na mogućnost pokrivanja glave seže već u prilično davnu prošlost: 1829. godine zakonom je zabranjen turban i uveden fes, da bi onda Ataturk 1925. godine zabranio i nošenje fesa. U tom kontekstu, iako je ona formalno zasebna, treba gledati i nedavnu odluku Ustavnog suda da povede raspravu po zahtevu državnog tužioca da se Partija pravde i razvoja zabrani zbog toga što su njeni pripadnici navodno prekršili ustavno načelo sekularizma. Postupak pred Ustavnim sudom mogao bi potrajati osam meseci, a za to vreme će i ono malo napretka što je postignuto u pogledu pristupanja Evropskoj uniji jednostavno stajati u mestu. Zabrana političkih stranaka nije nikakva novina u Turskoj - od 1960. zabranjeno ih je 26. Partija pravde i razvoja nastala je na ruševinama Partije vrline (zabranjene 2001. godine), a nju su opet osnovali bivši pripadnici Partije blagostanja (zabranjene 1998. godine). Pretpostavljajući da bi i treći put mogao biti preduzet jedan takav korak, vrhovni tužilac je u predstavci Ustavnom sudu zatražio da svakom pripadniku Partije pravde i razvoja koji bude oglašen krivim bude na pet godina zabranjeno bavljenje politikom. Ako se to dogodi, Turskoj predstoji nekoliko godina političkih nemira. Mnogi kemalisti (ataturkovci) smatraju da je stavljanje van snage zabrane na nošenje marame samo prvi korak ka revoluciji u iranskom stilu. „Homeini je živ i zdrav u Ankari i podržava ga Evropska unija”, kaže jedan istaknuti funkcioner nacionalističke Republikanske narodne stranke. (Uticajni američki neokonzervativac Majkl Ruben nedavno je predvideo da će u trenutku kada politička napetost u zemlji postane nepodnošljiva Gulen trijumfalno da se vrati u Tursku, onako kako se Homeini svojevremeno vratio u Iran, i da povede islamski puč.) * * * PARTIJA PRAVDE I RAZVOJA je jedna vrlo vešto ustrojena organizacija kojoj gravitira čitav niz mislilaca i trustova mozgova - tu je, na primer, Ibrahim Kalin, koji je život posvetio filozofiji nauke, a danas je na čelu fondacije SETA; tu je i Ahmet Davutoglu, svojevremeno profesor međunarodnih odnosa a danas glavni spoljnopolitički strateg premijera Erdogana. Prvaci Partije pravde i razvoja, baš kao i Gulen, svojski se zalažu za članstvo Turske u Evropskoj uniji, jednim delom i zato što će na taj način verske slobode dobiti čvrstu zakonsku osnovu (kemalisti, s druge strane, teže članstvu u EU iz sasvim suprotnog razloga - oni žele da postave svetovne kočnice za verske stranke.) Čak i u slučaju da se u Tursku vrati oduševljenje Evropskom unijom, Brisel će i dalje zadržati mnogobrojne primedbe na političke norme i običaje koji u toj zemlji vladaju. Jedna od tipičnih odlika turskog političkog života je stalna umešanost vojske u politiku. Postavlja se takođe i pitanje manjinskih prava, koje se tek sada stidljivo otvara. Gulen je oduvek javno podržavao establišment i državne organe, uključujući tu i moćni Savet za nacionalnu bezbednost. On sam uživa podršku kako bivšeg predsednika Sulejmana Demirela, čoveka s desnog centra, tako i Bulenta Edževita, junaka turske levice iz 70-ih godina. Međutim, mnogi kemalisti nemaju poverenja u njega i smatraju da podrška koju on pruža vladi Partije pravde i razvoja nije ništa drugo do potvrda njihovog stava da je Gulen zapravo trojanski konj političkog islama. Gulen je inače bio optužen za podrivanje sekularizma, ali je 2006. godine oslobođen optužbi. Tokom proteklih nekoliko godina živi u nekoj vrsti poluizbeglištva u Sjedinjenim Državama, i nije naročito dobrog zdravlja. Neprestano se govorka da je spreman da se vrati u Tursku, mada u sadašnjoj klimi, kada postoji mogućnost zabrane velike političke stranke, to ne deluje naročito verovatno. Tradicionalni sufijski vođi pred smrt su imenovali naslednika. Gulen to još nije učinio. Možda ne postoji potreba za tim, budući da će njegove ideje nastaviti da žive kroz knjige, DVD-ijeve, snimke na MP3 plejerima i veb-sajtovima, na ukupno 21 jeziku. Bez obzira na to da li će se Gulen vratiti u svoju otadžbinu, izvesno je da je njegovo nasleđe do srži modernog sufiste potpuno osigurano za budućnost. Prospect magazine Priredila i prevela LJILJANA NEDELJKOVIĆ GULEN SAMIM SOBOM „Ateizam i verski fundamentalizam, shvaćen kao fanatizam, veoma su slični: i jedno i drugo nastaju iz neznanja - ateizam usled nedostatka verskog obrazovanja, fanatizam usled nedostatka naučnog obrazovanja.” (2003) „Biti milostiv prema kobri znači biti nepravičan prema ljudima koje je kobra ujela.” (2004) „Međureligijski dijalog danas je imperativ i prvi korak ka uspostavljanju tog dijaloga podrazumeva zaboravljanje prošlosti, ignorisanje polemičkih argumenata i davanje prednosti onome što je zajedničko, jer broj zajedničkih tačaka daleko prevazilazi broj onih kontroverznih.” (2003) „Glavna dužnost i svrha ljudskog života jeste težnja ka razumevanju, poimanju sveta. Napor da to učinimo, koji nazivamo obrazovanjem, zapravo je proces usavršavanja kroz koji u duhovnom, intelektualnom i fizičkom aspektu našeg bića dobijamo čin koji nam je predodređen u savršenom obrascu stvaranja.” (2000) „Obrazujući se i učeći mi ispunjavamo svoju najvišu dužnost i uzdižemo se u rang istinske ljudskosti, postajući istovremeno korisni činilac društva.” (2000) „Vaseljena je moćni Kur’an koji potiče od Boga i njegove volje. Drugačije rečeno, vaseljena je veliki stvoreni Kur’an. S druge strane, kao izraz vaseljenskih zakona u jednom drugačijem vidu, Kur’an je vaseljena koja je kodifikovana i sročena pa stavljena na papir. U svom istinskom smislu vera se ne protivi nauci i naučnom radu niti ih ograničava.” (2000) „Da taj koncept nauke, koji je društvo prihvatilo i prilagodilo mu se kao delu božanske poruke, i potom ga revnosno i bogobojažljivo sprovodilo, nije bio izložen razornoj invaziji Mongola i nemilosrdnim krstaškim pohodima iz Evrope, naš svet bi danas bio prosvećeniji, imali bismo bogatiji duhovni život, celovitiju i sveobuhvatniju tehnologiju i nauku koja više obećava. Ovo govorim zato što je islamska predstava o nauci ukorenjena u težnji ka večnosti, idealu korisnosti za čovečanstvo i odgovornosti za to da se Bogu pruži zadovoljstvo.” (2000) „Dobra škola nije zgrada u kojoj se daju samo teorijski podaci, već je to ustanova ili laboratorija u kojoj se đaci pripremaju za život.” (2002) „Čovek u sebi nosi seme vrline, kao i potencijal za svako zlo. Neke nepoželjne odlike kao što su strastvenost i slavoljubivost postoje naporedo sa dobrim odlikama kao što su iskrenost, čovekoljublje, sposobnost oslanjanja na sopstvene snage. Zato bismo, kada ocenjujemo ljudsku prirodu, morali da uzmemo u obzir sve te odlike i ne bismo smeli da dozvolimo sebi da budemo razočarani.” (1996) „Mnoga dela koja su učinjena više iz slavoljubivosti nego iz iskrenosti ipak ne bi trebalo ocenjivati kao potpuno štetna. LJudi ponekad mogu ukaljati sopstvena dela svojim egom i svojim željama; uprkos tome što oni ne teže Božijem odobravanju niti se kaju zbog počinjenih grešaka, mi nemamo pravo da tvrdimo kako ti ljudi nisu na strani istine.” (1996) „Islamska društva su u XX vek ušla kao svet potlačenih, okrivljenih, kolonizovanih ljudi; prva polovina stoleća protekla je u znaku ratova za oslobođenje i nezavisnost, ratova koji su zapravo bili preneti još iz XIX veka. U svim tim ratovima islam je preuzeo ulogu važnog činioca koji ujedinjuje ljude i podstiče ih na akciju. Svi ti ratovi vođeni su protiv onih koje smo doživljavali kao zavojevače, i zato smo islam, nacionalnu nezavisnost i oslobođenje počeli da doživljavamo kao jednu te istu stvar.” (2004) „Kada oni koji su islam prihvatili kao političku ideologiju, a ne kao religiju u njenom stvarnom značenju i funkciji, preispitaju svoje samoproglašene islamske aktivnosti i stavove, posebno na političkom planu, otkriće da je pokretačka snaga svih tih aktivnosti i stavova obično lično i nacionalno ogorčenje, neprijateljstvo ili neki tome sličan motiv. Mi moramo prihvatiti islam i usvojiti islamske stavove kao temeljno polazište svega što radimo, odnosno ne smemo dozvoliti da nam to polazište bude naš sadašnji položaj potlačenih. Ukoliko se ne odvažimo da prevrednujemo svoje stavove i svoje ponašanje, onda će ova iskrivljena slika islama koja je proistekla iz takve zloupotrebe - a za tu su zloupotrebu odgovorni kako muslimani, tako i nemuslimani, jer su i jedni i drugi koristili islam u svoje sebične ciljeve - i dalje zastrašivati i muslimane i nemuslimane.” (2000) „Islam ne odobrava terorizam ni u jednom njegovom vidu. Terorizam se ne može koristiti za ostvarivanje nijednog kog islamskog cilja. Nijedan terorista ne može biti musliman niti pravi musliman može biti terorista.” (Poruka povodom terorističkih napada 11. septembra 2001.) „Razlozi zbog kojih neki muslimani ili ustanove koje pogrešno shvataju islam bivaju angažovani u terorističkim napadima širom sveta ne nalaze se u islamu i tu ih ne treba tražiti; treba ih tražiti u samim ljudima, u njihovim pogrešnim tumačenjima i u drugim činiocima. Isto onako kao što islam nije veroispovest terorizma, tako nijedan musliman koji ispravno shvata islam ne može postati terorista.” (2004)