I dodole odustale

Voda je nestala i pre nego što smo počeli da mislimo o globalnom zagrevanju. Zabluda je verovati da je reč samo o nedostatku državne strategije, lošim sistemima vodosnabdevanja i manjku infrastrukture. Reč je i o tome da prosečan građanin Srbije troši i do četrdeset odsto više vode od prosečnog građanina Evropske unije (120 do 150 litara dnevno) i nekoliko puta više od Kineza koji se, iako njegovoj zemlji ne preti suša na prvom mestu, zadovoljava sa samo 90 litara dnevno. U jednoj nedelji građani su na slamčicu dobijali vodu u pet opština -Arilje, Požega, Gornji Milanovac, Lučani i Čačak i na većem delu severnog Kosova, a stigle su najave restrikcija i iz Niša. Posle rasipništva, još jedna nezaobilazna srpska osobina došla je glave stanovnicima pet opština u centralnoj Srbiji koji ovih dana suše usta. Svađa oko pola metra međe. Predsednici opština Arilje i Lučani, naime, nikako da se dogovore da li je izgradnja brane “Svračkovo” od zajedničkog interesa svima, a Vlada Srbije hitro reaguje obezbeđujući sredstva za izgradnju, ali istovremeno i blokira prethodno i neophodno rešavanje eksproprijacije zemljišta. S lokalnog nivoa upozoravaju da visoka politika koristi sušu za zamajavanje javnosti, a sa republičkog nivoa poručuju da bi sve bilo lakše kada lokalni moćnici ne bi bili tako jaki. Hidrometeorološki savez najavljuje samo kratkotrajne kiše, a dodole im veruju. U Institutu za vode kažu da neće biti opasnosti po kvalitet i količinu vode u Srbiji ako vlada izdvoji šest milijardi evra u investicije u narednih dvadeset godina, ali su puni neverice “jer će za kratko vreme doći neka nova politika koja će poništiti sve projekte i krenuti iz početka”. I dok u svetu od zagađene vode i nehigijenskih sanitarija umre 1,8 milion dece godišnje, Srbi ne mogu da se dogovore oko jedne brane u obilju kvalitetne pijaće vode. U prvim danima nestašice u onih pet opština, najpre je smanjen ekološki minimum na reci Rzav. Protiv toga se bunila opština Arilje, jer je, prema rečima predsednice te opštine Mirjane Avakumović, minimum – minimum i ne može da se smanjuje. Ona kaže da tako neće biti ugroženi samo biljni i životinjski svet na toj reci, nego će se javiti opasnost i od infekcija koje se brzo šire. Posle razgovora sa ministrom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Sašom Draginom, Ariljci su dobili obećanje da će pet inspektora istovremeno i neprekidno kontrolisati kvalitet vode. A onda se naljutio predsednik opštine Lučani, koji uopšte ne želi da učestvuje u izgradnji brane “Svračkovo”, projektu vrednom 72 miliona evra, jer “ta brana Lučanima nije potrebna”. Slobodan Jolović kaže da su od 1987. do 1993. godine Lučani finansirali i učestvovali u izgradnji JP “Rzav” i stekli pravo na 150 litara u sekundi, a da im se potrošnja svodi na 50 litara leti i 60 litara zimi i da im se od tada čak i broj stanovnika smanjio za tri hiljade. “Zbog dotrajalosti mreže imamo 50 litara gubitka. Nemamo nikakav razlog da u tome učestvujemo sa pet miliona, odnosno trećinom od ukupno 15 miliona sa koliko je predviđeno da učestvuje svih pet opština. Imamo i alternativne izvore, a naš je interes da ulažemo u sanaciju lokalne mreže. Utvrđeni biološki minimum nije nigde zacrtan nego je Direkcija za vode zbog politike želela da ugodi Arilju. Inače, bilo bi sasvim dovoljno vode da se minimum konstantno sa 700 kubika spusti na 550, a potrošnja sa 350 poveća na 550. Plašim se da ćemo učestvovati u tih 70 miliona, a onda će projekat biti prodat nekom biznismenu koji će nam posle naplaćivati vodu za koju smo odvajali od usta. Dok istovremeno neće da mi potpišu 100 hiljada evra za sanacije. Šta će mi voda ako nemam kroz šta da je distribuiram”, pita se Jolović. Ali ni on kao ni predsednica opštine Arilje ne poriču da je ključ rešavanja problema u drugačijem merenju potrošnje. Wih dvoje predlažu slična rešenja – da se tarifira potrošnja, da se odredi “kvota” po domaćinstvu, da se industrijskim potrošačima naplaćuje i do pet puta više, da se ulice ne peru i bazeni ne pune pijaćom vodom, i tako redom. Sistem naplate vode je zadatak lokalnih javnih preduzeća, koja određuju i cenu. U Srbiji prosečna cena od 21 dinar po kubnom litru (najniža 6, a najviša 34 dinara), još uvek je socijalna spram okruženja gde se kreće između jednog i dva evra. Zoran Marjanović, direktor Zavoda za vodosnabdevanje, kanalizaciju i zaštitu voda Instituta za vode “Jaroslav Čarni”, kaže da Srbiju sa “sasvim dovoljno kvalitetne vode, u najvećoj meri ugrožava neracionalna potrošnja”. “U Brozovo vreme svi su se utrkivali da imaju što manje gubitke, a sada se utrkuju ko ima veće, a onaj u Jagodini se još hvali da mu je voda džabe. I to ne u curenju vode, što se vodi kao pravi gubitak, nego u divljim priključcima i paušalnim potrošačima. Najveći je problem to što se potrošnja ne meri nego ocenjuje. Imamo vodomere čiji je rok trajanja tri do pet godina, koji se kod nas drže mnogo duže i ne proveravaju, a to svakako ide na štetu vodovoda. Rešenje bi bilo da se poveća cena vode na ekonomski nivo. Kada bi samo porasla na evro, što bi za građane bilo prihvatljivo, prostom logikom poslovanja problem bi bio rešen.” Prema njegovim rečima, racionalnijoj potrošnji vode ne doprinosi ni snažan lobi proizvođača mineralne vode koji unosi veliku zabunu kod potrošača. “Da je ta njihova voda u česmi, ona nikada ne bi dobila dozvolu. Za nju postoje posebna pravila i zbog toga treba da se pije povremeno, a ne stalno, kako nam pokušavaju predstaviti. Količina natrijuma u toj vodi ravna je samoubistvu kada se zameni vodom sa česme. I u drugim zemljama je takođe reč o propagandi i potrošačkoj svesti. Sve je to samo fama. Naša voda je odlična, pogotovo u velikim gradovima, gde je, verujte mi, perfektna”, tvrdi Marjanović. Od epidemije u Topoli 2002. godine, u Srbiji nije bilo većih ekscesa sa kvalitetom vode. I slučaj Topole dogodio se, kaže Marjanović, zahvaljujući nebrizi distributera, a takve havarije se, opet, veoma retko dešavaju. Nestašice vode, međutim, nisu tako retka pojava. Da li nam, možda, nedostaju akumulacioni sistemi? “Svi sistemi su u relativno dobrom stanju. Kragujevac je, možda, u najgorem, ali sistem zaštite mora da se sprovede i održava, no kod nas se ne poštuju ta pravila. Sve služe svojoj svrsi i nijedna nije promašena investicija. Jedino kod Leskovca jedan se sistem uopšte ne koristi. To da li nam nedostaju sistemi je relativno pitanje, jer oni mogu biti zamenjeni na drugi način. Na primer, podzemnim vodama. U Srbiji nema mnogo krajeva bez kvalitetne vode kakav je, recimo, Banat. Wihova stara voda ima neprijatan miris, ali bi bez problema mogao da se napravi sistem dovlačenja vode. Evo, iz Beograda se radi cevovod do Mladenovca, jer vodu sa Makiša ili Ade, Beograd može da nađe i na drugom mestu, pa vodu može da tera čak i u Inđiju i Staru Pazovu, zašto da ne?” Stručnjaci iz Instituta za vode, kao i Marjanović, smatraju da bi u roku od deset do petnaest godina sa ulaganjem od šest milijardi evra u Srbiji problem vodosnabdevanja mogao da bude rešen za veoma dug period. “S tim da je problem vodosnabdevanja najviše rešen, a veći problemi su kod prečišćavanja i tehničkog snabdevanja. Pa se desi da Šumadija i Pomoravlje bivaju ugroženi otpadnim vodama.” U Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede kažu da su svesni koliko je voda važan resurs i da postoji dugoročna strategija za zaštitu voda. “Osnovni zadatak u oblasti zaštite je zaštita kvaliteta voda do nivoa da se one mogu koristiti za potrebe korisnika sa najvišim zahtevima u pogledu kvaliteta vo-de”, objašnjava Aleksandar Prodanović, direktor Republičke direkcije za vode. “U prvi stepen prioriteta spadaju: sanacija već izgrađenih industrijskih i gradskih postrojenja, izgradnja postrojenja u industrijama sa toksičnim otpadnim vodama, gradska postrojenja za velike izvore zagađenja koja utiču na kvalitet vode u 'osetljivim zonama' i gradska postrojenja za velike izvore zagađenja čije otpadne vode utiču na značajnijem delu sliva.” U 57 gradova, naselja i industrijskih pogona morali bi da se ugrade uređaji za prečišćavanje voda. Vodoprivrednom osnovom Srbije predviđa se program mera zaštita voda, kojim se propisuje da sva industrija i naselja veća od pet hiljada ekvivalentnih stanovnika treba da izgrade adekvatna postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda do 2021. godine. Prodanović, međutim, negira sumnje Jolovića da postoji bilo kakva mogućnost privatizacije sistema vodosnabdevanja. “Voda je životna namirnica sa kojom se pažljivo mora upravljati i koja će s vremenom sve više vredeti. Kada bi cena vode bila dovoljna da pokrije prostu reprodukciju u javnim vodovodnim preduzećima, ona bi normalno poslovala, a to bi se odrazilo u stabilnom snabdevanju vodom svih potrošača, a investiciona gradnja bi bila znatno veća.” A sve bilo bi izvodljivo za oko milijardu i dve stotine miliona dinara. Usled povećanja cene vode, smatra Prodanović, i potrošnja bi pala za oko 20 odsto, ali je to posao za lokalna javna preduzeća i jedino što bi Ministarstvo moglo da učini je da naloži povećanje inspekcijskog nadzora. U Ministarstvu za Nacionalni investicioni plan kažu da NIP u 2008. godini predviđa realizaciju projekata vodosnabdevanja i da će oni zajedno sa izgradnjom deponija u narednom periodu biti prioritet. Za regionalne projekte u ovoj godini iz NIP–a je predviđeno finansiranje devet projekata, u iznosu od 959 miliona 800 hiljada dinara. Za rešavanje problema vodosnabdevanja, pored sredstava iz budžeta, koriste se i sredstva nemačke Kreditne banke za razvoj u vrednosti od 30 miliona evra. U ovom trenutku u toku je realizacija prve faze projekta “Pomoć opštinama u Srbiji srednje veličine u oblasti vodosnabdevanja i otpadnih voda”, koji se sprovodi u dve faze. Prva faza projekta podrazumeva realizaciju prioritetnih tehničkih mera, poput snabdevanja vodomera, zamene dotrajalih cevovoda, za nabavku pumpi, izgradnju bunara, realizaciju institucionalnih mera i izradu studija cene vode. U drugoj fazi, za gradove srednje veličine koji ispune određene kriterijume, sredstva će biti korišćena za izgradnju postrojenja mreža i izvorišta. U predstojećim pregovorima sa Kreditnom bankom za razvoj u Ministarstvu za NIP obećavaju da će uključiti veći broj opština i obezbediti veća sredstva. Pa će i sve opštine koje budu uključene u ove projekte imati priliku da isprave zamerku koja im se najviše pripisuje – dotrajale cevovode i nenamensku potrošnju. Prošlogodišnji izveštaj Ujedinjenih nacija, prvi put sastavljen povodom klimatskih promena, predviđa kataklizmičnu sliku sveta do 2080. godine. Jedan deo sveta će, ukoliko ne prestane globalno zagrevanje, umirati od gladi, a drugi od poplava. Sve u svemu, izumreće 30 odsto biljnog i životinjskog sveta. Srbija spada u one zemlje u kojima će biti manje kiše i snega, a više izlivanja evropskih reka. Razvijenije zemlje su već počele borbu za prevlast nad vodom, koja će se tek zaoštriti posle 2012. godine kada prestaje da važi Protokol iz Kjota. U Srbiji je, u međuvremenu, sva proizvodnja flaširane vode privatizovana i za razliku od “česmovače”, cena njihovog proizvoda ne zaostaje za evropskim cenama. Litar flaširane vode ovde je dva i po puta skuplji od hiljadu litara te tekućine iz slavine. Sad je ima, sad je nema Za pripremu dokumentacije i izgradnju brane “Svračkovo” NIP-om je predviđeno 230 miliona dinara, od potrebnih 70 miliona evra. Izdvojena sredstva će, ukoliko ne budu iskorišćena do kraja godine, propasti za ovaj projekat. Slobodan Jolović bi rekao da će, naravno, biti preusmerena na Koridor 10, Ostružnicu ili obilaznicu oko Beograda, i da zbog toga unutrašnjost Srbije “mora da ustane”. “To su prevaranti koji nam samo obećavaju laži pred izbore. Kobajagi nam daju pare, koje su unapred blokirali, kako bi mogli da nas optuže da smo nesposobni”, kaže Jolović, aludirajući na to da će sredstva za branu moći da se koriste tek kada opštine završe sa eksproprijacijom zemljišta. Za početak rešavanja imovinsko-pravnih odnosa, međutim, neophodno je da vlada proglasi opštim dobrom oblast Rzava. Iako Aleksandar Prodanović kaže da će se to desiti veoma brzo, predsednica opštine Arilje Mirjana Avakumović tvrdi da su male šanse da se ceo proces završi do kraja godine čak i kada bi odmah počeo. Građane Arilje interesuje i revizija projekta koji je napravljen pre 20 godina, kao i reč stručnjaka, jer su se okolnosti promenile. U Ministarstvu za NIP kažu, međutim, da su svi projekti u NIP-u prošli reviziju i prilagođeni novim uslovima. To znači da Arilje neće čuti reč stručnjaka. Ukoliko brane uopšte bude, učesnici u finansiranju projekta biće i Vodoprivreda i Elektroprivreda sa ukupno 5,75 milijardi dinara. Finansiranje će u potpunosti biti obezbeđeno na jedan od tri načina: bespovratnim sredstvima Republike – 100 odsto, bespovratnim sredstvima – 70 odsto, a NIP, donacije i opštine – 30 odsto ili bespovratno 70 odsto, a kreditima 30 odsto. U Ministarstvu poljoprivrede kažu da će u najboljem slučaju izgradnja biti završena za četiri godine, a još toliko sušnih leta obećava da će snabdevati građane vodom iz cisterni.