Arhiva

Tekvondo

Jovan Ćirilov | 20. septembar 2023 | 01:00
Svako čudo za tri dana, pa čak i takav planetarni događaj kakve su Olimpijske igre. Ipak pišem o Igrama održanim u Kini da bih čitaocima, a, bogami, i sebi objasnio šta su ili šta znače pojedine discipline. Većinu olimpijskih disciplina znaju čak i oni koji ne uključuju svoj televizor da gledaju uzbudljiva sportska takmičenja. Nisam pravio anketu ali sam uveren da je mali procent onih koji znaju šta je, na primer, tekvondo. Nadam se da ću tačno objasniti o čemu je reč, iako nisam neki stručnjak za sport. Tekvondo je postao olimpijska disciplina od Olimpijskih igara 2000. godine po odluci 103. sesije Olimpijskog komiteta u Parizu 1994. godine. U „Velikom rečniku stranih reči i izraza“ Klajna i Šipke piše da je tekvondo, tackwondo (neki pišu taeckwondo) korejska reč od tak, udariti nogom, kwon, udariti šakom i do, način (borbe), „korejska borilačka disciplina slična karateu, uz nagle udarce nogom u skoku i iz okreta“. Takmičari i takmičarke se bore u četiri kategorije, kao u boksu, u zavisnosti od telesne težine. Na Olimpijskim igrama u Južnoj Koreji 1988. i u Španiji 1992. godine demonstrirana je veština tekvonda izvan takmičarskog programa. Tekvondo je postao olimpijska disciplina kao predstavnik svih dalekoistočnih borilačkih veština da bi se primerno uveo među toliki broj sportova evropskog porekla. Očigledno je izabran dobar predstavnik, jer istoričari azijskih borilačkih veština smatraju da je tekvondo sinteza drevnih istočnjačkih veština, koje sežu možda do 520. godine pre nove ere, ali sa najviše korejskih elemenata. Tokom tri dosadašnja učešća na Olimpijskim igrama Korejci su se izborili za nekoliko medalja, ali većina medalja je pripala drugim nacijama, što dokazuje da je ova borilačka veština zaista postala internacionalna. Tako je i hrvatska 19-godišnja takmičarka Martina Zubčić podelila bronzanu medalju sa jednom američkom takmičarkom u najtežoj kategoriji. Kod nas manje poznat sport sa olimpijske liste je softbol, varijacija na bejzbol. Američkog je porekla. Postoji još od 1887. godine, kao tzv. indoor, zimska varijanta bejzbola. Dokaz da ga kod nas nema je i to što mu nismo smislili ime kao drugim ekipnim igrama sa loptom – košarka, odbojka, rukomet, ali ne i fudbalu, koji se u Hrvata sasvim adekvatno zove, kao što je poznato, i nogomet. I u najkraćim napisima piše da bez obzira na ime softbol, lopta nije nimalo meka (soft), već dosta tvrda, mada nešto mekša od one u bejzbolu.