Roboti protiv ajatolaha

Medijska priprema napada na Iran odavno traje, ali najnovije pisanje holandske i izraelske štampe “da su agenti holandske tajne službe prekinuli operaciju sabotaže iranske industrije oružja zbog procene da će Amerika uskoro bombardovati nuklearna postrojenja Irana”, jeste nešto što je “kvalitativno” novo u iznošenju raznih scenarija vojnih udara na Iran. Naime, holandski list “Telegraf” piše, a izraelska štampa prenosi, “da će Iran biti napadnut bespilotnim letelicama za nekoliko nedelja, te da će cilj napada biti iranska oprema za lansiranje raketa i delovi za rakete”. Udar na iranske ciljeve uz pomoć bespilotnih letelica jeste nešto što se sada po prvi put spominje, jer su sve dosadašnje opcije govorile o kombinovanim raketno-avionskim napadima bilo američke, bilo izraelske vojske. Pri tom su Izraelci u svom arsenalu operacija imali i imaju razne vrste komandoskih akcija protiv istaknutih ličnosti iranskog nuklearnog programa, ili protiv odabranih zemaljskih ili podzemnih ciljeva u okviru tog programa. Spominjanje bespilotnih letelica, koje bi napale “raketne delove i opremu za lansiranje”, moguć je znak da Amerikanci i Izraelci misle kako je kompleks protivvazdušne odbrane Irana sa ruskim sistemima S-300 i “tor” danas prevelik rizik da se upuste u napad borbenom avijacijom, pa bi se u tu svrhu mogle da koriste bespilotne letelice. One su malenog radarskog odraza i male brzine tako da su jednostavno “prespore” da ih na vreme uoče i obore tako sofisticirani PVO sistemi kakvi su “tor” i S-300. No, bespilotne letelice imaju i veliku manu, a to je ograničena nosivost borbenog tereta, te letelice ne mogu da ponesu teške bombe i rakete sa kojima bi se razbijale podzemne nuklearne instalacije Irana. Borbena upotreba bespilotnih letelica sa raketama već je isprobana pre nekoliko godina u Jemenu, kada je jedna takva američka letelica raketom “helfajer” uništila džip sa pripadnicima Al kaide. Upravo formulacija navedena u holandskom listu “da će bespilotne letelice napasti delove iranskih raketa i opremu za lansiranje” ukazuje da bi zbog ograničene nosivosti borbenog tereta tih letelica ciljevi mogli da budu na zemlji, a ne ispod zemlje. A to obavezno i jesu, u jednom trenutku, delovi raketa i oprema za lansiranje, čak i ako sve to Iranci skladište duboko pod zemljom. Jednog trenutka sa svim tim uređajima moraju na površinu. Ovakav mogući napad na iranske ciljeve bio bi ograničenih razmera i zbog takvih ograničenih američkih i izraelskih bespilotnih kapaciteta. Jer, ni Amerikanci ni Izraelci nemaju veći broj teških bespilotnih letelica. To sve znači da bi moguća šteta iranskom nuklearnom programu bila upravo ograničena, i svela bi se isključivo na iranske rakete i na opremu za lansiranje tih raketa. Nuklearni program Irana ne bi bio zaustavljen, samo bi bila na neko vreme zaustavljena i smanjena sposobnost Irana da atomsko oružje lansira izvan svojih granica, Izraelci bi bili zadovoljni, jer to im je i glavni cilj, Rusi se ne bi previše bunili, jer ne bi bile uništene nuklearne centrale koje oni grade u Iranu, administracija u Vašingtonu pokazala bi da “deluje odlučno” posle događaja u Gruziji, republikanski kandidat za Belu kuću ojačao bi svoje šanse na izborima, ekolozi u svetu ćutali bi, jer ne bi došlo do nuklearnih eksplozija niti do radijacije. Čak ni Iranci ne bi imali previše motiva da zarate sa Amerikom. Da li je ovaj scenarij moguć? Da, jer setimo se davnih događaja iz prošlog veka sa zauzimanjem američke ambasade u Teheranu, posle pada šaha i ustoličenja ajatolaha Homeinija. Dramatični događaji u vreme pred američke predsedničke izbore. Neuspela američka operacija oslobađanja ambasade, krah marinaca i “Delte” sa pukovnikom Bekvajtom u iranskoj pustinji. Neviđena i začuđujuća trapavost jedne savršene vojne mašinerije i tajne isporuke američkog oružja Teheranu, rezervni delovi za iranske avione F-14. Pukovnik Oliver Nort i izraelska tajna služba Mosad kao posrednik. Yimi Karter gubi izbore, Ronald Regan dobija izbore, Iranci deblokiraju američku ambasadu i puštaju taoce. Doduše, tada je postojao i Irak kao protivnik u ratu protiv Irana. Ali to bitno ne menja stvar. Što sve znači da bi jedan dogovoreni, strogo ograničeni udar na određene ciljeve u Iranu mogao i da usledi. Da svi “operu obraz” i da niko ne bi bio ni previše ponižen, ni oštećen. Jer, masovni napad na Iran ne dolazi u obzir, zbog mogućnosti da Iran blokira tankere sa naftom na ulazu u Perzijski zaliv, kao i da pokrene svoje kontraudare u regionu. Za Irance je atomska bomba danas pitanje nacionalne časti i ponosa i tu nema razlika između mula, ajatolaha i demokratskog dela javnosti, između starih i mladih Iranaca, između konzervativaca i demokrata... Istina, Iran i dalje tvrdi da nastavak svojih nuklearnih istraživanja vezuje isključivo za mirnodopsko korištenje atomske energije, ali Amerikanci odgovaraju u stilu “šta će zemlji sa toliko mnogo nafte još i nuklearna energija?” Teheran je odlučio da nastavi proces pretvaranja 37 tona koncentrata uranijuma, poznatog kao “jeloukejk”, odnosno mlevenog uranijum oksida, u uranijum heksaflorid, sredstvo za obogaćivanje uranijuma što je sve potrebno radi dobijanja goriva za nuklearne elektrane. Problem je što se istim procesom može dobiti i materijal za atomsku bombu. Problem je i što su iranska postrojenja za obogaćivanje uranijuma, kao što je pogon “Natanc”, smeštena na zaštićenim podzemnim lokacijama, što kod Amerikanaca, a još više Izraelaca izaziva dodatne sumnje u miroljubivi karakter iranskih istraživanja. Izraelci su već kupili od Amerikanaca specijalne bombe BLU-109 koje probijaju betonske zaklone debele više metara, ali je veliko pitanje koliko su efikasne u gađanju ciljeva smeštenih u tunele duboko u brdima. Teheran ide dalje u svojim ambicijama, Iranci već imaju balističke rakete kratkog, povećanog kratkog i srednjeg dometa, “šahab-2” dometa 450 milja i “šahab-3” dometa 930 milja čime pokrivaju sve ciljeve u regionu Zaliva i u Izraelu. Niko pametan ne pravi raketu dometa 930 milja da bi na nju postavio bojevu glavu sa klasičnim eksplozivom... Procesom obogaćivanja urana Iranci tehnološki vladaju, no ostao je još problem upaljača-okidača za atomsku bombu, a to su ktitroni. Iran neće odustati od programa atomske bombe. S druge strane, Izrael ne može da živi uz postojanje iranske atomske bombe i retorike Teherana koja mu negira pravo na postojanje. Vašington je ranije razmatrao upotrebu i interkontinentalnih raketa “trajdent” i “minitmen” sa klasičnom bojevom glavom, neutronskom bojevom glavom, ili taktičkom nuklearnom bojevom glavom, ali to bi za SAD bila jako teška odluka. Ostaje, dakle, mogućnost malog dogovorenog i “čistog” rata. Rata bez pilota i vojnika, samo sa bespilotnim letelicama. Bez ljudi i bez emocija. Roboti protiv ajatolaha...