Plači s nekim drugim

“Pre svega, Rusija osuđuje NATO agresiju. Rusija insistira na poštovanju Ustava UN i međunarodnog prava. Put sile vodi u ćorsokak. Neophodno je insistirati na teritorijalnoj celovitosti Jugoslavije, dati Kosovu široku autonomiju. Rešenje mora biti nađeno političkim putem uz učešće svih zainteresovanih strana, uključujući i Srbe, Kosovce i razume se, Rusiju. I na kraju, treba razmisliti kako obnoviti razrušenu Jugoslaviju.”

U tim okvirima piše u svojoj memoarskoj knjizi “Izazov” specijalni Jeljcinov izaslanik Viktor Černomirdin. Imao je punu slobodu i podršku rukovodstva svoje zemlje za pregovore sa NATO snagama za prekid bombardovanja Jugoslavije na proleće 1999. godine. Da bi se to postiglo, putovao je u Beograd tri puta sam i jednom sa finskim predsednikom Ahtisarijem, koji je takođe napisao knjigu (“nečasnu”, kaže Černomirdin) o tim događajima. Razgovarao je sa američkim predsednikom Klintonom i sa predsednicima evropskih zemalja članica NATO (“najčešće nisu bili informisani o onome što se događa”, kaže), sa kineskim predsednikom, sa predstavnicima EU...

Osnovni cilj koji je sebi postavio bio je da štiti interese svoje zemlje na Balkanu, duboko svestan istorijskog konteksta ali i faktičkog stanja, mogućnosti Rusije u tom trenutku. Nije se smelo dozvoliti da još jednom, kao više puta u istoriji, Rusija uđe u rat kakav je, recimo, bio Prvi svetski, u koji je Rusija ušla da pomogne slovenskoj braći. Sa stanovišta razuma to je bilo krajnje neracionalno i samoubilački. Ruska armija bila je toliko siromašna da je “jedan vojnik pucao a drugi stajao iza njegovih leđa i čekao da se oslobodi puška”. Zato je cena u ljudskim životima bila stravična. Da bi potvrdio ispravnost svoje orijentacije, Černomirdin citira Solženjicina: “Dve nesrećne ideje stalno su mučile i vukle naše vladare u ratove: pomagati i spasavati hrišćane Zakavkazja i pomagati i spasavati hrišćane na Balkanu. Može se priznati visina tih moralnih principa, ali ne do potpunog gubljenja državnog smisla i zaboravljanja potreba sopstvenog, takođe hrišćanskog naroda.”

Miloševićeva predviđanja Tokom trećeg susreta Milošević tvrdi da će NATO iskoristiti pregovore kako bi potpuno podelio Jugoslaviju - Kosovo će dati Albaniji, Vojvodinu Mađarskoj a od Crne Gore stvoriti marionetsku republiku. Izneo je i svoj scenario onoga što će se događati na Kosovu: “NATO će se pod zastavom UN učvrstiti na Kosovu, formiraće privremenu administraciju, a potom i albansku. Za to vreme Srbi, kojima će biti postavljeni nepodnošljivi uslovi, potpuno će napustiti pokrajinu. Biće istisnuti (moram da primetim da je, kako je pokazalo vreme, bio u pravu). Kosovo će postati čisto albanska teritorija sa svojim rukovodstvom, parlamentom, političkim sistemom. I zato se ne treba složiti sa razmeštanjem snaga NATO-a na Kosovu, ma pod čijom zastavom oni nastupali.”

Tog, “proleća 1999. godine u Jugoslaviji, zalivenog suzama i krvlju”, Rusija se nalazila na putu oporavka, ali još uvek ne na putu sigurnog razvoja - u njoj je cvetala korupcija, nisu se poštovala ekonomska pravila, nije se dozvoljavalo malom biznisu da se razvija... “U tim uslovima baciti se u more novih neprilika i iskušenja - to je ravno smrti”, objašnjava specijalni Jeljcinov izaslanik.

Sve te činjenice nije uzimao u obzir Slobodan Milošević koji je svaki od tri sureta koristio da “pokuša da svoje uzbuđenje i ratničko raspoloženje” prenese na njega, govoreći o neprincipijelnosti Zapada, o žrtvama, porušenoj zemlji, mostovima... Najteže je bilo navesti ga da shvati realne mogućnosti, jugoslovenske ali i ruske. Ponekad je za to trebalo i nekoliko sati, nekad i lukavstvo. Tako je na prvom sastanku razgovor izašao na pravi put tek kad je Černomirdin, posle nekoliko sati razgovora, rekao “Slobodane, i ti i ja smo bili direktori velikih firmi. Hajde da zamislimo da su iza nas veliki kolektivi i da treba naći rešenje da ne dopustimo katastrofu.” To je pomoglo. Sledeći put je morao da kaže: “Nemoj da pokušavaš da me rasplačeš, plači s nekim drugim, mene ne treba da ubeđuješ, ja dobro znam koliko Jugoslavija strada, ljudi ginu, rat traje, treba ga zaustaviti, daj da budemo konstruktivni.”

Ali, pod konstruktivnošću su podrazumevali različite stvari: Černomirdin - Miloševićev pristanak da na Kosovo dođu snage UN u okviru kojih će biti i vojnici NATO zemalja, a Milošević da Rusija isporuči Jugoslaviji oružje kojim bi pobedila ceo svet. To je bilo ono što Jeljcin nikako nije hteo da dozvoli smatrajući da bi to bila “medveđa usluga” Jugoslaviji. Sledi i objašnjenje - čak i kada bi se eliminisale teškoće oko prebacivanja takvog oružja, ostajalo je pitanje ko će njime da upravlja. To bi morali da rade obučeni ljudi, a obuka ne traje jedan dan. Trebalo bi, znači, slati ruske vojnike, što ne bi bilo teško jer je već bilo ruskih dobrovoljaca spremnih da se bore za braću Slovene, ali bi značilo direktno učešće Rusa u ratu, a na to Rusija nije bila spremna.

Milošević je bio izuzetno tvrd pregovarač, tvrdi Černomirdin. Razgovaralo se satima, a kada je konačno pristao da snage UN dođu na Kosovo, pojavio se problem - nije želeo da među vojnicima budu NATO vojnici. Atmosferu razgovaora Černomirdin poredi s atmosferom tih dana u Jugoslaviji: “Napolju se čulo zavijanje sirena koje su najavljivale vazdušni napad i podsećale da traje rat, tog bučnog proleća s kraja 20. veka. Ništa manje uzbudljiva i nepredskaziva nije bila ni atmosfera naših pregovora.” Kao iskusni pregovarač, ali i znajući psihologiju Miloševića, kojom se posebno pozabavio pre dolaska na razgovore, Černomirdin je rekao: “Ili se dogovaramo o konkretnim koracima i trudimo se da se prekine bombardovanje, ili se razilazimo i uzdamo se samo u Gospoda Boga!”

To je delovalo. Milošević je shvatio da je preterao, i učinio je korak nazad. Posle deset sati razgovora potpisali su dokument u kome je određena uloga NATO-a u rešavanju konflikta, i koji je sadržao konkretne predloge za prekid bombardovanja, proceduru izvlačenja vojske i policijskih formacija, o međunarodnom prisustvu u pokrajini. Černomirdin ne propušta da kaže da je bilo teško uveriti zapadne lidere da on nije zastupnik Miloševićevih interesa, niti poštar koji prenosi poruke sa jedne na drugu zaraćenu stranu. NJegova misija, to nekoliko puta naglašava, bila je zaštita ruskih interesa na Balkanu. Pokušao je i da objasni svetskim liderima koliko su nelogični njihovi postupci - objavljena je optužba Haškog suda, a traži se da Milošević dozvoli da snage NATO-a dođu na Kosovo. Znači li to da on treba da pusti da ga oni i uhapse?

Černomirdin je smatrao da je jedini način da se dobije Miloševićev pristanak za dolazak međunarodnih snaga na Kosovo davanje garancija za njegovu ličnu bezbednost. Nisu ga poslušali. (Istine radi, on tvrdi da sam Milošević nikada nije od njega tražio nikakve garancije niti je pominjao sopstvenu bezbednost.) Problematični su bili i pregovori o razmeštanju ruskog vojnog kontingenta na Kosovu. Trebalo je uraditi tako da on bude pod jurisdikcijom UN, ali ne i potčinjen NATO-u. Amerikanci su se na kraju složili s tim.

Trećeg juna Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin zajedno su otputovali u Beograd s predlogom od 10 tačaka, sačinjenim u Bonu. Kad je Ahtisari pružio Miloševiću papir na engleskom jeziku, on je preleteo pogledom preko njega i rekao:

“Mi moramo ili da prihvatimo ovo, ili da dalje ratujemo.” Posle nekoliko trenutaka ćutanja, jedan od jugoslovenskih političara obratio se Ahtisariju s molbom da prokomentariše neku tačku dokumenta. Ahtisari je odgovorio:

“Ja nisam opunomoćen da komentarišem tekst dokumenta.”

Milošević je rekao:

“Ja moram danas sa vladom da proučim ovaj dokument, a sutra će on biti razmotren na zasedanju parlamenta.” Predložio je da pregovarači ostanu u Beogradu i sačekaju odluku vlade i Skupštine. Černomirdin je prihvatio, a Ahtisari obećao da će sutra ponovo doći, i odleteo u Mađarsku. Milošević i njegovi saradnici su sa Černomirdinom dugo razgovarali o daljim koracima za prekid bombardovanja. “I ponovo Milošević nije rekao nijednu reč o svojoj bezbednosti. Na kraju razgovora ja sam mu predložio da formuliše ocenu ili komentar predloženog dokumenta: s čim se slaže, šta treba korigovati. Pošto konačan tekst treba da usvoje Ujedinjene nacije, postoji mogućnost da se u njega unesu izmene. Nije važno ni da li će te izmene biti prihvaćene, važno je da ceo svet zna šta ne odgovara jugoslovenskoj strani.

Milošević nije dodao ništa! Nijedne reči! Slobodan Milošević i njegovi saradnici nisu ni pokušali da izmene tekst Rezolucije kako bi on u većoj meri odražavao interese Jugoslavije... Koliko napora je uloženo, koliko je proliveno krvi - zbog čega? Da bi se sad prihvatio dokument s kojim su se mogli složiti mnogo ranije?!”

I to je sve. Nikave prevare, o kojoj su govorili neki ruski generali, nije bilo. Černomirdin se u knjizi obračunava s generalima “kojima tuđa glava vredi četvrtinu kopejke, a sopstveni vrat celu”, koji su bili spremni da uvuku ruski narod u rat. “Lako je biti principijelan kad ti ne stradaš, i ne snosiš odgovornost”, i još: “Zašto ti stratezi i taktičari ne iskoriste svoj dar za razrešenje konflikta koji im je pred nosem, da se ne lije uzaludno krv ruske dece i mirnih žitelja, u Čečeniji.”

Posebnu pažnju Černomirdin posvećuje mitu o slovenskom jedinstvu. “Slovensko bratstvo je jedan od najefemernijih, ali emocionalno objašnjivih mitova s kojim sam se sreo tokom mog rada u Jugoslaviji”, kaže. Da nije tog mita, mnogi procesi u istoriji, posebno novijoj, bili bi drugačiji, u svakom slučaju bilo bi manje gubitaka. “Ubeđen sam da eksploatacija teme slovenskog bratstva, posebno u tom trenutku, nije mogla da donese ništa osim štete. Eto zašto sam se tako oprezno odnosio tada prema tako delikatnoj ideji ‘slovenskog bratstava’ i praktično je isključio iz upotrebe.” Kratkovida je državna politika koja se zasniva na stereotipima, tako dalekim od realnosti. Nažalost, tako je bilo, ne jednom u istoriji, i kamo sreće da se to završavalo samo razočaranjem.

Evropska politička karta se često menjala, neka slovenska braća su se zbližavala, druga su se kardinalno razilazila, kaže Černomirdin. U zapadnom slovenskom svetu izgubljena je svest o velikom slovenskom jedinstvu i sada “sa slovenskog drveta” odumiru suve grane. “Onaj ko mnogo govori o bratstvu, solidarnosti, ili je lukav, ili ne razume političku situaciju u Evropi. Danas zemlje bivših sovjetskih saveznika - zemlje koje smo nazivali slovenskim, odavno stoje u redu da im NATO udeli skromno mesto makar i iza vrata. Od momenta širenja NATO-a na istok pokazuje se da rukovodstva slovenskih zemalja rade samo ono što im blagoizvoli narediti jači - SAD, EU, NATO.” “Da je tako”, kaže Černomirdin, “videli smo i tokom razvoja jugoslovenske drame. Političari Istočne Evrope su manje od svega mislili da li su im Jugosloveni braća.” I sama Jugoslavija se, kaže Jeljcinov izaslanik, ne jednom okretala bogatom zapadnom ujaku, zaboravljajući Rusiju. U praksi se slovenski narodi, vođeni kratkovidim političarima, lakše ujedinjuju s drugim narodima, nosiocima sasvim drugačije kulture, religije, jezika, nego sa Slovenima. A kad je reč o razvodima, Sloveni su prvi u Evropi jurnuli u brakorazvodni sprint, nestrpljivo i ne ustručavajući se kidali mnogovekovne složene veze i dobrosusedske odnose.

Neka samo dođu Milošević je bio uveren da će njegova vojska pobediti NATO kad se jednom nađu na njegovom terenu. Nije vredelo što je Černomirdin tvrdio da će zemlja biti uništena, a Milošević je odgovarao: “Neka počnu, neka samo dođu na našu zemlju...” Ja mu objašnjavam: - Glupo. Pa oni neće doći. Oni će najpre da sravne sa zemljom vaše planine, i vas će u njima da zakopaju, ali neće doći, neće dok ne spale zemlju raketama i bombama. A onda, kada se uvere da su vas sravnili sa zemljom, doći će. Doći će mirno, spokojno... - Ne. Mi ćemo izginuti, ali nećemo dopustiti... Mi već četiristo godina...”

Černomirdin naglašava da se ta njegova analiza ne odnosi “ne daj bože, na narode”, već na države i političare. A oni najčešće ne izražavaju narodnu tačku gledišta.

Duhovne i krvne veze koje vezuju Rusiju sa Srbijom veoma su jake i dokaz za to je, između ostalog, i Visoki manifest Nikolaja II od 20. jula 1914. godine kojim je Rusija ušla u Prvi svetski rat zbog “bratskih osećanja koje je gajila prema Slovenima”.”Kolosalne” žrtve koje je tada podnela, srpski narod pamti. Černomirdin citira Nikolaja Velimirovića: “Smemo li ikada da zaboravimo da je ruski car s decom svojom i milionima sabraće svoje pošao u smrt za pravdu srpskog naroda? Smemo li ikada da ćutimo pred nebom i zemljom da je naša sloboda i državnost koštala Rusiju više nego nas?”

Upravo je to Černomirdin hteo da izbegne, tu cenu Rusija nije želela još jednom da plati, ali je htela da svetu pokaže anticivilizacijsko lice Amerike. Poglavlje o slovenskom bratstvu završava se Puškinovim stihom: “Nad Srbijom smiluj se ti, Bože!”

Događaji u Jugoslaviji postali su svojevrsna prelomna tačka nove epohe od koje počinju nove tendencije i novi procesi u svetu. Na delu je nova filozofija rata koja se može nazvati “zločin bez kazne”. Jugoslavija je u tome bila samo prolog, samo proba pred događajima koji će uslediti.

Rezolucija 1244 od 10. juna praktično je ukinuta, niko nigde ta pitanja ne postavlja i o njima ne govori. Niko nije zainteresovan da se problemi reše, ostala je samo tuga milona građana te zemlje. Zar je, da bi se sklonio neugodni predsednik jedne zemlje, neophodno razneti je u paramparčad, zaliti krvlju njenih građana?