Evropa bez voznog reda

Koji je danas datum, pitao je Zoran Živković, tadašnji premijer Srbije novinare 20. jula 2003, a kad je dobio odgovor na papiru je ispisao 20.07. Potom je izbrisao tačku iz sredine i rekao: 2007. – to je godina kada će Srbija ući u Evropsku uniju. U ovih osam demokratskih godina naslušali smo se mnogo ovakvih, entuzijastičnih prognoza nakon kojih su, pre ili kasnije, stizali šamari otrežnjenja iz Brisela i drugih evropskih centara. Poslednja u nizu takvih bolno realnih poruka stigla je 13. novembra iz Berlina uvijena u saopštenje nemačkog ministarstva unutrašnjih poslova. U njoj se, između ostalog, kaže, da vizna liberalizacija za zapadni Balkan još uvek nije prihvatljiva. Drugim rečima, Srbija na belu šengensku listu neće stići najmanje do 2010. godine. A još uvek nismo stigli da zaboravimo obećanja Božidara Đelića (i evropskog komesara Franka Fratinija) da će do Nove godine (ove, predstojeće 2009) i Srbi poput drugih Evropljana moći slobodno da putuju. Pri tom, tri neuspešna referenduma o Evropskom ustavu, globalna finansijska kriza koja polako nagriza i Evropu i nezainteresovanost trenutno predsedavajuće Francuske, koju prati i najmoćnija zemlja Unije Nemačka, ka daljem proširenju dovode u pitanje mogućnost da Srbija uopšte može da postane član proširene zajednice za ugalj i čelik. Čak i ako zanemarimo tu sitnicu što ogromna većina zemalja EU smatra Kosovo nezavisnom državom a ne delom srpske države. I šta onda? Šta ako se taj obećani put izmiče? U tom kontekstu zanimljiv je nedavni susret predsednika Borisa Tadića i Vaclava Klausa, predsednika Češke. Klaus je tom prilikom rekao “da Srbija mora da bude spremna na to da će dugo da kuca na vrata EU” a samo dan kasnije u intervjuu češkom radiju Tadić izjavljuje da je važnije od pitanja roka kada će Srbija ući u Evropsku uniju, to da li će kvalitet života u Srbiji biti na evropskom nivou pre učlanjenja. Miša Đurković, naučni saradnik Instituta za evropske studije, kaže da u Srbiji Evropska unija nije gledana kao sredstvo kojim će se doći do cilja; već obrnuto kao cilj sam po sebi i kao zamena za izgradnju ozbiljne države. I zbog toga, kaže, značajno je da prvi put čuje i ovakvu izjavu Borisa Tadića. “Krajnje je vreme da Srbija počne na sebe da primenjuje onu politiku koju je hrvatski premijer Sanader primenio na svoju zemlju. Da se transformiše u skladu sa evropskim normama u raznim oblastima bez obzira na datum prijema. I to je dobra osnova i za izgradnju srpskog stava prema Uniji. Srbija, dakle mora da nastavi da sebe uređuje kao pristojnu, pravnu, slobodnu, ekonomski razvijenu zemlju u kojoj se ponovo rađa. Reforme moramo da obavljamo zbog nas samih, a to da li ćemo ili nećemo ući u Uniju pod istim uslovima kao i svi ostali, to već ne zavisi od nas, nego od njih”, objašnjava Đurković. Svetska finansijska kriza će, kaže naš sagovornik, izazivati pad ekonomskih aktivnosti i životnog standarda u zemljama EU, što će dovesti do rasta protekcionizma u EU i do zatvaranja tržišta radne snage. I tako čita i odluku nemačkog MUP-a da nam ponovo odloži beli šengen; budući da tako smanjuje rizik da novog upada na, pre svega crno tržište radne snage. Generalno, Đurković kaže da je za nas značajniji stav evropskih elita i evropskih građana prema proširenju, nego sama svetska finansijska kriza. “Prijem Bugarske i Rumunije prilično je negativno uticao na stav prema daljem proširenju i to nam, uz činjenicu da za nas važe i merila koja se ne postavljaju za druge zemlje, značajno otežava poziciju. Svetska finansijska kriza nas ne dotiče u tolikoj meri; ali je bitno da shvatimo da kriza neće mnogo promeniti u globalnom kapitalizmu i da je iluzorno nadati se da će sad sve propasti i da će se uspostaviti novi sistem. Nema drugog modela”, tvrdi Miša Đurković. Jovo Bakić, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da svetska finansijska kriza može usporiti pristupanje Srbije EU, ali da će kriza proći za dve ili tri godine i da Srbija to vreme treba da iskoristi da obavi neophodne stvari za pristupanje. “Uvek je dobro razmišljati o različitim opcijama, ali pristupanje Evropskoj uniji je sigurno najmanje loša opcija”, kaže Bakić. On je nedavno za temat o EU časopisa “Dveri srpske” analizirao očigledne i ne tako očigledne prednosti članstva Srbije u EU. Između ostalog Bakić piše kako je to način da Srbija ostane izvan NATO, da će imati veće šanse za očuvanje i unapređenje Republike Srpske u BiH, kao i da bi na taj način izbegla dalja cepanja svoje teritorije, koja bi u slučaju da Srbija ne uđe u EU mogla da se nastave pri tom spominjući mađarske zahteve na severu Bačke, Rašku oblast i tri opštine sa albanskom većinom. U slučaju neulaska u EU, bio bi ugrožen i sam opstanak. “Što se pak tiče nacionalnog dostojanstva, treba se setiti Albanije Envera Hodže. Vođ ove države i njegovi građani su se verovatno osećali dostojanstveno, ali su kod pripadnika drugih nacija izazivali sažaljenje ili podsmeh. Da li su sažaljenje i ruganje drugih našoj sirotinji, ipak, prevelika cena za osećaj nacionalnog dostojanstva” pita se Jovo Bakić. Zato je po njemu i izbor jasan: Evropska unija – bez obzira na sudbinu Kosova. A šta ako nas EU neće? “Tačno je da konačnu reč donosi EU, ali je ovo i dvolinearan proces. I što se mi pametnije budemo ponašali veće su šanse i da budemo prihvaćeni. I samo tome treba da težimo. Jer, koji su postojeći izbori: članstvo u EU, autarhija ili ruska gubernija. I to pod uslovom da je Rusija zainteresovana za to; što je teško očekivati”, kaže Bakić. “Ako je izbor samo EU ili ruska gubernija; onda se pitam da li je i Island, da ovaj put ne govorim o Švajcarskoj ili Norveškoj, ruska gubernija. Ne. Postoji i opcija političke i vojne neutralnosti kojoj treba da pribegnemo u slučaju nužde. A s obzirom na zahtev EU da se odreknemo 15 odsto teritorije, i s obzirom na razmere svetske finansijske krize koja može da sasvim zaustavi procese proširenja Unije, taj trenutak nužde je sve bliži”, smatra Slobodan Antonić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Da li već postoji zahtev Unije da Srbija prizna nezavisnost Kosova? Pa Maksim Ferhagen, holandski šef diplomatije nam još nije rekao ništa. Kada nam njegova zemlja nedavno nije ratifikovala SSP rekao je “da prvo uhapsimo Mladića, pa će nam reći da li ima još neki uslov”. Ali, Slobodan Antonić podseća da su još u decembru 2007. predstavnici Britanije i Francuske jasno rekli da će sledeći uslov za ulazak Srbije u EU biti priznanje secesije Kosova. “Evrorealisti već upozoravaju da postupak pridruživanja podrazumeva 35 stepenica koje valja preći. Mora se postići dogovor oko 35 različitih poglavlja ekonomske i druge politike. Na svakoj od tih stepenica svaka zemlja članica EU, a ima ih 27, može da blokira dalje pregovore. A sada će još zbog velike finansijske krize te stepenice biti još više i teže savladive”. Uprkos svemu, reći će Antonić, naša politička elita je i dalje omađijana Evropskom unijom, i dalje nemamo nikakav plan B. Na pomen češke izjave Borisa Tadića, kaže, da se ta izjava precenjuje i da se u njoj ne mogu videti naznake nekakve alternativne politike, pogotovo što “je odmah usledila serija evroreformskih optimističnih izjava”. A šta može da bude razumna alternativna politika? “Položaj kandidata koji ima slobodan izlaz na rusko tržište, može da bude čak i bolji od integrisanog člana EU. Jer, samo dok nismo član EU Rusija može da ima interes da održava Sporazum o slobodnoj trgovini. A kao zemlja, kandidat ne samo da bismo mogli da koristimo deo fondova EU, već bismo mogli privući i kapital koji zbog strogih uslova EU, nema direktnu prođu na tamošnje tržište”, kaže Slobodan Antonić. Inače, Evropska komisija je u svom izveštaju navela da bi Srbija već u 2009. godini mogla da postane zemlja kandidat. Srbiji preostaje da ispuni poznate uslove i da će se recesija odraziti i na Marfijev zakon. SUZANA GRUBJEŠIĆ, G17 PLUS Samo članstvo u EU nije cilj U prošloj skupštinskoj podeli Suzana Grubješić je bila predsednica skupštinskog odbora za evropske integracije; u najnovijoj je šefica poslaničkog kluba G17 plus – partije čiji poslanici već godinama na reverima nose i značku Evropske unije. Kako čitate saopštenje iz Nemačke, koje nam „beli šengen” odlaže najmanje do 2010. godine. Koliko ima istine u tome da nam se to odlaže zbog toga što izdajemo pasoše kosovskim Albancima nad kojima nemamo nikakvu kontrolu? - Zaista, ne znam ništa o tome. Mislim da odluka nemačkog MUP-a proizlazi pre svega iz neispunjavanja svih obaveza koje proizilaze iz mape puta koju je potpredsednik Evropske komisije Žak Barozo dao Borisu Tadiću u maju ove godine. Mi smo mnogo stvari uradili, doneli smo dosta zakona, ali nismo sve što je traženo; jednostavno nije bilo vremena, imali smo izbore i mislim da je to razlog zbog kojeg se odlaže naše stavljanje na belu šengen listu. Postoji li mogućnost da se, poput „šengena” na neodređeno vreme odloži i naše kretanje ka Evropskoj uniji, da nam se odloži dobijanje statusa kandidata ili čak da se potpuno zaustavi proces proširenja? - Proces će se i zbog krize i zbog izbora za evropski parlament usporiti, tu nema dileme, ali imamo sva uveravanja da neće biti zaustavljen. U izveštaju Evropske komisije prvi put se pominje godina kada bismo mogli da postanemo kandidat; imamo sva uveravanja da je završetak saradnje sa Haškim sudom jedini politički uslov i da će, pošto ga ispunimo, za nas važiti uslovi kao i za sve druge. I onda će sve zavisiti od nas. Kada mi uradimo sve što je do nas, kada završimo naš domaći zadatak, imaćemo puno pravo da se nadamo prijemu u Uniju. Boris Tadić je u izjavi za češke medije prvi put relativizovao naš cilj na evropskom putu? Da li je to znak da se razmišlja i o alternativama; i postoje li uopšte alternative? - Ne vidim nekakve zaokrete u toj Tadićevoj izjavi. I nama, kao G17 plus nikada članstvo u EU samo po sebi nije bilo cilj. Naravno, da mi sve ovo ne radimo samo da bi postali formalni članovi, što naravno želimo, već da bismo stvorili državu sa svim obeležjima ozbiljne evropske države. I to je jedini put, nema drugog. Jer, mi možemo urediti državu i podići standard samo ako smo u tom evropskom vozu, a samo članstvo, koje godine, nije od presudne važnosti. JORGOVANKA TABAKOVIĆ, SRPSKA NAPREDNA STRANKA Najbolje da ostanemo kandidati za EU Ekonomski program radikala na prethodnim dvama izborima predstavljala je Jorgovanka Tabaković koja se, međutim, sada priključila Nikolićevim naprednjacima. Zanimljivo je da, taman što je SNS ublažio stav prema Evropskoj uniji, Srbiju zadesilo prvo odbijanje prihvatanja SSP-a, a sada i odlaganje „belog šengena”. - Ko je pažljivo pratio poslednje dve izborne kampanje radikala mogao je da čuje upravo ono za šta se sada zalaže SNS. Dakle, želimo u EU, ali pod uslovima koji su važili za sve druge zemlje. Znači, ne odustajati, ali ni ići po svaku cenu. Treba da se sagledaju troškovi i dobici; i da onda odlučimo. Lično smatram da bi za nas bilo najbolje da budemo zemlja kandidat za članstvo u EU. Kako komentarišete ovo novo usporavanje na evropskom putu; sada na šengenskom pravcu? - Usporavanje traje od 2000. godine. Evropa nas poziva ali drži vrata zatvorenim. Neka se izjasne da li žele Srbiju u Uniji ili ne, a ne da nas pozivaju tako da niko dobronameran ne može da poveruje u iskrenost tih poziva. Ali, objektivno kada se pogleda i naša krivica nije mala. Pa kako posle ove bruke sa pasošima, koje nismo uspeli da zamenimo, da očekujemo pozitivne reakcije. Usvojili smo veliki broj zakona koje su tražili, osnovali smo savete, agencije, a da očigledno to ni ne nameravamo da primenimo. Kako će Boža Đelić ubediti Evropljane da ćemo se boriti protiv sukoba interesa i korupcije kada je on živi primer da se ne borimo protiv toga? Ima li evropski put razumnu alternativu? - Kina i Indija i njihova velika tržišta jesu alternativa i Americi i Srbiji i svima koji na njih uspeju da se probiju. Naravno, mi imamo i taj pogodan trgovinski aranžman sa Rusijom i plus se nadam da se Rusija sa svojim petrodolarima neće okrenuti samo sebi i saniranju svog sistema, već da će nastaviti ulaganja u druge delove sveta. I to je alternativa: proširivanje trgovine sa Rusijom, nastavljanje sa EU i pokušaj ulaska na nova tržišta Kine i Indije. Dakle, mala i prema svima otvorena privreda. I plus treba da se uzdamo i u sebe same. Ne treba nama MMF da bi nas naterao na štednju, ne treba nam EU kao izgovor za nepopularne ali neophodne odluke, sve to možemo i moramo sami. I u tom smislu, izjavu Borisa Tadića češkim medijima moram da pohvalim, baš o tome mi govorimo godinama unazad.