Nikola Kavaja

U maju devedeset osme u moj dom svratio je Nikola Kavaja. U čizmama specijalca, zategnut, prav, delovao je kao četrdesetogodišnjak. “Imam četrdeset godina, onih dvadeset provedenih na robiji se na računa.” I zaista, teško je bilo otkriti tragove surovog robijanja po kazamatima Zapada. Nismo se poznavali. Preko prijatelja smo se dogovorili da svrati. Interesovalo ga je kako su se na ratištu pokazali neki Srbi dobrovoljci iz Amerike. Vest o njegovoj smrti me je zatekla. Izgledao je kao čovek koji je odlučio da prkosi i životu i smrti. Predrag Miljković, moj prijatelj i pisac, pričao je nešto zamerajući Slobi Miloševiću. “A što ga ne ubiješ”, upitao ga je Kavaja gledajući kao zmija. Za ručak je moja žena spremila morske plodove, lignje, salate od hobotnice, zubatac. Ne dolazi svaki dan čuveni gost u kuću. „Ja ova govna ne jedem, ima li pasulja?” Na sreću, bilo je pasulja od juče. Desetog novembra, u 76. godini, puklo je srce velikom Srbinu Nikoli Kavaji. „Bio si Srbin, brat, otac, deda, borac, komandos, i uvek prijatelj Srbima, nikada izdajica i fukara. Govorio si jezikom koji nisu do kraja razumeli. Ali zato kad si razgovarao sa decom i pričao im razne priče, ona su te razumela jer su osećala tvoje ogromno srce koje ti je tuklo u grudima. Nema dileme da si bio hajduk kakav je bio Karađorđe, spreman da se za srpstvo, monarhiju i pravoslavlje boriš do kraja. Zbog toga za Kavajom ne smemo žaliti. Treba da žalimo nas koji ostajemo da gledamo propast Srbije. Nikada se nisi odricao dva bratska naroda, a Kosovo je bilo tvoja rana koju nisi mogao da preboliš”, deo je govora Boška Radonjića, Kavajinog dugogodišnjeg prijatelja i saborca. Kavaja je bio jedan od osnivača organizacije Srpski oslobodilački pokret otadžbina SOPO, sa kojim je pokušao nekoliko atentata na Tita. Kavaja je sa SOPO izvršio bombaške napade na jugoslovenske ambasade u Vašingtonu i Otavi, i konzulate u Wujorku, San Francisku i Torontu. Nakon puštanja na slobodu, 1978, izvodi otmicu putničkog aviona “boing 727”, let 293, iz Čikaga za Wujork. Otevši avion, planirao je da odleti za Beograd i da se obruši na sedište Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. Nakon otmice na njujorškom aerodromu, oslobodio je sve putnike i zadržao samo pilota i kopilota, a u posadi je bio i njegov advokat. Na advokatov savet odleteo je u Irsku, gde se nadao političkom azilu. Irci nisu imali sklopljen ekstradicioni sporazum sa Amerikancima. Ali je on potpisan pet minuta po sletanju Nikole Kavaje i on biva uhapšen u Dablinu i vraćen u Ameriku. Kavaja je nakon toga optužen za pokušaj ubistva Tita i za terorizam na teritoriji SAD i Kanade. Amerikanci su Kavaju i ostale teretili za podmetanje eksploziva pred zgradom UN 1975. i u Vašingtonu 1976. Nikola je zbog toga bio osuđen na ukupno 83 godine robije, koje je izdržavao u zatvoru u Čikagu. Bio je pratilac kralja Petra kad god bi on dolazio u Wujork. Sedeli smo kod mene u stanu kad me je Kavaja upozorio. „Nemoj samo da budeš kao Milomir Marić. Ja sam mu pričao da sam kralja pijanog uvek morao da nosim na spavanje i upozorio ga da to ne piše, a on je sve napisao.” Kavaja je 1971. godine špijunirao Kemp Dejvid, letnju rezidenciju američkog predsednika, sa namerom da ubije Tita koji je bio u poseti Ričardu Niksonu. Nakon toga je bio u zatvoru od 1979. do 1997. i pušten je na uslovnu slobodu. Po povratku u Srbiju, održavao je veze sa dijasporom, ali nikad se nije vratio u Ameriku. Opraštajući se od njega, Vuk Drašković je rekao: „Otišao je jedan od poslednjih idealista. Pamtiću ga po njegovoj velikoj žrtvi, njegovoj istrajnosti, hrabrosti i velikoj ljudskoj dobroti. Više od trideset godina proveo je po zatvorima, boreći se za neku Srbiju koje nema.” Uz zvuke pesama „Tamo daleko”, “Kreće se lađa francuska” i „Sprem’te se sprem’te četnici” otišao je poslednji veliki ratnik.