Srpsko-hrvatske tužbe

Hrvatska je tužbom za genocid Međunarodnom sudu pravde pružila šansu Srbiji da više ne ćuti o zločinima nad srpskim narodom. Prestankom ove tišine, otvoreno je pitanje jednog od najvećih zločina 20. veka. Treba očekivati da će se više uvažavati pravna merila i moralne vrednosti i da će nestati hipokrizija, cinizam i manipulisanje srpskim žrtvama. Srpsko ćutanje nema sumnje da je nanelo veliku štetu ugledu Srbije. „Polazeći od dobrih namera, Srbija je želela da prevaziđemo sukobe iz prošlosti, ali nije imala izbora“, rekao je Vuk Jeremić. I predsednik države Boris Tadić u više se navrata izvinjavao za hrvatske žrtve, počinjene od srpske ruke, što u javnosti nije najpovoljnije primljeno, jer se očekivalo da druga strana ima više razloga da to učini. Republika Hrvatska je u tom gestu pre videla slabost Srbije i to je uspešno koristila za prikrivanje sopstvenih zločina, pripisujući ih uglavnom srpskoj strani. U NDH etničko čišćenje srpskog naroda je proglašeno zakonitim, a u režimu Franje Tuđmana rešavano je vojno-političkim sredstvima. Republika Hrvatska je prvo povela rat protiv SFRJ i njene JNA, a zatim i protiv srpskog naroda, ne samo vojno, već i sistemom diskriminacionih mera: izbacivanje srpskog naroda iz Ustava, kao konstitutivnog naroda, otpuštanje sa posla, izjave lojalnosti (slično prekrštavanju u doba NDH), rasturanje kulturno-prosvetnih organizacija Srba, pre svega KUD „Prosveta“ i njenih pododbora u celoj Republici. Obrazovni i duhovni život je „kroatizovan“. Kroatizacija je inače opasnija varijanta od fašizacije, jer uništava korene o postojanju naroda. Za posledicu to je imalo poremećene porodične odnose ne samo u mešovitim brakovima, već i u čistim srpskim porodicama, gde deca napuštaju roditelje i uzimaju hrvatska imena. Zbog srpske nacionalnosti, otežano je i lečenje srpskih pacijenata. Najstravičnija faza je počela upotrebom vojno-policijskih akcija. Najeklatantniji primer genocida je Odluka kriznog štaba Sl. Požege (danas bez Sl.) od 30. oktobra 1991. godine kojom su desetine srpskih sela popaljena, narod prognan i ubijan. Talas terora i progona je obuhvatio sve veće gradove, posebno Vukovar, koji je bio većinski srpski grad (sa Jugoslovenima), da je JNA morala intervenisati. Na prostorima bivše Republike Srpske Krajine (Banija, Kordun, Luka i Dalmacija), narod i njegova vojska su sprečili masovni egzodus, sve do „Oluje“. Prema tome, kada su dve hrvatske države (NDH i RH) u prošlom veku digle ruku na dve suverene jugoslovenske države i kada su uspele da smanje broj srpskog naroda u Hrvatskoj od milion i po na svega nekoliko procenata, nepokretnu imovinu od jedne trećine katastralno zavedene još u bečkim knjigama, a u svojoj politici zavele pravilo – jedno govori, drugo radi, za prevazilaženje prošlosti i razvoj dobrih odnosa između Srbije i Hrvatske, kao što se pokazalo, nisu dovoljni napori samo jedne strane. Rajko Knežević, Beograd