Jedan i protiv svoje volje majstor

Šveđani su odahnuli kada je 7. decembra 2003. na stokholmski aerodrom Arlanda, sleteo dobitnik ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost DŽon Majkl Kuci. Stvaralac koji u velikom luku zaobilazi javne nastupe i medije, poznat je još po tome što ne dolazi ni na svečanosti uručivanja velikih književnih nagrada koje dobija po svetu. To se desilo nedavno u dva navrata kada je nagrađen najvećom književnom nagradom Engleske - jednostavno nije došao da ih primi - ne voli javne nastupe i pametne izjave za javnost tom prilikom.

Što se medija i javnih nastupa za vreme dodele Nobelove nagrade tiče, tako je bilo i ovom prilikom. Nijedan intervju, ni za štampu, ni za TV. Za dve decenije koliko ga izdavač Bomerang iz Stokholma izdaje na švedskom jeziku, kaže da nijednom nisu imali direktan kontakt. Sva komunikacija se obavlja preko engleskog izdavača.

Zato se čini da je zanimljiv njegov intervju ili tačnije pismo-prepiska koju je obavio s Davidom Atvelom, vodećim svetskim poznavaocem Kucija. Dagens Ndžheter najveći dnevni list u Švedskoj, dobio je ekskluzivno pravo objavljivanja razgovora obavljenog upravo povodom dobijanja Nobelove nagrade za literaturu ali i njegovog školovanja i veza sa južnoafričkim tlom. Pitanja g. Atvela, opširna i detaljistička, skratili smo na segmente koji iniciraju Kucijev odgovor.

David Atvel: Prvo da ti čestitam na najprestižnijoj nagradi za literaturu.

DŽon Majkl Kuci: Hvala.

Koji značaj ima za tebe privatno i uopšte gledano ova nagrada?

Svojom formom nagrada za literaturu pripada onom vremenu u kojem su književnik i književnost bili ona vrsta zanata, koja se mogla smatrati za uzvišeno proročanstvo, svetilište - pisac kao neko ko je van institucionalnih omči mogao je da se izrazi svojom glavom, autoritativno, o svom vremenu, i moralu. (Uzgred budi rečeno - ovo stoji u zagradi - uvek me je čudilo da Alfred Nobel nikada nije osnovao Nagradu za filozofiju ili da je lako osnovao Nagradu za fiziku a ne za matematiku ili da uopšte nije pominjao nagradu za muziku - jer muzika je uprkos svemu ipak univerzalnija od literature koja je uvek vezana za jedan jezik.)

Ideja, međutim, o piscu proroku je već poodavno mrtva. Ili bih se ja u toj ulozi osećao isuviše neprijatno.

Šta donosi budućnost posle primanja Nobelove nagrade za književnost?

Već sada sam previše zatrpan ponudama sa svih strana da držim predavanja. Taj fenomen me je uvek zapljuskivao posle svih većih priznavanja u literaturi koje sam dobio - kao najjači udarac: kada je čovek lepo pokazao svoju kompetentnost - sposobnost da piše i stvara priče, odjednom počinje potreba ljudi da taj isti čovek drži govore i još uz to da ima mišljenje i stav o trenutnoj situaciji u svetu.

Kada pogledaš iza sebe koliko su situacija i okolnosti u Južnoj Africi uticali na tvoje pisanje?

Kada bismo događaje na planeti posmatrali kroz prizmu kosmonauta istoričara ja bih verovatno bio jedan kasni produkt velike evropske ekspanzije, koja je započela negde u XVI veku i trajala do XX veka prema hrišćanskom merenju vremena. Velika ekspanzija je ispunila svoje ciljeve u Severnoj i Južnoj Americi, dalje u Australiji i Novom Zelandu, ali je potpuno promašila u svojoj ambiciji prema Aziji i skoro potpuno promašila u Africi.

Kažem da sam produkt evropskog velikog širenja, jer je očigledno da moj intelektualni sadržaj i koreni pripadaju više Evropi nego Africi.

Ja sam takođe deo generacije zbog koje je aparthejd i stvoren u Južnoj Africi. Generacije kojoj je bilo namenjeno da uživa plodove takvog političkog sistema.

“Moj sin nobelovac” Vaše preuzvišeno kraljevsko visočanstvo, Dame i gospodo, Jednoga dana, odjednom, potpuno iznenada, dok smo razgovarali o nečem sasvim različitom, moja životna saputnica Doroti gromko izusti: “U svakom slučaju”, reče ona, “u svakom slučaju, zamisli kako bi tvoja majka bila ponosna! Kakva šteta što nije u životu! I tvoj otac takođe! Kako bi samo oni bili ponosni na tebe!” “Mnogo ponosniji nego na sina doktora?” rekoh ja. “Još ponosniji nego na sina profesora?” “Još ponosniji.” “Da je moja majka još živa”, rekoh, “ona bi sada imala devedeset devet i po godina. Verovatno je da bi imala senile dementija (bolest slabog pamćenja). Moguće je da ne bi znala šta se događa oko nje.” Naravno, promašio sam poentu. Doroti je imala pravo. Moja majka bi pukla od ponosa. Moj sin nobelovac! I zbog koga uostalom mi radimo stvari koje vode do Nobelovih nagrada ako ne zbog naših majki? Mamice, mamice, dobio sam Nobelovu nagradu! To je divno, dragi moj. A sada pojedi svoje šargarepe pre nego što se ohlade. Zašto naše mame moraju da napune devedeset i devet i da budu uveliko ispod zemlje pre nego što mi stignemo trčeći kući s nagradom u ruci, koja bi mogla da nadomesti sve nevolje kroz koje smo prolazili. U čast Alfreda Nobela koji je pod zemljom već 107 godina i u ime Fondacije koja sprovodi njegovu volju i koja je organizovala ovo predivno veče večeras u naše ime, moja srdačna zahvalnost. Mojim roditeljima, s tugom što oni nisu ovde večeras. Pročitao na banketu u Kući Grada - DŽon Majkl Kuci prilikom uručivanja Nobelove nagrade, 10. decembra 2003. u Stokholmu

Tvoje pitanje bi se moglo preformulisati i ovako: koji je odnos između predstavnika bezuspešne kolonijalizacije i onog dela zemlje gde se pokušalo s tom istom kolonijalizacijom ali bezuspešno?

Moj odgovor bio bi da je moj život bio i verovatno će biti plodotvorniji, u vremenu koje je preda mnom, ako odživim tvoje pitanje, više nego da počnem da dajem odgovor u apstraktnim pojmovima.

Kada kažem da sam odživeo tvoje pitanje, ja ne mislim samo na moj svakodnevni život. Tu mislim i na svoje pisanje.

Kao što razumeš već, ja ne smatram stvaranje fantastike i njeno razvijanje kroz fikciju, kao formu jedinog tačnog razmišljanja. Ne želim da zaokružim značaj intelekta, ali ponekad se pojavi potvrda da nas intelekt sam po sebi ne vodi nikuda.

Ovde bi bilo mesto reči da je to upravo ona vrsta sukoba ili nesporazuma koja se javlja između umetnika čije “pitanje njegovog života” ili “pitanje koje čovek, u zadatim uslovima, treba da živi” što dovodi do stvaranja izvora buduće drame koja se odigrava negde van okvira vremena, sa svojim usponima i padovima, na jednoj strani, i posmatrača ili čitaoca koji hoće da sputa umetnika u njegovom pitanju i da ga smesti u jedan običan fah i tamo ostavi. Ne govorim ovo u nameri da nekoga povredim.

Teško te je smestiti u svaremene književne rodove. Misliš li da je Švedska akademija tačno razumela i vrednovala sve nivoe tvoga dela?

Ja ne mogu da komentarišem odluku Švedske akademije. Ranije u pitanju si negde pomenuo Samjuela Beketa i njegov uticaj na moje stvaralaštvo, pokušaću da odgovorim na primeru Beketa. Beketovo delo se može bez sumnje nazvati visokim modernizmom, štaviše i nekom vrstom postmodernizma. Beket je bio Irac i Evropljanin koji nije imao nikakvu vezu s Afrikom. Ali, u rukama spretnog i nadarenog dramskog pisca kao što je Atol Fugard moguće je Beketa premestiti u južnoafričko područje toliko da se potpuno čini kao da je oduvek bio samo južnoafrički pisac. Šta nam to govori? To je samo potrda da je istorija umetnosti zapravo istorija međusobnog unakrsnog oplođavanja što je suprotnost zatvorenosti i granicama.

Tvoje poslednje delo “Elizabeta Kostelo” kulminira u rukopisu “Pismo Elizabetino, Lejdi Ćandos, upućeno Fransisu Bekonu”. Tekst ostavlja utisak samoponištavanja tebe kao pisca. U njemu stoji da literarni život uprkos svemu ne može biti uteha niti olakšanje jednoj “ekstremnoj duši”.

Ja odvraćam sve koji žele od mene da im prevodim moje lične fikcije. Ako bi postojao jedan bolji, jasniji, brži način da se kaže to što fikcija odslikava, onda zašto ne odbaciti fikciju? Recimo da Elizabeta, Lejdi Ć. piše na ivici jezika. Zar ne bi bilo bezobrazno s moje strane da prateći nju ne objasnim šta ona misli, a isto tako pitanje je koliko bi to bilo pametno da sam ja isto to rekao u svoje ime?

Šta se desilo 11. septembra, molim vas dozvolite mi da Amerikanci nemaju pravo posedovanja tog datuma. Isto kao 1. maj, 14. jul, 25. decembar, mogao bi se i 11. septembar smatrati ispunjen nekim posebnim smislom za jednu grupu ljudi. Ali za druge je to jedan sasvim običan dan.

Takođe, na pitanje koji život najviše odgovara “ekstremnoj duši” jedino što tvrdim je da - kako si ga nazvao “literarni život” - jeste život koji nudi mogućnosti istraživanja i preispitivanja našeg postojanja. U slučaju pisaca, književnika, to je fantazija, jezik simbola, priča - oni nude taj dobri život - život koji ima sadržaja i moralno je odgovoran.