Levo od levice

Francuska se boji... Svetske finansijske krize? Klimatskih promena? Tajanstvene bolesti ostriga koja je pokvarila novogodišnju večeru? Ne! Sarkozijeva Francuska plaši se nečeg što je istovremeno i smešno i neočekivano: boji se aveti “ultralevice”. Sve je počelo 11. novembra, usred Francuske, kada se malo selo Tarnak, sa 350 stanovnika i njihovim ovcama, kokoškama i patkama, probudilo usred holivudskog scenarija. U zoru toga dana nekoliko desetina maskiranih policajaca naoružanih do zuba opkolilo je imanje “Gutaju”. Uhapšeno je devet mladih ljudi i podvrgnuto istrazi zbog “zločinačkog udruživanja u vezi sa jednim terorističkim poduhvatom”. Osumnjičeni su za učešće u sabotaži na francuskoj železnici zbog čega je između 28. oktobra i 8. novembra kasnilo čak nekoliko vozova. Ministar unutrašnjih poslova Mišel Alio-Mari odmah je izjavio za novine da navodni saboteri pripadaju “ultralevom anarhoautonomnom pokretu”. To je do sada nepoznata grupa čije su ime mediji odmah razglasili. Sva osumnjičena lica, momci i devojke između 22 i 34 godine, imaju diplome visokih škola (političke nauke, sociologija, arheologija, ekonomija..) i potiču iz građanskih porodica. Wihova krivica: u svojim bibliotekama imaju dela za koja se mislilo da nikog više na zanimaju (Bakunjin, Marks, Gi Debor...) a možda su doprineli i pisanju još jedne knjige pod naslovom Pobuna koja dolazi koju je potpisao tajanstveni “nevidljivi komitet”; to je pamflet više nihilistički nego anarhistički, usmeren protiv potrošačkog društva i prodaje se u svim knjižarama. I mada do sada ne postoji nijedan dokaz protiv ove grupe, ipak su neki njeni članovi Božić proveli iza rešetaka. Usred ekonomske krize, dok se smenjuju najave o ukidanju hiljade radnih mesta, zatvaranja i deložiranja preduzeća, hipoteza po kojoj neka grupica ekstremnih levičara predstavlja veliku opasnost za državu, ima ukus aprilske šale. Posebno ako u vidu imamo apatiju francuske levice pred socijalnom tragedijom koja se zbiva u zemlji. Naravno, to nije novo, ali se stanje pogoršalo. I dok Nikola Sarkozi svojim zemljacima iz palate Rio de Žaneiro u kojoj proslavlja Božić drži propoved sa svojom omiljenom temom (“raditi više da se više zaradi”), retki su oni na levici koji su iskoristili priliku da mu uzvrate kako bi dva miliona nezaposlenih Francuza već sada bilo srećno kad bi mogli makar malo da rade. Šta se desilo sa takozvanom državnom levicom, to jest, pre svega sa Socijalističkom partijom (PS), pa da ona u ovom trenutku napusti socijalnu borbu? Kada je Fransoa Miteran 1971. na kongresu u Epineu došao na čelo ove stranke, obećao je raskid sa kapitalizmom. Ali, ovo obećanje beše kratkog daha: tokom njegovog prvog mandata (1981-1988) odbačeno je pozivanje na marksizam, a posle talasa nacionalizacija iz 1982, u sećanju nam ostaju samo privatizacije kao osnovno obeležje tih sedam godina Miteranove vlasti. Početkom 90-ih, u kontekstu globalizacije i kraja hladnog rata francuska levica nije uspevala da shvati društvo koje se nalazilo u punom previranju. Bojeći se da ne izgube vlast, socijalisti su postali oprezni i počeli su da postupaju “realistički”, pre svega u ekonomiji. Među liderima PS mnogi su odbacili ideološko nasleđe, koje su proglasili arhaičnim, dozvolivši čak da im Sarkozi ukrade i Žana-Žoresa! Partija je krenula ka centru, čak udesno. U maju 2008, Bertran Delanoe, gradonačelnik Pariza i neuspešni kandidat za vođstvo stranke, u knjizi koja nosi naslov O smelosti, izjavljuje: “Da, ja sam liberal i socijalista.” Ova tvrdnja izazvala je mnogo buke, a njegova protivnica Segolen Roajal ovu poziciju ocenila je kao “sasvim nespojivu”; desnica je, naprotiv, pozdravila hrabrost jednog “modernog čoveka”. Socijalistička partija podeljena na brojne struje (u novembru 2008. na kongresu u Renu međusobno se borilo šest frakcija), danas nije u stanju da odredi svoj identitet. Što se tiče njenog ugleda, ako je on u obrnutoj srazmeri sa brojem pojavljivanja Segolen Roajal u kupaćem kostimu na stranicama “Narodnih novina”, onda je on, bojimo se, došao do samog dna. Čini se da su francuski socijalisti bili i slepi i gluvi prema posledicama ultraliberalizma i ekonomske deregulacije koja je dovela do pojave privremenog rada. Oni koji su ostali bez posla kao i oni koji se svakog dana boje da će se naći na birou rada, prisiljeni su da se obrate nekom drugom. Socijalisti nikada nisu izvukli pouku iz poraza koji su pretrpeli u prvom krugu predsedničkih izbora održanih 2002, ni iz glasanja protiv evropskog ustavnog nacrta 2005, koji je hteo da ovekoveči principe ultraliberalne ekonomije (79 posto radnika je glasalo “ne”). PS je neumitno odsečena od svog izbornog tela: 1981, za Miterana je glasalo 74 posto radnika, a 2002. za Žospena samo 13 posto. Nesposobna da oblikuje sopstveni projekat društva, ova stranka okreće se inostranim modelima, hvaleći juče modernost nemačke socijaldemokratije, i “treći put” britanskih laburista, zanoseći se danas obamanijom, oličenom u demokratskom predsedniku koji se nije usudio da iz korena promeni američku politiku već je popustio i naimenovao Boba Gejtsa za ministra odbrane, a gospođu Klinton za državnog sekretara. “PS treba vratiti u rad”, rekao je Martin Obri 21. novembra prošle godine. Po mišljenju mnogih kadrova, aktivista i birača, Socijalistička partija se “poburžoazila”. Ironijom istorije, Francuska koja je prošle godine slavila četrdesetogodišnjicu maja ‘68, videla je bivše revolucionarne studente pretvorene u odabrane konformiste, poput Danijela Kon-Bendita ili Žilijena Dreja. Ovi bivši lideri “šezdesetosmaškog pokreta”, zauzeti karijerom i ulepšavanjem sopstvenog imidža, odavno su dugu kosu i revolucionarni rečnik zamenili za građansko odelo i gostovanja na televiziji. Obukavši svoje novo ruho, oni su prepustili drugima, možda iskrenijim, prnje revolucionarne levice sada bliže Evu Moralesu nego Lavu Trockom. I dok se “misaone glave” PS priklanjaju Sarkoziju tražeći da se više ne pominje reč “socijalizam” dok očijukaju sa centristom Fransoa Bajruom, ili otvoreno prilaze neprijatelju izborne alternative, počinju da dobijaju oblik “levog od levice”, kako to štampa voli da naglasi, što nesumnjivo znači da sadašnja levica u stvari i nije levica. Do sada levo od PS postojale su četiri stranke: Francuska komunistička partija (PKF), i tri pokreta trockističke inspiracije-Radnička borba (LO), Partija radnika (PT) i Revolucionarna komunistička liga (LKR). Dvadeset prvog aprila 2002. na dan predsedničkih izbora, na kojima je socijalistički kandidat pretrpeo istorijski poraz, LO, PT i LKR zajedno su ostvarili istorijski skor od 10,4 posto. “Jedan sasvim anahron rezultat”, presekao je Alan Dijamel, uvodničar lista Poen, ne tragajući za razlozima tog “rezultata”. Međutim, ono što je omogućilo da se, ne samo krajnja levica vrati na scenu, već da se pojave i novi radikalno opozicioni pokreti, jeste trostruki stečaj: stečaj kapitalizma, ma koliko to nekima delovalo čudno (prema liberalnim ekonomistima reč je o stečaju mehanizama regulacije, a ne samog kapitalizma); stečaj Socijalističke partije paralisane unutrašnjim borbama i nesposobne da predloži novu alternativu; i konačno, stečaj Komunističke partije diskreditovane pre svega dugim savezom sa socijalistima i prećutnim prihvatanjem kapitalističkog sistema koji kineski primer najbolje – ili najgore – reklamira. PKF je svakako sačuvala svoju sposobnost da se zgraža, ali bez projekta ona ostaje sterilna. Weno gotovo potpuno nestajanje s političke scene napravilo je slobodan prostor za sasvim nove pokrete. Naravno, treba sačekati evropske izbore, zakazane za jun iduće godine, pa da se stvori predstava o njihovoj snazi, počev od snage Nove antikapitalističke partije (NPA) koju je osnovao Olivije Bezansen, bivši portparol Revolucionarne komunističke lige (LKR). Ovaj tridesetčetvorogodišnji službenik raspolaže velikim govorničkim darom koji mu je otvorio vrata u medijima obično zatvorenim za ikonoklastičke ideje. Postao je toliko značajan da je izložen špijuniranju i neuspešnim pokušajima diskreditovanja. Suočena sa “institucionalizovanom levicom” i desnicom oličenom u Sarkoziju i Medefu (sindikat francuskih poslodavaca), NPA namerava da “okupi sve snage koje hoće da izađu iz ere profita, da raskinu sa kapitalizmom, da otvore put za razvoj jednog demokratskog i egalitarnog feminističkog i ekološkog društva”. Ova stranka zastupa “projekat revolucionarne transformacije društva i radikalnog raskida sa sadašnjim kapitalističkim sistemom”. Dvadeset devetog novembra prošle godine, još jedan pokret, Partija levice (PG), održala je u pariskom predgrađu osnivački kongres. Wen lider Žan-Lik Melanšon, senator, upravo je napustio Socijalističku partiju ogorčen kakofonijom koja prati izbor novog generalnog sekretara. Laička, antiglobalistička, ekološka Partija levice (PG) hoće da “preobrazi levicu” zastupajući “ekonomski, društveni i ekološki model razvoja kao alternativu sadašnjem produktivističkom modelu”. Slobodan u uglađen duh, Melanšon je takođe “dobra mušterija” za medije, jer ume da se lepo izrazi i još lepše uzvrati svojim protivnicima. Čekajući evropske izbore, na kojima PG hoće da istakne kandidate, ove dve nove stranke balansiraju između konkurencije i saveza. Trenutno pozivaju na jedinstvo povodom generalnog štrajka koji su sindikati zakazali za 29. januar. “Tradicionalna” levica ima interes da umanji dejstvo ovih pridošlica, još uvek marginalnih na političkoj sceni. Ako desnica sama vlada na državnom nivou, PS i PKF i dalje su moćne na lokalnom terenu (ove dve stranke drže 20 od 22 regiona i većinu gradskih skupština)... Položaj kojim se mogu zadovoljiti, jer im osigurava vlast i poštovanje. Ali, malo-pomalo, prepuštajući drugima ideološki rad i socijalne borbe, prihvatajući “princip realnosti” i odbacujući utopiju, ove dve stranke ostaju bez sadržaja i smera. “Nisu uspeli jer nisu počeli sa snom”, napisao je Šekspir. Iz svoje ćelije, mladi aktivisti “ultralevice” nalaze inspiraciju u komunarima iz 1871, od kojih je na desetine hiljada izgubilo život. Oni socijalistima prepuštaju pozivanje na 1789, i filozofe prosvetiteljstva, svesni da politički angažman ponekad traži preuzimanje rizika. U stanju čekanja, Sarkozijeva vlada vrlo je ozbiljno shvatila pretnju koja dolazi iz Tarnaka i sa velikom pažnjom prati pobunu mladih Grka, bojeći se evropske zaraze od Pireja do Šanzelizea. Ako je za levicu klasna borba u Francuskoj završena, za desnicu ona još uvek traje. (Sa francuskog preveo Slobodan Damnjanović)