Evropa “B”

Kad kažemo “Evropa”, ne mislimo na Moldaviju, Bosnu ili Srbiju, jer geografska odrednica nije sama po sebi dovoljna da bi se pripadalo parteru tog pojma. Parter je Evropska zajednica. A izvan šengenskih zidina prostiru se galerije na kojima čekaju zemlje evropske periferije da se jednoga dana spuste u taj obećani parter. Evropa je prostor gde je ostvaren visok kvalitet života. To je prostor reda i mira. Barem tako Evropu vide siromašni rođaci sa njene periferije.

Evropa je jedna norma koja se ne svodi samo na udobne i tačne vozove. Međutim, Evropa su i vozovi. I nimalo slučajno, vozovi koji sa evropskih galerija stižu u evropski parter (svejedno da li je to mađarski “Bela Bartok”, hrvatski “Mimara”, srpska “Avala” ili poljski “Varšava-Ekspres”), izgledom, komforom i tačnošću jesu na nivou evropskog standarda. Slutim da će zemlje Istočne Evrope postati deo Evrope tek onda kada i na njihovim domaćim linijama budu saobraćali isti onakvi vozovi kakvi ih povezuju sa Zapadom.

U vreme globalizacije, Interneta, mode, supermarketa i trgovinskih centara, moguće je u tako različitim prostorima kupiti iste proizvode, od grčkih maslina i bugarskog jogurta, do danskog butera i italijanske paste, od francuskih parfema i portugalske obuće, do švedskog nameštaja i švajcarskih satova. Svi ćemo jednog dana imati istu ponudu, i na svakom mestu biće moguće kupiti sve. Kao posledica globalizacije, sva mesta će zapasti u užas istosti. Putovanja će postati suvišna. Jer, do onoga što je isto ne mora se ni putovati.

Ipak, za sada je to samo privid da je isto, zaista isto. Licence jesu sve boljeg kvaliteta, i original će uskoro postati suvišan; međutim, još postoji razlika između “milka” čokolade i “nestle” kafe proizvedene u Švajcarskoj ili u Nemačkoj od mađarskih i čeških licenci. Čitava industrija “istog” instalirana je na evropskoj periferiji, tako da licence, nazovimo ih “B” proizvodi, snabdevaju Evropu “B”, kako bi se zadovoljile potrebe stanovništva tog regiona. Tu, naravno, ne mislim na piratske proizvode sumnjivog porekla. Srpska coca-cola po mišljenju mnogih, bolja je od francuske. Proizvodni programi multinacionalnih korporacija pretvaraju čitav svet u jedno mesto; tačnije, u dva mesta: A i B - Zapad i ostatak sveta.

A kada je kultura u pitanju, sve više je prisutna aktivna uloga evropske birokratije, tj. raznih međunarodnih fondacija i organizacija, koje forsirajući jedan željeni model, u velikoj meri određuju i propisuju umetnost, svejedno da li je reč o pozorištu, filmu ili literaturi. I prosečan savremeni roman o ljubavi Albanke i Srbina na Kosovu pobedio bi na svakom međunarodnom konkursu. Ah, so charming! Verdž interesting!

Postoji pogled Evrope koji ona zamišlja kao pogled periferije njoj upućen. I taj pogled ona želi da joj i periferija potvrdi kao svoj vlastiti pogled. Tačnije, njeno tržište često traži od periferije da joj umesto autentičnih umetničkih dela isporučuje stereotipe koji su vremenom postali zvanična verzija kultura zemalja evropske periferije. U tome bi pre svega trebalo tražiti razloge za uspeh nekih filmova, pozorišnih predstava i knjiga koje vešto filtriraju sve ono što se ne uklapa u stvoreni kliše. Tako dolazimo do paradoksa da se u zemljama evropske periferije, tj. Istočne Evrope, sudeći na osnovu nekih umetničkih dela, dešava ne ono što im se uistinu dešava, već ono što kao njihova stvarnost postoji u mišljenju Evrope.

Oslikati Balkan kao mesto orgija, mesto čistog ludila, kao jedan prostor u kome se samo jede, pije, peva, vodi ljubav i ubija, dakle, skoro kao jedno mitsko mesto, divlji prostor u kome je sve dopušteno. Ništa nije paradoksalno u činjenici da je upravo ovakva slika Balkana zadovoljila oko Zapada, jer ona je potvrdila, čini mi se, javno neizrečenu, pretpostavku o onima sa Balkana kao nekima koji su od nas, Evropejaca, potpuno različiti, i učvrstila veru Evrope u vlastitu jedinstvenost i nedostižnost. Ovakva predstava o Balkanu izazvala je zadovoljstvo, jer je Zapadu ponudila upravo ono što je on želeo da dobije kao sliku o samom sebi, kao potvrdu vlastite savršenosti.

Naravno da autentična dela svojom snagom iznalaze vlastiti put i da im nisu potrebni remorkeri međunarodnih fondacija, kao što je to slučaj sa prosečnim delima, svejedno da li se naduvavaju na domaćem ili stranom terenu. Površnost je globalna. Razumljiv je animozitet medija prema delima koja prevazilaze njihovu moć percepcije, prema delima koja nisu tek puke ilustracije dnevne politike, i samim tim se ne uklapaju u nekakve isfabrikovane “in” priče. Zato je turski “Lacoste” medijski zahvalniji proizvod u odnosu na francuski original.

Kada su u pitanju književnost ili pozorište sa Balkana, Zapad se otvara, ili bolje rečeno, naklonjen je onim delima koja tematizuju odsustvo demokratičnosti, koja stalno za mernu jedinicu uzimaju Zapad. U ovakvoj literaturi Zapad uživa u sebi samom kao nedostižnom predmetu želje drugog. Za onu vrstu literature, koja na Balkanu, takođe, postoji, čiji postupci i teme nisu profilirani “političkim” ili ideološkim preduslovima, za literaturu koja se ne svodi na nekakvo svedočenje o surovom životu evropske periferije, za literaturu koju bih nazvao “čistom literaturom”, tj. literaturom okrenutom sebi i preispitivanju literarnih mogućnosti jezika, Evropa je, izuzev Nemačke, prilično zatvorena. Jer, pretenzije koje ovakva književnost ima, pretenzije na umetničko eksperimentisanje, zapadni kulturni prostor čuva za sebe. Samo tako Zapad može da “osigura” vlastitu dominaciju, da potvrdi idealnu sliku o sebi kao o prostoru u kome se vrše sofisticirani duhovni “zahvati”, i da produži sa svojim narcističkim uživanjem.

Ruski sladoled je bolji i zdraviji, od recimo, grčkog ili italijanskog. Ima manje masnoće, ali nema nikakve šanse da na tržištu neke istočnoevropske zemlje ugrozi zapadni proizvod. Kao što odličan ukrajinski pisac teško da će imati fanove u Srbiji ili Bugarskoj pre nego što se dokaže na Zapadu. Dakle, put iz Kijeva u Beograd ili Sofiju, vodi preko Pariza i Berlina.