Odlučivale nijanse

I ovog puta, kao i u nekim ranijim, istina ređim slučajevima, pri donošenju odluke o najboljem romanu u protekloj godini odlučivale su nijanse. Zato što je od sedam romana u užem izboru, po mišljenju članova žirija, bilo čak pet koji su ravnopravno konkurisali za pobedničko postolje. Ponovilo se, dakle, nešto što sam jednom prilikom okarakterisao kao slatke muke žirija. Jer, iz korpe u kojoj je samo dobra roba, što god da uzmete mislićete da je ono što je ostalo, možda, bolje. U javnosti su ostale slične nedoumice čak i u vezi sa situacijom da je žiri mogućnost izbora suzio maksimalno – na samo dva romana. Jedni odluci žirija aplaudiraju; drugi tvrde da je izabrao slabiju knjigu; treći lamentiraju nad propozicijama što ne dozvoljavaju da se nagrade dva autora jer nisu načisto da li je roman Tesla, portret među maskama zaista bolji od Sećanja na smrt, ili obrnuto. Sigurni su samo budale i pokvarenjaci jer oni misle ili da postoje egzaktna merila kojima se može nepogrešivo vrednovati jedno literarno delo, u ovom slučaju roman, ili da je svaki izbor rezultat nekog muljanja članova žirija, podilaženja nekim književnim kuhinjama i klanovima itsl. Zato je konačno odlučivanje o NIN-ovom laureatu ove godine imalo jednu nezapamćenu uvertiru: Tanjugov izbor “finalista” u trci za NIN-ovu nagradu. Naime, Telefonska agencija nove Jugoslavije emitovala je, s datumom 21. januar, vest koja počinje ovako: “U finalu za NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2008. godini našli su se Vladislav Bajac sa Hamamom Balkanija (Arhipelag), Laura Barna sa romanom Moja poslednja glavobolja (Zavod za udžbenike) i Radoslav Petković sa romanom Savršeno sećanje na smrt), saznao je danas Tanjug.” Zato je sutradan početni, znatan deo sednice žirija, na kojoj se birao najbolji roman, utrošen na raspravu o ovoj stupidariji i o tome kako se povodom nje oglasiti. Tek kada su upoznati s činjenicom da je na nju istog dana kada je plasirana reagovao glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, članovi žirija su odlučili da i sami stanu iza onoga što stoji u njegovoj izjavi. Držeći da može biti zanimljiva za nekog budućeg hroničara istorije NIN-ove nagrade, navodimo je u celini: “Tanjugova vest o troje finalista za NIN-ovu nagradu za roman godine izmišljena je. To može biti samo čaršijska spekulacija nastala mimo NIN-ovog žirija. Pre poslednjeg sastanka žirija, koji će biti održan sutra u 10 časova, niko nije mogao praviti, niti je pravio, sužavanje zvanično objavljene liste od 7 finalista. U 55 godina dugoj tradiciji NIN-ove nagrade nije se dogodilo da neki relevantan medij objavi finalni izbor pre nego što se on i desi. Mi možemo da razumemo nestrpljenje mnogih, ali držimo da činjenice moraju da ostanu svetinja u informisanju.” Srećom, Tanjugovi anonimni “informatori” nisu uspeli da poremete (niti da sugerišu) tok odlučujuće sednice žirija koja je potom protekla u veoma nadahnutoj i iscrpnoj raspravi o svakom od sedam romana iz užeg izbora. U njoj su se izdvojile dve knjige za najuži izbor, da bi se potom, posle komparativnog pretresanja njihovih vrlina i mana, došlo do odluke kojom je Vladimir Pištalo postao novi, 54. laureat NIN-ove nagrade za roman godine. A sasvim lako se moglo dogoditi da to po drugi put postane Radoslav Petković. Kao što rekosmo na početku, odlučujuće su bile nijanse.