Marks, Hitler i Jevreji

U više brojeva NIN je objavio zanimljive priloge sa temom „odnos Marksa prema Jevrejima“, kao i na širi problem „Jevreja koji su antijevreji“. U poređenju Rusa i Poljaka, Marks zaključuje kako su „Rusi uspeli da pretope svoje Jevreje, a Poljaci nisu bili u stanju ni to da urade“. Naravno da se ovo može svesti samo na tvrđenje da ruska nacija ima veću moć asimilacije od Poljaka, ali se, ipak, čini da on u ovoj prednosti Rusa vidi nešto od čega se ne ograđuje, niti taj postupak odnarođavanja Jevreja osuđuje. Spisku Jevreja koji su se okrenuli protiv svoje nacije može se dodati i Oto Vajninger, koji je kao dvadesetogodišnjak napisao knjigu „Pol i karakter“ u kojoj je uporedio mentalitet i osobine Jevreja sa ženama (po njemu i jedni i ovi drugi su više reproduktivci, nego što su kreativni), da bi potom izvršio samoubistvo. Međutim, postoji još drastičniji primer koji bih ovde naveo, a to je sam Hitler. Kada sam kao gostujući profesor proveo dve godine na Pravnom fakultetu u NJu Orleansu, neko vreme sam stanovao u kući kolege Kita Vetera koji je imao slobodnu godinu i otišao u Pariz. U njegovoj biblioteci sam našao zanimljivu knjigu. Evo kako je nastala ta knjiga. Kada je vlada SAD osetila da se bliži njen sukob sa silama Osovine, naložila je jednom od vodećih američkih psihologa, Volteru Lejndžeru da, na osnovu svih raspoloživih podataka, koje je sakupila tajna služba, da psihoportret nacističkog vođe. On je posao završio 1943. i to je predstavljalo tajni dokument. Kada je potreba za misterijom prestala, rukopis je objavljen 1972. pod nazivom „The Mind of Adolph Hitler“. Evo šta je otkrio Lejndžer. Baba budućeg nacističkog lidera, žena sa sela, radila je u obližnjem gradu kod imućnije jevrejske porodice. Ostala je u drugom stanju i rodila vanbračno dete. Pretpostavlja se da je zatrudnela od sina porodice za koju je radila. NJen sin je postao finansijski niži službenik i oženio se devojkom sa sela. Iz tog braka je rođen Adolf. Od majke je nasledio nešto od izgleda, u prvom redu one plave, vodnjikave oči. Tako bi Hitler (kao i Lenjin) bio četvrtinom Jevrejin. Ovo je, naravno, pretpostavka. O Lenjinu je to pouzdan podatak – bio je, dakle, četvrtinom Jevrejin, četvrtinom Rus, četvrtinom Kalmik, osminom Nemac i osminom Šveđanin. Ali u prilog ovakvom poreklu govori i način na koji Hitler govori, tačnije – ne govori o svojim korenima, osim u apstraktnim formulacijama koje su u skladu sa propagandnim ciljevima („idealna nemačka porodica“). Lejndžer je, prema oceni kolega i istorije, tj. razvoja događaja, dobro opisao osobine Hitlera. Čak je predvideo da će, ako izgubi rat, izvršiti samoubistvo. Jedno je pogrešio. Odgovarajući na pitanje kome se najviše divio, Lejndžer je tvrdio da je to bio Ruzvelt, a kritičari ovog tajnog dokumenta, sa više materijala za odgovor na ovo pitanje, zaključili su da je najviše poštovao Staljina. Pošto mi Srbi imamo običaj da se pravdamo od mogućih i nemogućih optužbi (a već više od 60 godina nas, čas jedni čas drugi, drže u akuzativu), dozvolite da dodam da sam se pre petnaestak godina učlanio u Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva (iako me je neprijatno iznenadio stav Izraela u ovim našim nesrećnim godinama) i da sam među kolege sa kojim sam bio u dobrim, čak prijateljskim odnosima, ubrajao Alberta Vajsa i Andriju Gamsa. Obrad Stanojević, prof. emeritus, član Odbora za srpsku enciklopediju i Nacionalnog saveta za visoko školstvo, Beograd