Pasji život

Ono što je svugde u svetu normalno, a to je da čovek ima psa, kod Srba je veliki problem. Dok ste još dete, psa vam ne dozvoljavaju roditelji. Tek što ste ga pokupili sa ulice, oni vam ga izbacuju napolje. Ima li veće patnje od toga? U školi je zabranjeno uvođenje pasa. U vojsci, takođe; tamo na vas kevću oficiri, a ne psi. Zatim se oženite i žena vam zabranjuje da imate psa, navodno zbog dece. U Engleskoj, kada se rodi dete, odmah se kupi i pas da bi ga čuvao i da bi se dete naviklo da se druži sa životinjama. Muškarac može da dobije svog prvog psa tek u drugom braku, kada sam ga i ja dobio. Išli smo da ga kupimo u jedno leglo male provincijske varoši, gde jedino on nije bio kupljen. To je bilo leglo sibirskih haskija, a on nije bio prodat jer je bio bolešljiv i nikakav. Ušao je u torbu moje žene, dok smo sedeli kod odgajivača. Tim potezom je pokazao sofisticiranost, jer je torba bila “Louis Vuitton”. Ne bi ušao u neku drugu torbu, možda eventualno u “Hermes”. I tako smo došli do pitanja imena. Zašto Arčibald? Psima se ne daju srpska imena, jer ako se pas, na primer, zove Žika, i vi ga pozovete u parku, prići će vam najmanje tri Žike. Ali ako viknete “Arči!”, može samo da vam priđe drugi sekretar američke ambasade koji u tom trenutku džogira kroz park. Volim da šetam sa Arčijem. On je jedan od retkih koji ne razgovara o politici. Wušenje različitih tragova za njega je kao za nas čitanje novina. Arčiju prilaze slatke kučkice koje imaju veoma šarmantne i lepe vlasnice. Uopšte mi nisu jasni ljudi koji se žale na usamljenost i koji ne mogu da nađu nekog s kim bi se družili i koga bi voleli. Dovoljno je da uzmu kera, da šetaju s njim i upoznaće gomilu sveta, naročito ženskog. Žene više šetaju sa psima jer su muškarci zauzeti, oni pre podne rade. Vlasnice ne rade, nego šetaju pse, a tada počinje čuvena konverzacija – da li je mužjak ili ženka? Ako kaže ženka, onda je u redu. A koliko je stara? Koja je vrsta? Tako da već ulazimo u intimnije razgovore, a već posle trećeg susreta moguće je i ljubljenje u senci drveća Karađorđevog parka. Ono što me je zapanjilo je jedna čudna priča. Učestvovao sam u jednoj emisiji na televiziji koja se zove “Kućni ljubimac”. Tu je Arči, tada još mlad, jeo kosti iz moje ruke. Uvek sam mu davao neku veliku kost. Uopšte, bio je mnogo šarmantniji od mene. Kad je ta emisija emitovana, kroz deset minuta javio mi se jedan divan ženski glas i rekao da je videla emisiju sa Arčijem i da je on predivan pas koji ima plave oči – sa takvim očima pre rata nisu puštali u poštene kuće. Dama je pitala da li bih ja dozvolio da se Arči pari sa njenom ženkom, Astrom. Bio sam zaprepašćen, rekao sam: “Gospođo, ja gotovo četrdeset godina nastupam na televiziji i to ne petnaest minuta kao Arči, nego sat ili sat i po, a nikada nisam dobio takav predlog, a on ga je dobio odmah.” Kod mene ima i pritajene narcisoidnosti, jer kad idem s njim, nailaze devojke i kažu: “Jao, što je lep!” Ja se pravim da govore o meni i napravim inteligentan izraz, koliko je god to moguće. A sa onom gospođom smo se dogovorili da dođe sa kujom u moju kuću. Ona je došla, ali je došla sa mužem, buketom cveća i bocom šampanjca, a njena keruša, kako je ušla, odmah je skočila na Arčija. To ga je prilično zbunilo pa je gledao u mene tražeći da ga zaštitim, ali nisam mogao ništa. Na kraju, oni su krenuli da obavljaju taj posao, gospođin muž je slikao aparatom, gospođa je plakala, a ja sam, naravno, pio vino. Kada se to sve završilo i kad je Arči obavio posao oko produžetka vrste, gospođa me je pitala: “Koliko smo dužni?” Pitao sam je: “Za šta?”, a ona je rekla: “Pa zato što je Arči oplodio moju Astru.” Ja sam rekao: “Gospođo, ovo je neverovatno, u mojim godinama mi plaćamo za tu vrstu usluge, samo nemojte da tražite alimentaciju, ostalo će sve biti u redu.” Što se tiče sibirskog haskija, kada šetamo Karađorđevim parkom i kada naiđu tri starija čoveka sa kapama zvanim “lenjinke”, očigledno rusofili, i kada me pitaju kakav je to pas, ja im kažem: “Eta ruskaja sabaka.” Tada se oni ozare, shvate da je Arči njihov. Zatim naiđe neki Amerikanac, pošto su u okolini predstavništva i pita me: “Kakav je to pas?” Ja mu kažem da je to haski sa Aljaske. Onda se i on takođe ozari; drago mu je da čuje da je to američki pas. Ponekad naiđe neko sa šajkačom i štapom i pita me: “Je li bre, kakav je to ker?” Kažem mu: “To je SOP – srpski odbrambeni pas” i on takođe ode zadovoljan. To su uglavnom moji odgovori na pitanja odakle je Arči. Arči je tipičan sibirski haski, njegov otac je prvak Evrope, a deda je prvak sveta. Nikad ga nisam vodio na takmičenja, jer se ja takmičim umesto njega. Dve slavne ličnosti u kući bilo bi previše. Arči jede granule, ali pomešane sa mesom, hrani ga moja žena i ona je njegov pravi gazda. Ja sam samo rezervni gazda koji ga šeta, obično ujutru, dok ona spava, ili uveče, jer mi je on alibi da svratim do svoje omiljene kafane i popijem nekoliko pića, dok on leži napolju. Za vreme bombardovanja, 1999, Arči i ja smo šetali kroz park; tada kućne ljubimce nisu puštali u skloništa. To se odnosilo i na mene i na njega. Jer pisci su bili kućni ljubimci, takođe. U toku jedne od tih šetnji, u parku je iz jednog grma izašlo mače, crno, sa belim grudima. Verovatno ga je neko izbacio iz kuće. Kada je Arči prišao, ono je videlo prvi put psa u životu. Uzeo sam ga i odneo kući. Wih dvoje su se u toj meri sprijateljili da je ta mačka spavala uz Arčija, na njegovom krznu. Sada, kad prolazi pored mačaka, ne primećuje ih, ne reaguje – po tome je on vrlo čudan pas. To mače je ostalo kod nas. Možete misliti kako mi izgleda život: crna mačka mi pređe put uvek kad napravim prvi korak posle buđenja. No, ostavimo Arčija na miru i vratimo se ovoj maloj studiji o srpskom odnosu prema psima. Najveći deo Beograđana, na primer, ne podnosi pse jer ih podsećaju na njihova rodna seoska dvorišta. Na selu, naime, pas je uvek vezan lancem i uglavnom loše hranjen, tako da mu se vide ispala rebra. “Jes, ko da će mi nosi jaja!”, obično je odgovor seljaka kada primetite da mu je pas slabo uhranjen. Zbog toga se, izuzev nekoliko časnih primera, ni u jedan beogradski restoran ne smeju uvoditi psi. Ta stara seoska mržnja prenela se i u grad. U pariskim bistroima, londonskim pabovima, njujorškim kafeterijama, u Briselu i Ženevi, pas koji spava ispod šanka zaštitni je znak tog mesta; svi ga vole, miluju i hrane, a jedino je u Beogradu strogo zabranjeno uvođenje pasa u restorane i kafiće. I tako će to ostati sve dok Beograd zaista ne postane velegrad.