Suvoplaninske bahanalije

Ah, kakva luda nedelja sa vama Srbima! Jer, ako je verovati Stevanu Sremcu, Ivkova slava je u Nišu trajala tri dana, a ova naša prošlonedeljna, zarezojska, otegla se, brale, na četiri i po dana. Četiri dana, a osam domaćinskih raznih vina, četiri dana ždranja, a ovca od trideset i dva kila, pa još prasetina, pa šerpetine sa punjenim paprikama, uz suvo meso, sir i pite sukane i čorbe jagnjeće, naravno. I turšije, mnogo turšije. I, evo, kažem: Oj turšijo, tebi hvala, ti si me, valjda, u životu održala. Četvrtog dana, u jednom trenutku, sam, bre, pomislio da ću da eksplodiram kao podmukli bombaš samoubica spreman da pogine u slavu Svetog Trifuna. I hvala starim srpskim bogovima što sam još uvek živ. Još uvek lud i besan. Besan i ješan. Elem, još u četvrtak sam zapalio sa burazerom iz Vrčina za zavičaj. Od ranog jutra počela je snežna vejavica, a braca nagazio „volvoa” i šišamo po magistrali kao pobesneli Trivali željni trivalskog vina i ovčetine, željni očevine, dedovine kojom nam se nozdrve pune, već tu, kod Batočine, dakle, mnogo, mnogo pre Niške banje i Suve planine. Zviždi, njišti naš „volvić” kao trivalski brzi konjić, i sve prestiže; kamiondžije i tajkunske džipove, te nagizdane paripe kojima se i Darije kitio pa je, ipak, Persiju izgubio. I, pogledam na brzinomer, ali, avaj, braci se sajla otkačila, a šta zna bata koliko je sto pedeset kilometara, mislim, na sat. Lakne mi malo kod Ražnja, tačnije, kod Mečke, tu srpski jug, izgleda, počinje, jer tu snežna mećava, odjednom, prestaje. I, uskoro će sa tog juga gnevni Srbi na Bokijeve beogradske dahije krenuti i Beograd razlupati, pa će sa Terazija zalet uzeti i na Kosovo se obrušiti. Zaista vam kažem, Srbi moji; ako su Đinđićevi demokratski „osvetnici”, začas, Šilerovu sa zemljom sravnili e da bi svoje zločinačke tragove uništili, zašto onda i južnjaci Srbije, vršeći narodnu pravdu, ne bi Skupštinu sa zemljom poravnali i tu divan parkić za decu i penzionere napravili. Beogradu treba što više parkova, za Srbe, konačno, nije demokratija, ona je samo groblje praksisovaca i njihovih sinova rođenih boljševika. Dakle, u Niš smo stigli, nas dva luda brata, za manje od dva sata, sa Jungom koji se, na zadnjem sedištu, zaledio od straha. I propustila nas je i Sićevačka klisura, ali, gle, kod Crvene reke naplaćena je krvava drumarina. Neka mladež u „stojadinu” podvukla se pod noge jednom bugarskom šleperu. Ah, Bugari, Bugari, dokle ćete nas ubijati!? Čekajući na policiju i uviđaj, hrkali smo u „volviću” ceo sat, a on bahat frktao je u mestu kao Bukefal uoči boja, kada počne da miriše na krv... I, tek se tada Jung od batine brze vožnje otkravio i, ovako, progovorio: „Sveti Trifun je još od trojanskih vremena uzimao krvne žrtve i to, baš, momačke. Trifun je, jelda, bio govedar, a čuvao je i guske! Ali, pri tom, bio je zaštitnik devojaka, štitio je njinu čast pre udaje. Tako je Trifun ubio 99 drčnih momaka koji su nasrtali na njegova goveda, guske i devojke udavače. Stotog mladića Trifun je ubio LUBENICOM! I to samo zato što je taj nesrećnik jednu devojku prokleo da se ne uda, jer ga je ona odbila, nije mu dala...” Eto, takvog silnika, stostrukog ubicu je rana hrišćanska crkva prisvojila i za hrišćanskog sveca proglasila, i to samo zato da bi uništila sećanje Srba na dunavskog cara Trojana, na trojanskog boga Triglava. U jednom leksikonu hrišćanske crkve pošteno se priznaje da je „Trivun frigijski mučenik iz NEPOZNATOG VREMENA” i da spisi koji izveštavaju o „Trivunu za vreme Decijevog progonstva nisu autentični”. Gledam Junga u retrovizoru i sve čekam da nešto kaže o Trifunu i vinovoj lozi, o vinu. Švajcarac gricka srebrnu patarensku lulu i smišlja priču: „Mislim da je Trifun mladiće baš na vinogradarskim slavama ubijao, kada se do besvesti napijao, ali ni tada nije dozvoljavao da se na tim muškim zabavama mladići razmeću ko je koju devojku pod muda bacao, da se loš glas o njoj ne bi širio i njenoj udaji naudio...” I, zaista, na zarezojskim pijankama sam se svašta naslušao; te ova je „rutava do ispod sisa”, a ona ima „šubaru ko meče” i mladež ispod desne dojke i znao sam, napamet, koje su žene u Mokri „lomistojke” i čije su „uske ko kod ovce”, a čije su široke „ko lonče za kafu”. U Mokri me i prošle nedelje čekaju Dopča, Mida, Noka, Din, Tomča, Desko, Mića Ćilibarda, Vlasta Bobodžan, Zoki i Žikica Kokočan. Sve su to stari borci, ljuti ratnici bez mane i straha kojima nije teško da priznaju i kad im se nije digo. A jedna im je u selu „patku merila i svakom pošteno rekla; kome je tvrđa, kome duža ali mekša”. I, opšti je zaključak da žena mora da ima sedamdeset osobina; da u kuhinji dobro kuva, a da u krevetu zna šezdeset i devet poza. Ali u Mokri me je obradovala i jedna mlada družina čije su vođe Dejvi Kroket i Saša Kafana. Ta divna seoska dečurlija rešila je da mi dovede „u prvobitno stanje” moju zadužbinu u Ravništu koju su ojadili „jal izbeglice, jal cigani, jal lovci i ovčari”. I ta preda mnom stidna deca, koja znaju kad se i gde veverica pomokrila, a sa nišana ne može da im umakne ni suvoplaninski kurjak, ni divlji vepar, e, ta deca su postala moja šumska straža, moja nova rodbina. I, dok sam, gore, na Suvoj planini ljubio kamen na dovratniku moje planinske kuće, čuo sam sebe kako mantram: Ah, Ravnište, Ravnište moje večno svratište! Nego, četvrtog dana na našu slavu u Mokri došao je i Sale! Kako koji Sale!? Predsednik belopalanačke opštine i jedan od glavnih likova iz „Glupog tornika”, mog prvog romana na srpskom „jidišu”. Ono, kada je Sale poveo Belopalančane na kontramiting u znak podrške Miloševiću. I sećali smo se tih nesrećnih vremena, a, evo, dođe još crnji zeman za Srbe, da Rasim Qajić zove Srbe u Orašac, na Sretenje, a da Velja Srbenda pada u „nesves od uzbuđenje”. I samo tog četvrtog slavskog dana popio sam, prvo, pet vrućih rakija i tri ladne uz meze i turšiju, pa ajd u tepsiju smotaj „banicu sukanu” pa ih davi, potapaj „sa ovčeću čorbu”, a posle gutaj „butane šušpe”, što će reći punjene paprike. I brojao sam do pet, posle me bilo sramota. A pošto je ovčetina bila krtina suva, moralo je, umesto leba, da se jede ladnog ovčijeg loja, brale, pa se posle pilo vino kao voda, naravno, iz vodenih čaša. Na kraju bili su i slavski kolači i sve je to muška ruka spremila jer se, za Trifuna Zarezoju, žena u kuću ne pušta, nego paje po rodbini i komšiluku. U ponedeljak smo, konačno, za Bgd pošli, i, dok dlanom o dlan, eto ga Vrčin. Na kućnom pragu nas moja Crna dočekuje i besno mjauče. Dok iz gepeka vadimo kante meda i kozjeg sira a i džakčiće oraha, moja Crna će kao bez daha: „O, hvala srpskim bogovima što su sačuvali ova dva luda brata od Svetog Trifuna, koji i danas krvne žrtve uzima.” Ah, kakva luda nedelja sa vama Srbima!