Čas(t) demokratije

Ivan Nikolić, Novobeograđanin, dan posle sednice Glavnog odbora Demokratske stranke došao u opštinski odbor i rekao: “Hoću da se učlanim u stranku. Povod je govor Čedomira Jovanovića na Glavnom odboru.”

Rodoljub Milenić iz Beograda postupio je sasvim suprotno. “Ispisujem se iz stranke zbog nemorala Bojana Pajtića i Aleksandra Radosavljevića.”

Demokratska će narednih dana prebrojavati Nikoliće i Mileniće i najverovatnije će moći zadovoljno da zaključi da je onih prvih više. Ali, osim časti koja će joj pripasti za čas demokratije, DS će ponovo dobiti javne prozivke zbog priznanja sopstvenih grešaka ili loših/nemoralnih/nezakonitih postupaka kao što je bodrumsko glasanje Nede Arnerić. Međutim, bar u prvom trenutku moći će da bude mnogo zadovoljnija što je u političkom životu Srbije napravila još jedan korak u budućnost. Sednica njenog Glavnog odbora, održana u nedelju u beogradskom Sava centru, postaće u partijskom životu Srbije mera za svaki glavni odbor bilo koje stranke.

Toj sednici je mogla da prisustvuje javnost iako je na njoj bio izvestan sukob trojice potpredsednika. Od ukidanja vanrednog stanja, uvedenog zbog ubistva Zorana Đinđića lidera demokrata i premijera Srbije, dežurna tema prvo tabloida potom i ostalih medija bio je sukob trojice čelnika DS-a: jednog zamenika predsednika Zorana Živkovića i dvojice potpredsednika Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića. Počelo je s pričom da Tadić nudi Dragoljubu Mićunoviću, prvom predsedniku DS da se vrati na to mesto, makar i kao počasni predsednik. Od tada “izvori iz vrha stranke” su skoro svakodnevno produžavali život tabloida hraneći njihova gladna usta novim detaljima o sukobu u vrhu Demokratske pretvarajući još jednom politički život Srbije u splačine a novinarstvo Srbije u carstvo mržnje petparačkih moralista koji svoje oskudne ili raskošne talente iznajmljuju kome god treba.

I dok su se mediji pripremali za Glavni odbor demokrata, tražeći među njima nove šaptače tajnog života stranke, Demokratska je uradila jedino pametno: saopštila je zabezeknutim tvorcima javnog mnjenja da je sednica otvorena. Stavila je javnosti na “izvol’te” svakako jednu od tri najosetljivije sednice GO u svojoj četrnaestogodišnjoj istoriji i omogućila sebi zadovoljstvo da se šepuri da tako nešto - kada se stranka lomi, kada je u pitanju njen opstanak - nije dosad uradila ni jedna jedina ovdašnja stranka.

Tom hrabrošću, koja čak i nekim novinarima sa zavidnim slobodarskim stažom liči na samoubilačku i nepotrebnu, Demokratska je u partijski život Srbije možda konačno uvela pravo na drugačije mišljenje bez nužnog odstrela suparnika, a verovatno i pravo na frakcije - paralelni život dva-tri idejna toka u jednoj stranci.

Dakle, trojica najviših funkcionera demokarata su rekli da se u mnogo čemu razlikuju, svoja sporenja su učinili sasvim javnim kao i svoje pretenzije da utiču na strateške odluke DS-a. Ma kako se ta njihova borba za prestiž bude završila, izvesno je samo da niko neće imati autoritet i harizmu Zorana Đinđića. Ništa strašno.

A takmičenja među trojicom bilo je i za Đinđićevog života i nije nikakva tajna da je on tu utakmicu i podsticao kao što se i sam nadmetao ne samo sa brojnim političkim konkurentima, nego i sa sobom samim. Jednoga od njih, Čedomira Jovanovića, izdvojio je kao svog miljenika, kao svoje političko čedo kome je, kada je postao premijer čak ponudio i mesto predsednika stranke iako je budući diplomirani dramaturg imao tada tek 28 godina. Jovanović je tu ponudu odbio, ali nije odbio mnoge specijalne zadatke od kojih su onoliki pobegli glavom bez obzira.

I dok je Jovanović bio ne samo potpredsednik stranke i ne samo šef poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije, krajem 2002. i početkom 2003. godine, mediji su javljali da želju da se nađu na mestu ministra vojnog državne zajednice pokazuju dvojica potpredsednika stranke - Zoran Živković i Boris Tadić. Prelomljeno je da Nišlija bude ministar vojni, a Dorćolac je najavio želju da postane gradonačelnik prestonog Beograda, onda kada su mu neki planirali ambasadorsko mesto u Kini.

Likvidacija Zorana Đinđića je sve promenila. Živković je bez sporenja postao premijer Srbije, a drugi je uz primedbe, sporenja i Nišlijino “Pa nema drugog” postao ministar vojni.

Dežurni disident demokrata Slobodan Gavrilović odmah je predložio da stranka sebi izabere novog predsednika. Nije ga izabrala. Sada je sasvim nevažno zašto se to dogodilo - da li zato što niko od trojice nije bio siguran u sopstvenu pobedu pa nije požurivao izbore, ili što je svima bilo jasno da niko nema nesporan autoritet u stranci (pa nije ga imao ni Zoran Đinđić), možda i što je jedan od važnih partijskih ljudi uspeo da ubedi većinu da je bolje da budu i bez formalnog predsednika dok trojica pretendenata ne pokažu šta znaju i umeju. A to je trebalo da dokazuju sve do posle prvih parlamentarnih izbora. Cilj je bio da se ambicije trojice okrenu ka izbornoj pobedi, da se preko nje dođe do partijskog trona.

Živković je imao najbolju poziciju ili za mesto partijskog lidera ili za gromoglasni neuspeh. Ni Tadiću nije bilo loše. Vojska, u Srba najcenjenija institucija i posle svih izgubljenih ratova, prelila je deo svoje harizme na njega, i omogućila mu da putuje po Srbiji i druži se sa partijskom bazom. Jovanović je postao potpredsednik vlade uzevši u ruke dva posla sa užasnim osobinama; niti su za javnost atraktivni, niti obećavaju brze rezultate, štaviše verovatnoća da se uspe u usklađivanju carina sa Crnogorcima i dobijanju pozitivne ocene za brzi ulazak u Evropu bila je manja od 50 odsto.

NIN je trojici potpredsednika DS-a postavio ista pitanja: Da li mislite da članovi i simpatizeri DS-a veruju da posle razlika iskazanih na Glavnom odboru vas trojica možete da i ubuduće radite zajedno? Zoran Živković: Simpatizeri DS-a nisu iznenađeni ovakvom sednicom: ni što je bila otvorena za javnost, ni što su na njoj iskazane razlike u viđenju rezultata izbora i mogućeg rada u novoj vladi Srbije. Sigurno je da to razume i oko milion birača u Srbiji, koji su potencijalno biračko telo DS-a. I kada je Zoran Đinđić vodio stranku, po pravilu prvih pet ljudi stranke nije imalo identičan stav o nekom pitanju, pa to nije bio problem za donošenje odluka. Čedomir Jovanović: Mislim da je sve to u interesu DS-a. Još jednom smo, kao i mnogo puta ranije pokazali da smo partija ledolomac, da unosimo promene u politički život Srbije. Srbija može biti moderno društvo baš kao što DS može biti moderna partija samo ako je otvoreno tržište ideja o kojima se slobodno razgovara i ako nema tabu pitanja. Boris Tadić: Mi smo, hvala bogu, različiti ljudi, i to veoma različiti. I do sada smo imali različite političke procene i one su uvek diskutovane u jako oštroj formi u DS-a, a sada je to javnosti ozbiljnije približeno. Ne vidim da je problem što različito mislimo, ali je veoma važno da orijentacija koja dobije većinu bude magistralni pravac koga ćemo se držati. Mislim da možemo da budemo u istoj stranci, ali da mnogo zavisi od pozicija na kojima se budemo nalazili. Da li se sastajate međusobno i van službenih sastanaka? Zoran Živković: Svaki sastanak nas trojice je zvanični sastanak. Tu je naravno i Gordana Čomić... Retko, tek onako pijemo kafu, ali to je retko ne zbog animoziteta, već zbog nemanja vremena. Čedomir Jovanović: Poslednji put smo se videli na Predsedništvu na kome smo imali različite stavove o delovanju DS-a u kampanji za parlamentarne izbore. Rekao sam da je za stranku bolje da ima jednu politiku u kampanji nego da ima sukobe, koje ja nisam želeo. Boris Tadić: Sa Zoranom Živkovićem se viđam i van službenih sastanaka. Ali, nemamo mi preterano lične odnose. Važno je razdvojiti javno i lično u politici, to je jedno od doktrinarnih uverenja Zorana Đinđića. Ne interesuju stranku i Srbiju naši lični odnosi, već naši javni odnosi. Nema tu prevelike privatne komunikacije, ima načelne i to je dobro. Dakle, nema atmosfere koja podrazumeva blisko druženje. I to je dobro. Na kom mestu sebe vidite posle Skupštine stranke zakazane za 21. februar? Zoran Živković: To zavisi od delegata Skupštine. Očekujem da budem kandidovan za mesto predsednika. Čedomir Jovanović: Važnije je na kom će mestu biti DS. Boris Tadić: Na onoj na kojoj me vidi DS. Da li vidite Čedomira Jovanovića na listi ili u izbornom štabu stranke na narednim izborima? Zoran Živković: Rano je za odgovor na to pitanje. Čedomir Jovanović: To zavisi od stranke. Boris Tadić: To je naše unutrašnje pitanje. I neka pitanja moraju da se reše u stranci.

Razlikovala se i njihova medijska pozicija što je beskrajno važno jer je i kod nas postalo važnije dobiti rat u medijima nego u stvarnom životu. Jovanović je odavno bio razapet na medijski krst i njegovo čerečenje je ritualno obavljano iz dana u dan. Živković je pokušao da se dopadne medijima višesatnim razgovorima sa glavnim urednicima i oduzimanjem važnosti i značaja šefa vladinog Biroa za komunikacije. Naklonost medija nije bila duga veka, Živković je počeo da je gubi već kada je javnost tražila ostavku ministra Dragana Veselinova zato što je bio u džipu koji je usmrtio jednu devojku. Tadić je imao najveće simpatije medija i tek kada je postao nosilac izborne liste DS početkom decembra mogao se pronaći i neki negativan napis o njemu, pa i cela naslovna strana poput one “Tadić laže”, ali je i tada njegov medijski lik ostao neuporedivo svetliji od likova njegovih takmaca.

Radno mesto i odnosi sa medijima brzo su pokazali svoje rezultate. Merači raspoloženja javnog mnjenja su već početkom leta zaključili da Tadić nezaustavljivo napreduje ka vrhu liste najpopularnijih političara, dodajući mu time i nove poene. Razlike među trojicom junaka ove priče su se množile: kako rešiti odnose sa agresivnim G17 plus koji je onolike birače otkinuo sa biračkog stabla demokrata, kako reagovati u aferama Kolesar i Janjušević, Marija Rašeta-Vukosavljević, Neda Arnerić...

U svim tim slučajevima premijer Zoran Živković bio je onaj koji je morao javno da iskaže svoje mišljenje i odluke, pokazujući time ono što je ključna karakteristika svakog političara: sposobnost za rešavanje kriznih situacija. Naravno, bilo kakvu odluku da donese, premijer nije mogao da zadovolji sve ukuse javnosti, a ni sve interese finansijskih i medijskih lobija koji su odmeravali svu trojicu potpredsednika Demokratske. Jovanović nije morao da se meša u rešavanje rečenih sporova, ali jeste; ni Tadić nije morao, i nije se javno ni mešao.

Mešao se Tadić u partijski život, što mu je u opisu potpredsedničkog mesta, pa je već krajem leta predlagao da se održe izbori za predsednika stranke. Predlog je odbijen, jer bi to značilo raspisivanje parlamentarnih izbora za šta je bio predviđen oktobar 2004. godine, kao što se nešto kasnije dogodilo i sa Jovanovićevom namerom da pita Glavni odbor da li treba da se povuče sa prve partijske linije i kao što ministar vojni nije pristao da bude kandidat DS za predsednika Srbije.

Baš povodom izbora za predsednika Srbije gde se kao kandidat DOS-a pojavio Dragoljub Mićunović razlike među prvom trojicom demokrata postaju sve vidljivije. Jovanović okuplja tim za kampanju Mićunovića, predlaže šta da se radi, ali posle dva-tri dana iz te priče biva istisnut, a Dragan Đilas šef Tadićeve kampanje tada u potpunosti podržava sve što je Jovanović zamislio i rekao.

Slaba je to i uteha i nada mogla da bude Jovanoviću koji je potom ostao u manjini i kada je rekao da ne treba raspisivati parlamentarne izbore pre okončanja predsedničkih i kada je bio za širu izbornu koaliciju (sa Nenadom Čankom, Jozefom Kasom...) i za dugu izbornu kampanju (posle izbora Tadić se vajkao da bi DS imao više uspeha da je kampanja produžena bar još za nedelju dana). Đinđićev čovek za specijalne zadatke morao je da zna i pre toga da mu sledi udaljavanje iz izborne kampanje. Da ne bude na listi kandidata za poslanika predložio je Živković, Tadić nije imao ništa protiv.

Tako lako nisu mogli da se usaglase ko će da bude nosilac liste. Obojica su rekla “Hoću ja”. Predsedništvo stranke je izabralo Živkovića. Neko je počeo da okreće telefone odbora stranke, Tadić je otišao u službenu posetu u Italiju, Živković je rekao u televizijskoj emisiji da je smešno pomisliti da bi ipak ministar vojni mogao da postane nosilac liste demokrata i tri dana kasnije doživeo da mu se stvarnost nasmeje u lice: Nenad Bogdanović, šef beogradskih demokrata je promenio mišljenje i rekao da daje prednost Dorćolcu u odnosu na Nišliju.

Izborna kampanja je sada postala prilika i za pravljenje razlika između Tadića i Živkovića, jer se Jovanović odlučio za ćutanje i izbivanje iz javnosti. Sledeći recept Zorana Đinđića iz 1993. godine, Tadić ne koristi partijsku infrastrukturu - pravi izborni štab, informativnu službu od svojih ljudi... Kada se izborni štab nosioca liste ogradio od ponašanja kandidata za premijera, bilo je jasno da među njima nema, u najmanju ruku, dovoljno komunikacije, što će reći razgovora i dogovora.

Na potvrdu nesaglasja Tadića i Živkovića nije trebalo dugo čekati. Čim su izbori završeni, v.d. premijera je požurio da kaže da je stranka mogla da osvoji još 150 000 glasova, ali nije - krivicom nosioca liste.

I onda je bila sednica Glavnog odbora Demokratske stranke. Tadić je rekao da se nije moglo bolje i više na izborima, da je nasledio brojne probleme, slutnju da stranka može da bude potopljena i da je, koliko je mogao, deo sopstvene popularnosti preneo na stranku.

Živković je ponovio da se moglo više, da je Tadić vodio kampanju za sebe, a ne za stranku, da nije dozvoljavao drugima (članovi vlade, članovi stranaka sa liste DS - GSS, DC...) da budu vidljiviji u kapmanji, da je sebe poistovetio sa Mesijom, da je neko iz Tadićevog štaba pokušao da mu zabrani da govori na beogradskoj konvenciji...

Jovanović je zamerio Tadiću ličnu kampanju, zaboravljanje stranačke politike, što je dopustio da mu Koštunica i Labus kroje izbornu listu, da olako pristaje na podršku Koštuničinoj vladi ne tražeći zauzvrat ništa, dok druge stranke postavljaju hiljade uslova...

Naravno da je i ta rasprava poslužila u političkoj utakmici i da je Glavni odbor bio teren na kome je bilo važno steći još neki politički poen. Počelo je pre sednice Glavnog odbora, na Predsedništvu kada je “Tadićevo krilo” predložilo brisanje sa liste poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore Đorđa Đukića. Predsednik vojvođanske vlade ostao je na listi odlukom 10 prema 4. Onda je Živković pobedio u glasanju o načinu izbora delagata za skupštinu stranke. Konačno nije prošao predlog “tadićevca” Dušana Petrovića da skupštinu organizuje deset članova beogradskog i 10 članova izvršnog odbora stranke i da mu na čelu bude Bojan Stanojević, koji je ostao upamćen po netačnom brojanju glasova na onoj skupštini demokrata kada je Slobodan Vuksanović hrabro izašao na duel Zoranu Đinđiću. “Živkovićevci” u uspeh računaju i što nije v.d. premijera zabranjeno da komentariše pregovore o pravljenju nove vlade. Poen je zabeležio i Tadić: Glavni odbor je rekao da je on uspešno vodio stranku u izborima i da je ostvario dobar rezultat.

Dan posle sednice Glavnog odbora, Živković je mogao da bude zadovoljan rezultatima glasanja verujući da je stranka pokazala da ne sledi u svemu bespogovorno Tadića iako je on svakako najpopularniji od trojice njenih potpredsednika. Ne odričući se nijedne svoje odluke i nijedne svoje izjave i nijednog svog postupka, Živković dočekuje sučeljavanje sa ministrom vojnim za mesto predsednika stranke.

Tadić je svakako uveren da je učvrstio svoje pozicije i da samo čudo može da ga spreči da ne postane lider DS-a. Optužbe da nije govorio istinu kada je rekao da nije znao kako je glasala Neda Arnerić, on može da pretvori u prednost prepuštajući pravosuđu da donese odluku, možda i zato što sluti da će neko od njegovih oponenata iz prve, druge ili treće linije stranke u toj priči ostati kratkih rukava. Čak i da stradaju Pajtić i Radosavljević, to sa njim neće imati veze, iako se bar jedan od njih smatra njegovim lobistom. Mnogo ogrebotina mu neće, u ovom trenutku, naneti ni optužba da je Koštuničin privezak iz prostog razloga što je jasno da većina demokrata misli da valja podržati manjinsku vladu. NJega će mnogo više morati da zabrine jučerašnja (sreda, 14. januar) odluka Vojislava Koštunice koja otvara mogućnost naknadnog ulaska demokrata u Vladu Srbije, što se može tumačiti i kao ultimatum Tadiću da očisti stranku. U svakom slučaju, Tadić je onaj koji sa najviše optimizma može da očekuje izbore za predsednika stranke.

Jovanović može da bude zadovoljan što je samoizolaciju prekinuo govorom koji se slušao pažljivo i koji je prekidan aplauzom. U ponedeljak je već imao dva razloga za samopouzdanje: em je odgovarao na predloge odbora koji su želeli da ga kandiduju za neko od mesta u stranačkoj hijerarhiji, em je mogao da razgovara sa stranim diplomatama koje su brzo pokazale znatiželju da nešto više saznaju o njegovim planovima i željama. Tu znatiželju je još pre predsedničkih izbora iz novembra 2003. pokazala vašingtonska administracija nudeći Jovanoviću i mogućnost stipendije za postdiplomske studije na njihoim prestižnim univerzitetima.

Jovanović nije dao odgovor ni na taj predlog ni ponudu za povremeni rad u izbornom štabu DŽordža Buša, ni na poziv Vilijama Frista vođe republikanske većine da bude njegov gost. Da li prekid ćutanja na sednici Glavnog odbora znači i Jovanovićevu odluku da mu je i dalje zanimljiviji rad na domaćem terenu?

Kakogod, trojici junaka ove priče ostaje da u stranci lobiraju (prirodna politička pojava) za svoje stavove i da pokušaju da pripreme teren da njihove ideje dobiju prevagu oličenu u pristojnoj većini njima bliskih ljudi među potpredsednicima i u Predsedništvu stranke. Za sada su nezvanično istaknute dve kandidature za predsednika stranke, Tadić i Živković (Gordana Čomić još razmišlja da li da se kandiduje za predsednika ili potpredsednika), i šest za mesto potpredsednika stranke, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac, Nenad Bogdanović, Dušan Petrović, Đorđe Đukić i Živorad Anđelković.

Onaj deo demokratije pokazan na Glavnom odboru zbog kojeg je DS-u i pripala čast, nije naravno i sva demokratija. Jedan njen užasno važan deo biće odnos pobednika i poraženih: dakle, mogućnost delovanja i onih koji drugačije misle, ali i povinovanje gubitnika odlukama većine.