Operske jednočinke

Premijerno izvođenje dve opere jednočinke američkog kompozitora italijanskog porekla Đankarla Menotija na velikoj sceni Opere i teatra Madlenijanum dugujemo koprodukciji ove kuće sa Operom b.b. iz Zagreba. Postavke su sredinom februara predstavljene zagrebačkoj publici, da bi tokom pretprošlog vikenda bile izvođene u Zemunu. Sadejstvo operskih kuća, u ovom slučaju pokazalo se kao veoma uspešno. Takođe i odabir Menotijevih partitura od kojih svaka, iako pripada domenu kamernih opera, demonstrira različita obličja kompozitorove poetike. Petnaestominutni Telefon najpre možemo posmatrati kao operski skeč, duhovit, sa ljupkim i zavodljivim sadržajem i muzikom. Medijum, naprotiv, donosi kompleksniju i muzičku i dramsku strukturu (ili možda bližu onome što očekujemo od muzike dvadesetog veka). Režiju i scenografiju za obe jednočinke potpisao je Nenad Glavan. Wegova rediteljska zamisao uspešnije funkcioniše u Telefonu, dok se čini da u Medijumu nisu do kraja iskorišćeni potencijali odlično formulisane scenografije koja je kadra da preboji scenu u željeno raspoloženje, da se raširi, deformiše ili skupi – u skladu sa nivoima egzistencijalnih tesnaca u koje biva ulovljena glavna junakinja, Madam Flora. Zapravo, Menotijeva muzika zahteva ne samo zvučnu/muzičku celovitost, već i eksponiraniju telesnost, plesni element (naravno, stilizovan, jer se radi o pevačima), odnosno, intenzivniju uvezanost auditivnog i vizuelnog doživljaja za šta smo ovde ostali malko uskraćeni, s obzirom na to da su pojave protagonista, bez obzira na efikasnost scenografije, postavljene kao pretežno statični elementi. Solisti funkcionišu očekivano uspešno, neki i od njih i u dvostrukim ulogama: Lidija Horvat-Dunjko kao Lusi (Telefon) i Monika (kći Madam Flore u Medijumu), i Ronald Braus kao Ben (Telefon) i Gospodin Gobino (Medijum). Ipak, vrhunac ove dvostruke premijere čuli smo u interpretacijama Zlatomire Nikolove (Medijium). Moćan dramski mecosopran, besprekorna glumica, pomalo je bacila u zasenak svoje mlađe kolege... Orkestar pod upravom Vladimira Kranjčevića operiše kao ravnopravan akter Menotijevih zamisli; očigledno je temeljno prethodno pripremljen (zahvaljujući dirigentkinji Vesni Šouc Tričković), i stoga utoliko ubedljiviji. Željko Lučić je posle duže pauze ponovo pevao za beogradsku publiku. Ovaj umetnik, svakako je naš najuspešniji pevač na međunarodnoj muzičkoj sceni: njegovi angažmani vezani su za najglasovitije operske kuće (Metropoliten, Kovent Garden, Teatro Real u Madridu, Bečka državna opera, Nemačka državna opera u Berlinu, Pariska opera...), a njegove uloge čine najreprezentativniji deo baritonskog faha (Rigoleto, Luna, Magbet, Žermon, Rodrigo, Onjegin, Jelecki...). Pretprošlog vikenda, slušali smo ga u Narodnom pozorištu, u naslovnoj ulozi Verdijevog Nabuka. Verovatno inspirisani prisustvom Lučića, članovi beogradske Opere ponudili su više od uobičajenog. U tom smislu izdvajamo Aleksandra Dojkovića u ulozi Ismaila, budući da je ono što smo od njega čuli u značajnoj meri nadmašilo dostignuća nekih naših daleko eksponiranijih tenora. Takođe i Ivan Tomašev, na čije smo pouzdane i upečatljive interpretacije navikli i koje su ove večeri stajale ravnopravno sa Lučićevim. A Željko Lučić odaje zrelost kako u vokalnom tako i u dramskom oblikovanju karaktera koji tumači. Štaviše, čini se da kroz svaki novi susret sa njim čujemo napredak: reklo bi se da je njegov glas dosegao još intenzivniju zaobljenost kao i proširenje (i punoću) spoljnih registara. I zato bi možda bilo zanimljivije da smo ga čuli u nekoj atraktivnijoj ulozi (ulozi Rigoleta, recimo), gde bi svi pomenuti kvaliteti bili još izrazitiji.