Skoro kao Putin

Drugog marta prošle godine na predsedničkim izborima u Rusiji pobedio je Dmitrij Medvedev. Nafta je tada koštala oko 130 dolara za barel, rezervni fondovi su iznosili gotovo 500 milijardi dolara i svakodnevno bivali sve puniji, investicije su se kao reka ulivale u rusku privredu... fudbaleri Zenita su osvojili Kup UEFA, hokejaška reprezentacija je prvi put posle 15 godina postala prvak sveta, Dima Bilan je pobedio na pesmi Evrovizije. Rusiju je zapljusnuo talas patriotizma, samopouzdanja i vere u povratak statusa velike nacije. Planovi ruskog rukovodstva su grandiozni – do 2010. godine udvostručiti BDP, do 2020. rešiti sve probleme velike države – i ekonomske i socijalne i demografske... Planira se rast ekonomije od 8 posto godišnje i živi u uverenju da ekonomska kriza Rusiji ne može ništa – ogromne državne rezerve poslužiće kao „sigurnosni pojas”. Od novog predsednika, koji je u maju seo u predsedničku fotelju, ne očekuje se ništa grandiozno, dovoljno je samo da nastavi započetim putem. On sam želi da realizuje svoj plan „četiri i” (instituti, inovacije, investicije i infrastruktura) da razvija demokratiju – „sloboda je bolja od neslobode”, reći će na početku svog mandata. Ali ako je takva situacija i odgovarala Rusiji jer je obezbeđivala stabilnost na duže vreme, svet se mučio da reši zagonetku koja se pojavljuje uvek kad se u velikoj državi promeni rukovodstvo. Dok se Zapad nadao da je Medvedev liberal i demokrata, Putin ga je predstavljao kao „ništa manjeg patriotu nego što je on sam”. Na pitanje „kuda ide Rusija?”, nije se znao odgovor, pa je novom predsedniku uskoro priređen ozbiljan državnički ispit. Gruzija je podstaknuta da napadne Južnu Osetiju i Medvedev je morao da donese tešku odluku – ili da dopusti da nepriznata republika čiji su gotovo svi stanovnici građani Rusije, bude zgažena, ili da ispuni obećanje koje je Rusija godinama pre toga davala, i zaštiti Južnu Osetiju. Ličilo je to na partiju šaha u kojoj šahista povlači iznuđene poteze. I Medvedev ih je, svestan da na ispitu nije bio samo on nego i čitava spoljnopolitička koncepcija nove Rusije, povukao. Kasnije će reći da mu je to bila najteža odluka u životu. Svet je dobio odgovor na pitanje šta se može očekivati od novog ruskog predsednika. To je naravno, izazvalo razočaranje i bes mnogih, ali u očima svog naroda Medvedev je položio ispit. Zapad je bio šokiran oštrinom njegovih izjava, odlučnošću i spremnošću da im objasni da je Rusija „potrebnija Zapadu nego on njoj” i da je za sve što se dogodilo kriv Sakašvili i oni koji su ga u tu avanturu gurnuli. Ne retko su njegove izjave pratili komentari da „tako nešto ni od Putina nismo čuli”. Petodnevni rat na Kavkazu odredio je politički profil novog ruskog predsednika. Za mnoge, prilično neočekivano, on se pokazao kao nacionalno orijentisani političar, sposoban da donese tešku i odgovornu odluku, kao čovek za koga liberalni pogledi u unutrašnjoj politici ne označavaju ideologiju zavisnosti od zapadnog sveta i centara moći. Liberalizam Medvedeva je postao nacionalni liberalizam, za razliku od liberalizma zavisnosti većine ruskih opozicionara. Ma kako na prvi pogled izgledalo paradoksalno, odluka o priznanju Južne Osetije i Abhazije može se smatrati njegovim velikim uspehom jer je na taj način izbegnuta eskalacija konflikata i bar u dogledno vreme nestala pretnja ratom. Posle toga je čak i u međunarodnoj politici situacija postala daleko jasnija, a odnosi Rusije i Zapada se uspostavljaju daleko brže nego što su mnogi mogli i da pretpostave. I NATO i Amerika, a pre svih Evropa, shvatili su poruku i prihvatili odluku Rusije, reklo bi se čak sa olakšanjem, zato što više nema potencijalnog izvora konflikta. Status nepriznatih republika bio je opasnost ne samo od lokalnog nego i od globalnog konflikta koje niko nije uspevao da eliminiše. Rusija ga je eliminisala. Danas i Evropa i Amerika izjavljuju da neće priznati dve nove države (što od njih niko nije ni očekivao) ali više niko ne ubeđuje Rusiju da promeni svoju odluku. Da nikome više neće pasti na pamet da oružjem rešava teritorijalna pitanja u blizini ruskih granica, ne treba ni govoriti. Odluka Rusije prihvaćena je kao politička realnost. Retko se dešava da u prvoj godini predsednik jedne države ima onoliko problema koliko je Medvedev morao da rešava 2008. Umesto da ostvaruje planove o „četiri i” on se borio sa četiri krupna problema. Posle prva dva, rata na Kavkazu i odnosa sa svetom, stigao je novi – isto tako neočekivan, ekonomska kriza. Iako se verovalo da će zlatnovalutne rezerve od gotovo 600 milijardi dolara spasiti Rusiju i pretvoriti je u mirnu luku dok na svetskoj ekonomiji besni bura, vreme će pokazati da nije tako. Iz meseca u mesec situacija je postajala sve negativnija, grandiozni ekonomski planovi odlaze u drugi plan, a predsednik i premijer moraju da se uhvate u koštac s oticanjem kapitala, s nezaposlenošću, s inflacijom... Sa američkim “balonom od sapunice”, pukla je i nada Rusije u brzi ekonomski razvoj. Bio je to još jedan težak ispit za koji se Medvedev nije spremao – morao je da menja svoj program, da se bavi onim čime nije planirao i da sve planove koje je želeo da ostvari, odloži za kasnije. Ovih dana, govoreći o rezultatima svoje prve godine u Kremlju, Medvedev je u svom video-blogu ispričao da ga je “niz događaja” naterao da “preosmisli mnoge od zadataka koje je postavio početkom prošle godine”. Najvažniji od njih je upravo finansijska kriza koja je suštinski izmenila planove Rusije. Uprkos tome, predsednik je obećao da Rusija ne sme i neće odustati od najvažnijih zadataka formulisanih pre krize – to su pre svega „ispravljanje demografske situacije u zemlji”, podrška zdravstvu i rešavanje stambenih problema. I, naravno, borba s korupcijom koju će predvoditi lično predsednik. I iz gasne krize sa Ukrajinom, koja je još jednom potresla Rusiju i konfrontirala je sa velikim delom sveta, Rusija je, zahvaljujući koordinisanom delovanju predsednika i premijera, izašla s najmanjim mogućim gubicima. Sve krize pokazale su da je Medvedev čvrst i sposoban političar. U očima naroda on je položio ispit i u veoma teškoj i neočekivanoj situaciji uspeo da se učvrsti u ulozi šefa države. Politikolozi kao meru njegovog uspeha navode i činjenicu da mu je za godinu dana rejting skočio skoro do Putinovog (zaostaje za samo nekoliko procenata). Glavni izazovi koji ga čekaju u predstojećem periodu biće usavršavanje političkog sistema, čime se on, kao pravnik, sa zadovoljstvom bavi, i ekonomska kriza koja nikome ne predstavlja zadovoljstvo, ali je utešno što u rezervnim fondovima još uvek ima dovoljno novca koji garantuje kakvu-takvu stabilnost bar još dve, tri godine. Naravno, svi uspesi Medvedeva bili su „sviranje u četiri ruke” sa premijerom. Politikolozi i novinari i dalje se bave „merenjem” koja količina vlasti je u čijim rukama, ko je doneo koju odluku, ko je glavni u zemlji. Odgovora na to pitanje još uvek nema. Postoji mišljenje da vlast lagano prelazi u ruke predsednika, ali to je samo utisak koji se već sutra može izmeniti. Ono što je važno, to je da „tandem” dobro funkcioniše i da, uprkos nekim očekivanjima, za godinu dana nije pokazao nijednu pukotinu. Koliko će to trajati, danas je teško reći. Qudi bliski centrima moći vrlo često ističu da problema između predsednika i premijera, ne samo da nema, nego da ih nikada ne bi ni bilo, da nije njihovih okruženja koja se bore za prevlast. Koliko je zaista realan konflikt predsedničkog i premijerovog aparata i koliko je samo želja nekih da to iskoriste, pokazaće vreme. Putin i Medvedev, iako se ponekad u njihovom govorima mogu naslutiti nijanse razlika, za sada deluju skladno i uigrano. Povodom godinu dana od izbora Medvedeva za predsednika organizovan je u Moskvi forum „Strategija 2020”. Glavne teme političara i politikologa su bile mere koje je donelo rukovodstvo zemlje za vreme svetske finansijske krize, kao i komentari prvih rezultata programa za podršku stanovništva i pitanja razvoja demokratije. Zaključci su, da je, bez obzira na poteškoće, sviranje „u četiri ruke” s Vladimirom Putinom, uspelo. Kriza i rejtinzi Prema najnovijem istraživanju VCIOM-a, ruski građani uprkos krizi, imaju veliko poverenje u predsednika (70 posto) i premijera (74). To potvrđuju i istraživanja američkog centra „Straford” koji tvrdi da ekonomska kriza samo učvršćuje politički režim jer „u društvu nastavlja da dominira sovjetski mentalitet i uverenost da su interesi države iznad blagostanja ličnosti”. Oni koji poznaju rusku stvarnost sigurno bi te činjenice tumačili drugačije – upravo je „blagostanje ličnosti” ono što donosi poene rukovodiocima Rusije. Tokom mandata Putina i Medvedeva u Rusiji su višestruko povećane plate, penzije, stipendije, razna socijalna davanja, omogućeno im je da kupuju stanove uzimajući hipotekarne kredite, čije je vraćanje sada odloženo za bolja vremena. Sprovodeći laganu devalvaciju država je uložila ogromna sredstva da narod što manje izgubi. Prvi put u istoriji Rusije mislilo se na interes običnog čoveka, a ne zajednice. I predsednik i premijer svakodnevno objašnjavaju građanima da ekonomska kriza neće dovesti do katastrofe i da neće dovesti do socijalne nestabilnosti. Ipak kriza je Rusiju pogodila mnogo jače nego što je iko mogao i da pretpostavi – bez posla je već oko 7 posto ljudi, a pre samo pola godine gotovo da i nije bilo nezaposlenosti. Zbog pada rublje, narod realno ima primanja manja za oko 25-30 posto. Ali običan čovek današnju krizu upoređuje sa onom iz devedesetih godina kada je ruska država bankrotirala. Inflacija se merila hiljadama procenata, novac se preko noći pretvorio u bezvredne hartije, a u prodavnicama nije moglo da se kupi bukvalno ništa. Kad je Putin došao na čelo države bilo je oko 50 posto siromašnih, u većini velikih kompanija ljudi nisu godinama primali platu. Odlučeno je da se kašnjenje u isplati ličnih dohodaka proglasi za krivično delo, a direktori–carevi pošalju u zatvor. Sadašnja kašnjenja su u odnosu na to – sitnica, siromašnih je manje od 20 posto, pa se nevolje lakše podnose. Inflacija je realno smanjila plate, ali one su za proteklih 8 godina toliko puta povećavane, da su, i kad se smanje za tih tridesetak posto, opet daleko veće nego ikad. Penzije su tokom prošle godine nekoliko puta povećavane, a za ovu godinu planirane su četiri indeksacije... Za odnos naroda prema rukovodiocima bitna je i svest da oni nisu krivi za ekonomsku krizu. Naprotiv, punih osam godina Putin je vodio Rusiju ogromnim koracima napred, a onda je Amerika napravila glupost za koju sad ceo svet mora da plaća. Putin i Medvedev su, zato, u očima građana Rusije, borci protiv velike nepravde; oni danonoćno krstare Rusijom tražeći rešenje problema. Narod ih svakodnevno gleda kao dobre domaćine, u fabrikama, preduzećima, na poljoprivrednim imanjima, kako raspodeljuju pomoć – ovde malo, ovde više, tamo izgrdi nekoga ko nije obavio zadatak... Bankarski sistem je spasen, mnoge velike firme dobile su povoljne kredite, preduzet je niz mera za ublažavanje posledica krize... Ne kriju se ni promašaji. Pomoć sporo stiže do onih kojima je namenjena, ima propusta i problema, pa i zloupotreba, ali sve to u svesti naroda ide na dušu poslovično nesposobne i lenje administracije.