Ravnodušnost je naš Spasitelj

Bog i istorija su se verovatno nasmešili kada je moj diktafon odbio da se uključi. Tj. prestao je da radi trenutak nakon što je češki pisac Jozef Škvorecki seo naspram mene u svom stanu prepunom knjiga, u Torontu. Smeškao se slušajući škripanje trake, pucketanje dugmića, moje (Rendi Bajgodna, saradnik kanadskog magazina The Walrus, prim. red.) prigušene psovke i nešto glasnija izvinjenja. A opet je izgledalo gotovo prirodno da moj razgovor sa jednim od najvećih evropskih disidenata XX veka ne bude zabeležen na traci. Zaboravite na smeškanje: Bog i istorija su verovatno umirali od smeha sve do polovine intervjua, kada sam zamolio Škvoreckog da mi kaže nešto o novom romanu Ordinardž Lives (Obični životi). To je njegov prvi roman na engleskom od ‘96. godine i njegovo se objavljivanje 2008. poklapa sa pedesetom godišnjicom objavljivanja njegovog prvog romana u Čehoslovačkoj i četrdesetom godišnjicom Praškog proleća i sovjetske invazije. Imao sam osećaj da njegove beleške o romanu govore više nego obični komentari: diskurzivne su, razigrane i razbacane poput džez improvizacije po celom tekstu, neprimetno se prelivaju iz istorije u političku analizu, razmišljanja o kreativnosti i lična sećanja. “Napisao sam te beleške kako bih one koji prvi put čitaju moje tekstove upoznao sa likovima koji se pojavljuju iz romana u roman”, kaže Škvorecki. “Ali i zbog toga što kanadski čitaoci nisu najbolje upoznati s onim što se tokom Drugog svetskog rata dešavalo u drugim rovovima.” Pitao me je šta znam o Hani Arent. Ne saslušavši moj odgovor, pročitao je belešku iz svog romana po kojoj je ona u nacističkom periodu bila vojni pilot i zaljubljena u firera. Godine 1945. je uspela da kroz sovjetsku protivvazdušnu odbranu sleti u Berlin ne bi li umrla pored Hitlera. Ipak, naredili su joj da se vrati u avion, nakon čega su je Amerikanci uhapsili. Posle rata se zaposlila u aeronautičkoj industriji. Do smrti 1979. uspela je da postavi svetske rekorde u glajdingu kao i da otvori lanac glajderskih klubova u Africi. Pitao sam se kakve veze ova priča ima sa nemačkom filozofkinjom jevrejskog porekla Hanom Arent. Da li je Škvorecki to razrađivao neku od svojih književničkih šala? Da li je samo hteo da vidi dokle ide moje nepoznavanje evropske ratne istorije? Kasnije sam i sam pročitao beleške i shvatio da me je zavarao tihi glas sa blagim stranim akcentom kojim je Škvorecki ispričao tu priču – u stvari je govorio o Hani Rajč, a ne Hani Arent. Napravio sam potpuno amatersku grešku jer između te dve životne priče postoji nepremostiva razlika, pri čemu je život Rajčove prepričan još urnebesnije, dok je sve zajedno – pogrešno shvaćene stvari koje se potpuno razlikuju od istorijskih činjenica, zanimljivi komentari i zabavno prepričavanje osamdesettrogodišnjeg češkog emigranta u odlično opremljenom severnoameričkom stanu punom knjiga na stranim jezicima i starih džez fotografija – dodavalo novu dimenziju već sjajnom iskustvu razgovora sa Škvoreckim i čitanja njegovih tekstova, dok sam ga gledao kako uživa u gotovo tragikomičnom zadovoljstvu koje oseća pripovedajući o svetu u svoj njegovoj slavi. Škvorecki je rođen u gradiću Nahod 1924, a krajem 40-ih počinje da se bavi pisanjem, prevođenjem američkih autora i kritikom. Iako su njegove knjige od početka objavljivane u Francuskoj, u njegovoj ih zemlji nisu izdavali sve do 1958. Roman Kukavice prati iskustvo alter ega Škvoreckog, trezvenog džezera, ženskaroša i intelektualca Denija Smirickog, dajući fragmentiranu sliku života u običnom češkom mestašcu u haotičnom istorijskom momentu: rat je pri kraju, Nemci se povlače a sovjetska vojska napreduje. Knjiga je po objavljivanju hvaljena, ali odmah potom i zabranjena, razlog – sovjetska pomoć Čehoslovačkoj u izbavljanju od nacizma nije bila prikazana na dovoljno herojski način. Lektori i izdavači povezani s romanom su pootpuštani, dok je sam Škvorecki izgubio mesto urednika književnog časopisa i u narednih pet godina nije objavljivao ništa pod svojim imenom. Iskustvo Škvoreckog svedoči o teškoj realnosti sa kojom su se suočavali pisci s one strane gvozdene zavese, kao što je i Filip Rot primetio: “Razlike su se ticale slobode i, po mom mišljenju, bile su smešno očite: u mom je slučaju sve moguće i ništa nije bitno; u njihovom ništa nije moguće, a sve je bitno.” Godine 1969. Škvorecki sa ženom – glumicom, pevačicom i spisateljicom Zdenom Salivarovom – odlazi u Kanadu, zajedno sa 80.000 Čeha koji nakon kraha Praškog proleća i sovjetske invazije odlučuju da napuste Čehoslovačku. Škvorecki je bio i svedok i protagonista kulturne istorije Hladnog rata: 1971. su on i Salivarova osnovali “Izdavačku kuću 68” (Nakladatelství 68) koja je u Torontu počela da objavljuje tekstove zabranjenih čeških pisaca poput Kundere, Havela i samog Škvoreckog. Prvi prevod njegovog romana objavljen je u Kanadi tek krajem 70-ih. Zahvaljujući aktivnosti izdavačke kuće putem koje su njegovi romani stigli i u veliki broj evropskih zemalja, kao i njegovim komentarima vezanim za češki književni i kulturni život u Glasu Amerike, Škvorecki stiče svetsku slavu. Istu popularnost stiče i u Kanadi nakon što mu 1984. dodeljuju Governor General’s Award za roman Inženjer ljudskih duša (prvi put objavljen 1977). Inženjer najbolje dokazuje koliko je uma i srca Škvorecki unosio u svako delo, dokazuje autorovo nastojanje da svet u priči predstavi na “barokno kompleksan, a samim tim i verodostojan i precizan” način. Delo takođe ulazi na listu najvažnijih romana o Kanadi: “Potpuno sam blažen. Na izlazu iz ulice Yarvis tri kolone vozila stapaju se u dve, od kojih jedna lagano nastavlja ka autoputu Gardiner, dok se druga, u kojoj sam i ja, podjednako lagano spušta ispod krivudave rampe i prolazi kroz zeleno svetlo. Pogled mi privlači snežna belina bilborda sa reklamom za Breggfast na kojoj bucmasti, pegavi dečak halapljivo jede jaje na oko. U trenutku odlučujem da pokleknem pred trenutnim blaženstvom i častim se večerom u Benes Inu, gde pripremaju najbolje viršle severno od Sjedinjenih Država. Skrećem ka Ričmondu i nastavljam avenijom Juniversiti. Nekoliko blokova dalje zaustavljam se na semaforu i gledam grupicu Kineskinja sa štrikanim vunenim kapicama – sigurno sve studiraju medicinu – kako prelaze ulicu. Sve mi liče na istočnjačke lutkice. Pali se zeleno. Jedna crnkinja, isto student medicine, pretrčava ulicu za Kineskinjama i, zaslepljena farovima, sjajnim beonjačama žmirka ka meni. Osećam se kao u Raju. I jesam u Raju. Ništa me ne može poremetiti. Ne sećam se da sam u svojoj domovini ikada doživeo ovako prijatno veče. Razmišljam o ocu, koji je takođe voleo viršle, i sirotoj Nađi koja bi ih takođe verovatno jela dok ne pukne. Ko zna šta bi bilo s ocem da su mu amputirali nogu. Da je imao samo jednu nogu, sudija Nojthaler bi ga sigurno video kao još jednu od najobičnijih žrtava saobraćajne nesreće i otac bi završio u Belsenu. Ali izgleda da se naš apsurdni Bog na najrazličitije načine poigrava s nama.” Kanada je blagoslov, raj ispunjen hranom i uređenim saobraćajem, raskrsnicama i raskrsnicama: zabavno posmatranje pešaka polako se povlači pred lutanjem kroz sećanja. Ali to nije sve: Škvoreckom se, kao i Solu Belou, otvaraju putevi koji vode do višeg smisla, kao na kraju pomenutog pasusa u kome aforistične rečenice o božanskoj intervenciji dobijaju na snazi jer izlaze iz mračnih, spekulativnih uspomena na oca i njegov jedva izbegnuti odlazak u koncentracioni logor u Belsenu. Prepričavanje radnje ovog romana isto je kao imitiranje džez orkestra uz pomoć dve kafene kašičice: nemoguće. Podnaslov koji je autor odabrao za ovaj roman svedoči o slojevitosti: “zabava na klasične životne teme – žene, sudbinu, snove, radničku klasu, tajne agente, ljubav i smrt”. Roman je istovremeno i studentski i humorističan i imigrantski i kosmopolitski, pun je ideja; to je roman zaljubljen u svoje preteče – Poa, Hotorna, Tvena i Konrada, između ostalih – kojima su inspirisani naslovi i motivi pojedinačnih poglavlja. Deni Smiricki još jednom pripoveda iz središta svog velikog vrtloga. Pisac, profesor engleskog, ljubavnik i ljubitelj žena, opušteni džezer, spetljani saboter nacističke avijacije i prognanik iz Hladnog rata, Deni pokušava da nam predstavi sebe, svet u kome živi i četrdesetogodišnje životno i političko iskustvo na najdetaljniji mogući način. Priča kreće od ranog detinjstva i pubertetskog jurcanja za devojčicama, da bi se zaključila u ambivalentnom srednjem dobu u Torontu; porušena Evropa prelazi u Evropu iz doba Hladnog rata, koja se, opet, povlači pred etnički šarolikom Kanadom, dok se kroz roman prepliću autorova disonantna iskustva. Daleko pre nego što su pisci poput M. G. Vasanjija i Nala Hopkinsona predstavili živopisne imigrantske kanadske pejzaže, Škvorecki je svetu predstavio svoj doživljaj te tragikomične haotične realnosti. Zaista, zahvaljujući velikom srcu i velikom umu koji karakterišu Inženjera i melanholične imigrantske uspomene postaju relevantne. Pred kraj romana Deni razmišlja o minulom životu poslovođe u nacističkoj avijaciji tokom rata. Poslovođu su nakon toga uhapsili komunisti i tada se prvi put ozbiljno suočio sa smrću: “Da li se plašio? Naravno da se plašio; svi se plaše.” U sjajnom prevodu Pola Vilsona jednostavnim prelaskom iz prošlog u sadašnje vreme, transformacijom “plašio se” u “svi se plaše”, percepcija politički motivisane smrtnosti ugrađuje se u postojeći strah od smrti i jača ga. I ovaj se pasus, kao i mnogi drugi pasusi u romanu, uzdiže od sfere tragične politike do sfere najviših, univerzalnih ljudskih dilema. U predgovoru dosta kraćeg dela Obični životi Škvorecki svoje likove opisuje kao srednjoškolske drugove “koji su se razišli, uzdrmani sumnjivim društvenim inženjeringom koji su prvo pokrenuli nacistički rasni zakoni... a potom, nakon komunističkog puča ‘48, i... brutalni ‘staleški sukobi’ koji su u najrazličitijim formama besneli sve do druge polovine 80-ih godina”. Preživeli se ponovo susreću 1989, nakon što su se “njihovi životi ponovo uključili u tok svega ostalog što živi”. Na čežnjiv način, i u ovom pasusu i kroz čitav roman, autor pokušava da ustanovi postoji li mogućnost smislenog života koja nadilazi mračne političke igre i istoriju koje između likova povlače linije podele. Roman se sastoji iz dva dela između kojih je trideset godina razlike: susreti školskih drugova 1963. i 1993. puni su napetosti uzrokovane različitim stavovima bivših prijatelja o postupcima države tokom tog perioda. Premisa o proslavi godišnjice mature u malom gradu veoma dobro funkcioniše budući da je roman fokusiran na prošlost, intenzivno se oživljavaju školska iskustva iz ranih 40-ih godina – kao npr. kupovina svadbenog poklona za nastavnicu, događaj koji je toliko važan za živote učesnika da im se čini da se u malecnom uglu zemlje pod nacističkom okupacijom odigravaju najveće drame na svetu. Kao Foknerov okrug Joknapatofa, Markesov Makondo i Hardijev Veseks, i Kostelec Škvoreckog je predstava njegovog grada, mesto koje spoljnom posmatraču izgleda daleko manje, ali koje za autora krije nebrojena bogatstva. Pitao sam Škvoreckog zašto se u svojim delima stalno vraća prošlosti svog grada. “Kada ste mladi, sve vam se čini novo”, rekao je. “Sve ostavlja snažniji utisak. Uzmimo zaljubljivanje, na primer. Prvi put sam se zaljubio u prvom razredu osnovne škole. U naš gradić je došla nova devojčica koju sam ja kasnije (u svojim knjigama) nazvao Irena. Kada sam je ugledao učinilo mi se da je Bog uključio najsjajniju lampu iznad našeg mračnog zaraćenog sveta.” Činjenica da prošlost za Škvoreckog ostaje zatočena i uvek živa na lokalnom nivou jasno govori koji je autor na njega ostavio najsnažniji književni uticaj. Kao čitalac, prevodilac i romanopisac Škvorecki objašnjava kako je “ostao očaran Foknerovom belom magijom, kako je ja zovem”. Shvatio sam da je on pisao o onome što boravi u našem umu, o unutrašnjem životu običnih, naizgled jednostavnih, ljudi, koji su ipak, “duboko u sebi, kompleksni kao i oni najobrazovaniji među nama”. Divio se i Foknerovom “stilskom vatrometu” i “prisustvom pop kulture” – karakteristične za krimi romane, npr. u njegovim, inače, modernističkim tekstovima. I Škvorecki je, sam i sa Salivarovom, napisao seriju detektivskih romana. Pokušao je da mi opiše svoj prvi, prilično čudan, susret sa tim žanrom. “Imao sam 33 godine i taman sam se bio oženio kada sam zbog bolesti morao da provedem četiri meseca na infektivnom odeljenju jedne bolnice – bez poseta”, rekao je. “Mogli ste da primate knjige i moji prijatelji su mi ih i slali, api pošto se radilo o infektivnom, knjige kasnije niste mogli da iznesete. Knjige od kojih je mojim prijateljima bilo najlakše da se rastanu bili su upravo stari detektivski romani”. Počeo je da ih čita, što ne iznenađuje s obzirom na okolnosti: “Istini za volju, bolnica je imala biblioteku, ali je ona bila puna Lenjinovih knjiga i socrealističkih romana.” Vezanost Škvoreckog za Foknera ne treba da nas čudi ako imamo u vidu da se i Fokner u svojim delima bavi unutrašnjim životom naizgled jednostavnog čoveka; dok sam čitao Obične živote stalno sam razmišljao o Sartrovom poznatom tekstu u kome govori o utiscima tokom čitanja Foknera – kao kada vozeći se u automobilu koji ide napred posmatrate svet kroz zadnje staklo. Poenta romana usko je povezana s onim što Deni opisuje sledećim: “Mnogi pre mene su otkrili da se izvor svega u čoveku nalazi u prošlosti, a onda sve nepovratno biva izgubljeno u zaboravu.” U jednom od najupečatljivijih poglavlja Deni priča priču o svojoj nastavnici Brunhildi Brunenšaten-Cvančarovoj, Nemici koja se za vreme nacističke okupacije Čehoslovačke udaje za Čeha. Učenici joj za venčanje poklanjaju mlin za kafu, a Deni joj piše pesmu na nemačkom; ali sve to postaje beznačajno kada novi par mora da se suoči sa posledicama Rassenschande-a, tj. po gorkim rečima njenog rasno nečistog muža, s posledicama “prestupa protiv časti rase”. Deni sluša savete kojima susedi obasipaju par ne bi li ih spasli od završavanja u koncentracionom logoru – razvod, ostajanje u drugom stanju, muževo odbacivanje češkog državljanstva u korist nemačkog. Brunhildi se najrazumnijim čini lekarov savet, ali onda zaključuje da bi joj dete najverovatnije bilo oduzeto. Lekar se ne slaže: “Do tog će se trenutka situacija sigurno promeniti. Na jesen će se Nemci baviti drugim stvarima. U najgorem slučaju... do tada ćeš početi da dojiš a na osnovu toga i da tvrdiš da dete zbog zdravstvenih razloga ne sme da se odvaja od tebe bar dve godine. A do tada...” “Nadam se da si u pravu”, uzdahnu (ona).” Sama pomisao na rađanje deteta i računanje na neophodnost dojenja u iščekivanju nekih boljih vremena u ratom zahvaćenom svetu postaje savršeno logična u svetu apsurdnih primarnih principa po kojima država grabi daleko više nego što joj pripada, ne osvrćući se na posledice. Taj apsurd figurira i u kasnijem zazivanju “ravnodušnosti, koju sam (Deni) osetio samo u Kanadi kada sam shvatio, uz osećaj blaženstva, da mi se tamo ništa ne može dogoditi... Ravnodušnost: naša majka, naš spasitelj, naše uništenje”. Još jednom Škvorecki od svakodnevnog stiže do uzvišenog poredeći olakšanje koje prognanik u begu od Hladnog rata nalazi u državi kao što je Kanada sa apstraktnijom formulacijom odnosa koje čovečanstvo ima prema samoj ravnodušnosti. Dok smo razgovarali rekao mi je da je to trojstvo ravnodušnosti prvi put upotrebio u romanu Legenda Emeke, da bi ga konačno usavršio u Denijevim rečima: “U današnje bih vreme isključio uništenje, više nisam siguran ni da li je ravnodušnost zaista naša majka. Ali je zasigurno naš spasitelj.” Pitao sam ga kako to da ravnodušnost zadržava svoju spasilačku moć. “Oni koji za vreme nacizma ili komunizma nisu, u određenom smislu, bili ravnodušni – poludeli su”, bio je njegov odgovor. “Bilo je toliko žrtava, a vi ste ih prihvatali kao jedan od negativnih aspekata života. Niko ne plače dok čita o šest miliona mrtvih, ali ako pročitate priču o smrti jedne konkretne osobe, vi osećate povezanost sa njenom patnjom. Veličanstvenost književnosti leži u njenoj sposobnosti da vas uzdrma na taj način.” Dirljivi poslednji redovi Običnih života dosežu do mističnog, nadilazeći i ravnodušnost i patnju. Deni opisuje melanholičnu lepotu “crne planine koja se uzdiže nad gradom, pod nebom punih zvezda”, da bi potom počeo da se moli za počinak bez snova na bezvremenom jeziku crkve: “Praeceptis salutaribus moniti et divina institucione formati, audemus dicere: Pater noster...” Pitao sam ga da li to preplitanje rajskog neba, molitve na latinskom i besanog počinka ukazuje na trenutak najvećeg spokoja njegovog alter ega. “Da”, rekao je. I samo trenutak kasnije porekao, “Ili to, ili napuštanje svake nade.” Onda je počeo drugu priču iz daleke prošlosti, priču o svom ujaku koji je bio sveštenik. Kada su pred kraj rata američke trupe došle da oslobode njegov grad, sveštenik je, sakriven iza tenka, razgovarao na latinskom sa jednim od američkih vojnika. “Da, latinski pod vatrom”, rekao je zabavljen mojom nevericom. NJegov odgovor na moje poslednje pitanje bio je odgovor savremenog evropskog pisca čiji život i pola veka pisanja svedoče o brutalnosti i apsurdnosti koje nastaju u svetu koji baroknu amplitudu ljudskog života svodi na servilnost pojedinaca. Odgovor koji sam dobio oslikao je veličinu Škvoreckog iznevši do kraja njemu svojstvenu produhovljenost, komičnost i transcedentnost govorenja istine kroz pripovedanje. The Walrus Prevod sa engleskog Milana Babić