Radikali, Evropa i fašizam

U raspravi o tome da li će zapadnoevropske zemlje želeti da sarađuju sa srpskim radikalima, možda bi trebalo podsetiti na sledeće činjenice:

Uoči Drugog svetskog rata Zapadna Evropa je bila fašistička. U Portugaliji je bio fašistički Salazarov režim, u Španiji Frankov, u Italiji Musolinijev, u Nemačkoj Hitlerov, u Norveškoj fašistička organizacija Vidkuna Kvislinga, u Finskoj fašistički Lapua pokret, u Engleskoj moslijevci. Vlade Francuske i Engleske su sarađivale sa fašističkim silama (aneksija Austrije, Češke), a saradnja je prekinuta ne zbog njihove gadljivosti prema fašizmu već zato što Nemačka to više nije želela. Mada sarađujuća sa Hitlerom, Francuska je napadnuta, njen severni deo okupiran, dok je u južnom delu obrazovana kolaboracionistička vlada. Ostrvska Engleska je tada postala (i ostala) jedina država član antihitlerovske koalicije iz Zapadne Evrope.

Odmah po okončanoom ratu - uspešnom zahvaljujući pre svega ogromnim žrtvama ruskog naroda - zapadnoevropske zemlje su otpočele reinterpretaciju ovih događaja tako da je danas uobičajeno tumačiti Drugi svetski rat kao borbu zapadnoevropskih zemalja za principe demokratije a protiv fašizma. Za to prekrajanje istorije poslužila je Francuska. Ona je naknadno, po završetku rata, proglašena za člana antihitlerovske koalicije, što je jedna od najvećih i najbestidnijih laži proteklog stoleća. Činjenice su sledeće: 14. juna 1940. Pariz se bez borbe predao nemačkoj vojsci, 22. juna Francuska je potpisala kapitulaciju s Nemačkom, a 24. juna sa Italijom. Posle toga severni deo Francuske je okupirala nemačka vojska, a u južnom delu je Peten obrazovao kolaboracionističku vladu. Na dve ključne konferencije održane tokom rata, u Teheranu i na Jalti, na kojima su članice antihitlerovske koalicije - Rusija, Amerika i Engleska usklađivale vojne planove i operacije, Francuska nije bila prisutna jer nije ni bila član te koalicije. Drugim rečima, ove tri zemlje tokom rata nisu tretirale Francusku kao saveznika u borbi protiv fašizma jer ona to nije ni bila. Pokušaj generala De Gola da sačuva neke privide - 1940. je u Londonu osnovao “Slobodnu Francusku” (Francuska je slobodna ali izvan Francuske!!!) - nije mogao nikoga da zavara. (Kao što je poznato, Francusku su tek nakon iskrcavanja u Normandiji oslobodili saveznici.)

Posle rata, suočen sa činjenjicom da bi u Savet bezbednosti iz nazovi antifašističke Zapadne Evrope mogla da uđe jedna jedina država - ostrvska Britanija - “demokratski” Zapad je bio primoran da Francusku naknadno proglasi članicom antihitlerovske koalicije i zemljom pobednicom u Drugom svetskom ratu kako bi pomoću ove neverovatne laži sačuvao mit o zapadnoevropskoj demokratiji.

Sukob oko Iraka bio je prilika da transatlantski saveznici podsete jedni druge na ove i neke druge istine. Amerika je podsetila Francusku, a time i Evropu, na njen kolonijalizam, rasizam i fašizam a Francuska Ameriku na njen rasizam i državni terorizam. I nikom ništa. Sve se to zbiva u senci ponovne fašizacije Zapadne Evrope, rekolonizacije Afrike i Azije i neokolonijalnog pohoda na Istok koji se odvija pod firmom globalizacije. Posle svega, postavlja se pitanje: zašto Zapad ne bi mogao da komunicira sa Srpskom radikalnom strankom?

Dr Milenko Stanojević,
Beograd