LJušića zahvatila opaka bolest „akademitis“

Kad čovek oboli od bolesti koja se zove „akademitis” onda se ponaša kao Radoš LJušić. Onda su mu svi krivi što nije uspeo da ostvari svoje ambicije i da se nađe u redovima akademika. Onda se uznemiri, izgubi zdrav razum i kao u nekom bunilu sebe drži za nedužnog pravednika, bezgrešnika i stradalnika a sve ostale žigoše kao podlace, zaverenike, prevrtljivce i pokvarenjake. Onda za svoj poraz izmišlja optužbe, konstruiše dijaloge, brka hronologiju događaja i daje porazne ocene o SANU i o onima koje je fiksirao kao glavne uzročnike za sopstvene neostvarene ciljeve. Stalno pod temperaturom, prebrojava akademike i kalkuliše kad će koji od njih otići s ovog sveta i njemu, mladom i talentovanom, uprazniti akademijsku stolicu. Ne shvata da je brz i nepromišljen. Smetaju mu oni koji u tom pogledu ne liče na njega, koji su racionalni i razložni, koji svaki svoj postupak dobro odmere i ne skaču, poput njega, na prvu loptu. Umišlja da je hrabar, pravi heroj, i želi javno da ispolji svoje donkihotovske osobine. Stoga i nasrće na mene, iako me se, kako piše, svi ostali plaše. Obolelima od „akademitisa“ svojstvena je opaka mržnja koja vremenom prerasta u potrebu za osvetom onima za koje je umislio da su mu osujetili ulazak u SANU. Bolest „akademitis“ nije nova i nepoznata. Ona postoji od kad je nastala naša Akademija. Ali, koliko mi je znano, za tu opaku bolest još nije pronađen lek, a teško je poverovati da će u nama dogledno vreme i biti pronađen melem koji će obolele od tog virusnog oboljenja moći da isceli. Da leka ima, rado bih mu ga, iz samilosti prema obolelom i teškim mukama u koje je zapao, preporučio i poželeo mu brzo ozdravljenje. Nemoćan da ga izlečim od nimalo prijatnog oboljenja, nespreman da polemišem s obolelim od „akademitisa“, osećam potrebu da čitaoce NIN-a obavestim o pravim uzrocima zbog kojih Radoš LJušić i posle tri kandidature nije izabran za dopisnog člana SANU. Činjenica je da sam sva tri puta ja predlagao LJušića za dopisnog člana. Činjenica je i to da sam mu, kao njegov profesor, pisao referate za sve izbore, reizbore i unapređenja u sva univerzitetska zvanja. I tada, kao i kasnije, cenio sam njegovu marljivost i njegovu naučnu produkciju pa sam se stoga, od njegovih asistentskih dana do izbora u zvanje redovnog profesora, svesrdno zauzimao za njega i želeo da ga vidim i među članovima SANU. Međutim, kad je LJušić postao redovni profesor, iz dana u dan počeo je da ispoljava jednu dotad vešto prikrivanu osobinu. Na sve strane počeo je da se svađa, da vređa i intrigira, da ne bira reči pri ophođenju s kolegama, bez obzira na njihove godine i njihov društveni status. Starije akademike, koji su mu mogli biti ne samo očevi već i dede, odmah po upoznavanju počeo je da oslovljava po ličnom imenu, bez uobičajenog: profesore ili gospodine. Nije se libio ni toga da im se obraća sa Ti, kao da im je vršnjak i u svemu parnjak. Kad sam ga zbog toga, u najboljoj nameri, uviđajući da nema ni najnužnijeg društvenog šlifa, upozorio da to ne čini, kratko mi je odgovorio: „Ko im j... mater“. Dugo sam se nadao da ću blagonaklonim i prijateljskim savetima uspeti da ga kultivišem i upristojim. Međutim, i u njegovom slučaju potvrdila se kao tačna čuvena latinska poslovica koja glasi: „Isteraj prirodu vilama, ona će se opet vratiti“. Kad se u svojoj neobuzdanoj prirodi, a ja biram reči kad oslikavam njegov lik, počeo zamerati i pojedinim članovima Odeljenja istorijskih nauka, koji su mi se žalili na njega i govorili mi „onaj Tvoj prostak“, upozorio sam ga da mu ja ne mogu namaći toliko glasova pri izborima koliko je on u stanju da ih odbije. U jednoj svojoj knjizi LJušić je priznao da sam ga obuzdavao u svađalačkim istupima pitajući ga zašto mora da se svađa. Tu je on napisao da je to jače od njega i da je u pitanju njegov temperament. Taj temperament, ta njegova neobuzdana i nekultivisana priroda, koja je dobila razorne i rušilačke razmere kad se vinuo u politiku i kad se domogao direktorske fotelje u Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva, dobro je prepoznata od članova Odeljenja istorijskih nauka i zbog toga je LJušić morao da propadne na svim izborima za koje sam ga kandidovao. Odeljenje istorijskih nauka nije htelo u svoje redove da primi kandidata koji naučno nije sporan, ali koji nema habit koji bi morao da ima svaki akademik, svaki profesor univerziteta i svaki istinski intelektualac. Posle svega što sam napisao jasno je da Radoša LJušića nije „sistematski uništavao“ Vasilije Krestić, već ga je „uništila“ njegova nesrećna priroda, njegovo nekultivisano ponašanje, njegovo svađalaštvo i rušilaštvo, njegovo u svemu nedolično i za profesora univerziteta i jednog akademika neprimereno ponašanje. Da od svog bivšeg đaka nisam prozvan na prizeman i uvredljiv način, o njemu nikad ništa ne bih prozborio. Izazvan neistinama i mnogim ružnim podmetanjima, ne samo o meni već i o pokojnim i živim akademicima i Akademiji kao „pijaci“, bio sam dužan da se oglasim radi javnosti koja je na osnovu LJušićevog pisanja mogla da stekne pogrešan utisak o čitavom pitanju koje se tiče izbora u SANU, akademika pa i moje ličnosti. Iz izloženog se vidi da kroz izborna sita koja ima Akademija ne mogu da prođu svi koji umisle da su dorasli da budu njeni članovi. Sigurno je da kroz Akademijina izborna sita mnogo puta ne prođu ni oni koji i te kako zaslužuju da se nađu u njenim redovima. LJušić je svojim ponašanjem pokazao i dokazao da izborna sita nisu pogrešila. Kada bi Akademija birala takve osobe kao što je on, nikakve sumnje nema da bi se brzo pretvorila u pijacu, da bi izgubila značaj i ulogu koju je imala od svog osnivanja i koju je, uprkos tome što je prolazila kroz razne teške faze u svojoj istoriji, na svu sreću do danas sačuvala. Ovim odgovorom završavam svaku dalju raspravu s Radošem LJušićem. Vasilije Krestić