Manterov prekidač

Kameron Manter, odlazeći američki ambasador u Beogradu, “oduševljen je Srbijom”, a kako i da ne bude. Gde se, još, njegova reč sluša s toliko pažnje? Elem, osim ove prigodne pohvale zbog koje nam je poskočilo srce u grudima, ambasador Manter je, pre neki dan, preko Foneta srpskoj javnosti uputio i poruke od kudikamo veće važnosti. “Na severu Kosova neodgovorni lideri na srpskoj strani proizvode nasilje i predstavljaju pretnju sopstvenoj bezbednosti i bezbednosti drugih,” pripretio je Manter i pozvao Vladu Srbije da ih “obuzda”. Najzad, govoreći o predstojećoj poseti potpredsednika SAD Yozefa Bajdena Beogradu (i Prištini i Sarajevu), najavio je da će Bajden, inače vatreni zagovornik nezavisnosti Kosova, “govoriti o prekograničnoj saradnji na Balkanu i perspektivi balkanskih država da se integrišu u EU”. Istovremeno, sa Kosova sve učestalije stižu izveštaji o sukobima preostalih Srba sa bezbednosnim snagama u pokrajini, u naselju Brđani kod Kosovske Mitrovice i u srpskim selima oko Gnjilana, u Kosovskom Pomoravlju, gde struje nema već nedeljama. A Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, skoro dramatično upozorava da je moguća “invazija” Albanaca na sever pokrajine, dok “Politika” u ponedeljak na naslovnoj strani objavljuje tekst naslovljen “Ko planira ‘Oluju’ za sever Kosova”. A zvanični Beograd, izuzimajući državnog sekretara Ivanovića, ćuti. Bez mnogo buke proteklo je i učlanjenje Kosova u Međunarodni monetarni fond. Šta se, dakle, sprema na Kosovu? I kada je reč o situaciji na terenu, ali i u netransparentnim diplomatskim aktivnostima, o kojima tek ponešto možemo da naslutimo iz intervjua kakav je ovaj Manterov. Pa nam diplomatsko pregovaranje o statusu Kosova, kako ga nazivaju vlasti u Beogradu, više liči na zavrtanje ruke. Najpre, sukobi na terenu. Srbi su protestovali i dobili batine od kosovske policije, nagutali se suzavca. Gađali su ih, milosrdno, samo gumenim mecima. U Brđanima, naselju nadomak severne Kosovske Mitrovice, protestovalo se zbog početka radova na obnovi desetak albanskih kuća. Problem je, kako u iznenađujuće saglasnim izjavama za NIN kažu Oliver Ivanović i Marko Jakšić (DSS), u tome što je prekršen sporazum napravljen sa UNHCR-om pre deset godina (da nema povratka izbeglica bez saglasnosti lokalnog stanovništva), i što bi pravi cilj ovog povratka Albanaca na sever pokrajine, kako to reče Ivanović, mogla da bude “invazija na sever. To je politički projekat iza koga stoje kosovska vlada i opština u južnom delu Kosovske Mitrovice. Izdvojena su ogromna sredstva za tako nešto”. Euleks i Kfor, koji su pomagali Albancima, “učinili su to nesmotreno” (O. Ivanović) i time pokazali da “primenjuju dvostruke aršine. A baš zbog, sada pogaženog, dogovora sa UNHCR-om, preko 220.000 izbeglih Srba ne vraća se u svoje domove jer se tome protive lokalni Albanci.” (M. Jakšić) Protivljenje lokalnih Srba, ipak, urodilo je plodom, saglasni su NIN-ovi sagovornici, jer je napravljen dogovor da se osim albanskih krene i u obnovu srpskih kuća. “Najvažnije je to što su Srbi pokazali da i oni moraju da se pitaju”, ocenjuje Ivanović. “Izrazili su svoje nezadovoljstvo, i to je sasvim u redu. Zadržali su se u koliko-toliko demokratskom okviru, i dobro je da nije bilo većeg nasilja.” Učestala isključenja struje u Kosovskom Pomoravlju. Na Kosovu niko ne plaća struju (“Ne plaćaju je ni Albanci u Juniku, Glođanu, Streocu...”, kaže Ivanović), ali se struja isključuje samo srpskim selima u okolini Gnjilana. Teško je odupreti se utisku da je reč o političkoj odluci, sve i pored Ivanovićeve ocene da je na Kosovu “sve politika”. Šta tu Srbija može da učini, da pomogne? Malo, kaže Ivanović, jer Albanci odbijaju razgovore. Srbija reguliše napon električne energije u pokrajini, i mogla bi da zapreti da će da pritisne prekidač celom Kosovu ako srpskim selima ne bude uključena struja, tvrdi Jakšić. Da li su sinhronizovani nemiri na severu Kosova i u Kosovskom Pomoravlju uvod u neku novu “Oluju”, u novi 17. mart 2004. godine, kako to piše “Politika”? Ivanović: “Ne isključujem takvu mogućnost. Ipak, mislim da će se Albanci uzdržati jer znaju da bi time izazvali nezadovoljstvo međunarodne zajednice.” Jakšić: “Ni 17. mart 2004. nije se dogodio bez dozvole Brisela i Vašingtona. Ako ponovo dobiju dozvolu od svojih mentora, krenuće u akciju.” Šta, u tom slučaju, Srbija može da učini? Ništa, osim što je Oliver Ivanović dobio uveravanja od čelnika KFOR-a da su NATO mirotvorci na Kosovu od pogroma 17. marta postali pripremljeniji za takav slučaj, te da će biti sposobni za hitriju reakciju u slučaju neke nove nužde. Tako da Srbiji, kao što znamo, ostaju samo demokratski, nenasilni modeli borbe za očuvanje Kosova. Ta je borba, međutim, stiče se utisak, sve mlitavija. Prihvatili smo dolazak EULEKS-a, misije EU namenjene da nadgleda sprovođenje ustava i zakona na Kosovu – ustav i zakone nezavisne države Kosovo. U februaru je predsednik Srbije Boris Tadić – i to posle sastanka sa evropskim komesarom za proširenje Olijem Renom – izjavio da Srbija neće sprečavati ulazak Kosova u međunarodne finansijske institucije i, evo, Kosovo je primljeno u MMF, čije članstvo ne čine oblasti, republike ili pokrajine već nezavisne države. (Pri tom se, valjda radi alibija, prošle nedelje ovdašnjim nezavisnim medijima protura informacija da se Srbija oštro, nekakvim pismima članicama, usprotivila ulasku Kosova u Međunarodni monetarni fond. Kao da smo zaboravili na ono Tadićevo obećanje Renu.) Beograd je, dakle, pokazao popriličnu fleksibilnost u pogledu poštovanja Ustava Srbije, sve zarad očuvanja dobrih odnosa sa Zapadom. “Blic” je, pozivajući se na izvore iz vrha, ovako formulisao novu agendu srpskih vlasti, uoči predstojećeg dolaska Yozefa Bajdena, potpredsednika SAD, u Beograd: “Ideja je da se postigne sporazum da Bela kuća više ne podriva politiku Beograda prema Prištini na međunarodnom planu, i da odustane od pritisaka na Srbiju da čini ustupke koji bi na bilo koji način mogli da aludiraju na priznavanje nezavisnosti. Beograd bi sa druge strane garantovao da će nastaviti sa politikom koja garantuje stabilnost u ovom delu regiona, i da neće činiti korake koji bi ometali svakodnevni život građana i razvoj ekonomije, uz poštovanje stava Srbije da Kosovo nije nezavisna država. Ova politika, koja se može nazvati ne diraš me – ne diram te, otvara vrata za strateško partnerstvo Beograda i Vašingtona u čitavom regionu.” Američki odgovor je, takođe preko medija, došao u obliku šamara – u spominjanom intervjuu Fonetu, ambasador Kameron Manter sasvim jasno je poručio da svi dosadašnji ustupci nisu dovoljni jer Kosovo mora da bude celovita i nezavisna država, a da oni koji se tome protive – lideri Srba sa severa pokrajine – moraju da budu ućutkani, a Srbija da se, zarad evropske perspektive, okrene prekograničnoj saradnji na Balkanu. Pri tom, sve ovo rekao je Manter, koji je Srbijom oduševljen, a u posetu nam tek stiže Bajden, koji se onoliko zalagao za bombardovanje Srbije i nezavisnost Kosova.