Credo ljuia absurdum

Reči “verujem, jer je apsurdno” izgovorio je hrišćanski apologet Tertulijan, raspravljajući o Hristovom vaskrsenju. Naravno, radi se o verovanju u iracionalno.

Lepota i draž vere jesu iracionalnost i strast.

Nauka je nešto drugo. NJena stanovišta su racionalna i na podlozi koja se često menja. Nauka zahteva proveru, za razliku od mistike u kojoj je sloboda tvrdnji i uverenja neograničena, zbog toga što mistik svoje verovanje ne podvrgava sumnji.

Konflikt između nauke i religije traje nekoliko vekova, jer se oduvek postavljao izbor između dve vere, od kojih je jedna bila vera u znanje, a druga vera u Boga.

Osnova na kojoj se zasniva svaki logički sistem jeste ne, dok da predstavlja temelj svake vere i nikada se ne dovodi u pitanje.

Dogma je jedno, a slobodno mišljenje drugo. Dogma pripada religiji a slobodno mišljenje nauci. Univerzitet je oduvek bio stecište ljudi koji neguju slobodu mišljenja i koji odbacuju dogmu, dok je u teologiji stvar sasvim suprotna.

Religija neguje mit i tradiciju i teško ih se odriče. Neke konfesije, koliko-toliko idu ukorak s vremenom, dok druge preziru ono što nosi vreme, a to su promena načina života, razvoj nauke i kulture.

Međutim, kako je davno istakao hrišćanski filozof DŽ. Makmari, nauka je u najvećoj meri proizvod hrišćanstva i njegov najadekvatniji izraz. Isto kao i hrišćanstvo, nauka ne zna za rasne, nacionalne i polne razlike, a njena sposobnost predviđanja predstavlja najpotpuniju manifestaciju hrišćanstva.

Kolevka znanja posle antičkog perioda oduvek je bila Crkva. Međutim, nauka je noviji proizvod i počinje negde od 17. veka. Nauka se neguje na univerzitetu, dok je u Crkvi ostala dogma. Nauka zahteva reprodukciju rezultata, ili, u suprotnom, osporavanje iznetih tvrdnji. Vera, njeno učenje i mistika ne strepe od bilo kakve provere. Sve je večno kao Crkva.

Odlukom vlade od 9. januara 2004. poništen je dekret iz februara 1952. godine, kojim je Bogoslovski fakultet u Beogradu izbačen sa Univerziteta. Kakva je reakcija naučne javnosti nije u potpunosti poznato, zbog toga što do sada nije bilo šireg oglašavanja o tome. Rektor Univerziteta u Beogradu, gospođa M. Bogdanović misli da je odluka vlade doneta iznenada i bez prethodne javne rasprave. S druge strane mitropolit crnogorsko-primorski, gospodin Amfilohije (Radović), istakao je svoje nezadovoljstvo stavom rektora Beogradskog univerziteta, ukazavši (kao pozitivni primer), na Duhovnu akademiju u Srbinju, koja je u okviru Sarajevskog univerziteta i sličnu pozitivnu situaciju koja postoji na Zagrebačkom sveučilištu i Univerzitetu u LJubljani. Svoj istup u javnosti dr Amfilohije Radović nije u potpunosti iskoristio iako je bio u prilici da pruži nešto više podataka o odnosu univerziteta prema verskim školama i fakultetima u Americi, Evropi i Rusiji.

Konflikt oko prijema Bogoslovskog fakulteta na Univerzitet koji će se rešiti zakonski, ima dva aspekta, od kojih je jedan moralni, a drugi filozofski. S moralnog stanovišta Crkva je u pravu što želi svoje izgubljeno mesto na Univerzitetu, budući da je želja zdrava i da u sebi, verovatno, sadrži pokušaj približavanja liberalnoj misli. S druge strane, filozofski aspekt problema je mnogo složeniji, jer se vraćanjem Bogoslovskog fakulteta na Univerzitet pružaju podjednaka prava naučnom tj. racionalnom konceptu i dogmi. U suštini, to bi označavalo koegzistenciju dva apsolutno nepomirljiva sveta.

Možda će bitisanje bogoslova na Univerzitetu ojačati filozofsku potku u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Kada se ovo govori imaju se na umu najpoznatiji teolozi i filozofi pravoslavlja u ovoj sredini, kao što su beatifikovani vladika Nikolaj (Velimirović) i njegov, po provenijenciji slični, vladika Justin (Popović), čiji filozofski opusi sadrže i neka, u najmanju ruku, retrogradna gledišta.

Biće zanimljivo posmatrati studente Bogoslovije i njihove profesore, ukoliko se budu pojavljivali u tradicionalnoj odeždi, a to sve u liberalnoj i tolerantnoj univerzitetskoj sredini. To će biti interesantno iz najmanje jednog razloga, a to je namerna stigmatizacija. Kako će na Univerzitetu u Beogradu biti tolerisani ljudi koji spoljnim obeležjima jasno demonstriraju svoju versku i filozofsku pripadnost?

Ovo će biti suprotno tendenciji Evropske unije koja zahteva uklanjanje verskih obeležja iz svih državnih škola i javnih objekata. Jedan od svežijih primera jeste govor gospodina Ž. Širaka kojim je obnarodovao zabranu nošenja marama, kao obeležja Muhamedove vere, na glavama učenica u državnim francuskim školama.

Da li će teolozi učestvovati u upravljanju Univerzitetom i da li će, možda, neki od teologa biti prorektor ili rektor? Dalje iznošenje mogućeg razvoja događaja moglo bi ići u nedogled, zbog toga što su fakulteti ravnopravni i zbog toga što oni imaju ista prava koja se odnose na materijalna sredstva iz budžeta, a i na upravljanje Univerzitetom. No, ta stvar je po svoj prilici rešena, a svima nama ostaje da vidimo kakav će biti dalji razvoj događaja i da li će bogoslovi bezbolno zauzeti svoje mesto na Univerzitetu sa koga su izbačeni 1952. godine.

Možda će u okviru Univerziteta u Beogradu, Bogoslovski fakultet lakše doprineti reformi Crkve koja je neophodna. Možda će ubrzati prilagođavanje religioznih rituala vremenu. Scene pričešća u pravoslavnim hramovima u kojima se stotinama vernika Hristovo telo nudi iz jedne kašičice kao i redovi verujućih koji jedan za drugim ljube istu ikonu Bogorodice i to sve televizijski prenošeno, deluju potpuno anahrono, odbojno, neprihvatljivo, opasno i nekompatibilno ne samo univerzitetskom duhu već i zdravom razumu.

Momčilo B. Djordjević
(Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu)