Sećanja i činjenice

Pošto nikako nisam mogla da se prepoznam u sledećem opisu: „Na koktelu povodom evropskog uspeha, prišla mi je Branka Otašević smerno, gleda me, oči tužne a usta se smeju...“, kao ni da potvrdim navedeni dijalog koji je usledio jer počiva samo na sećanju Đorđa Kadijevića – odlučila sam da proverim ono što se može egzaktno, dakle ono što je u pomenutom tekstu rekao o mom pisanju povodom TV serije „Vuk Karadžić“. Pažljivo sam iščitala sve što se nalazi u odličnoj, pouzdanoj dokumentaciji Radio Beograda i ustanovila da nikad nisam napisala ništa od citiranog. Uz vesti sa snimanja, najave emitovanja, ankete, izveštavanje sa okruglih stolova o seriji, u „Politici“ su objavljena i četiri moja kritičarska osvrta: „S Vukom na vrhuncu“ (10. 11. 1987), „Vuk među bulama“ (10. 12. 1987), „Pravi dramski junak“ (28. 12. 1987) i „Čovek za sva vremena“ (23. 2. 1988). Ta hronologija potvrđuje da je ova igrana biografsko-istorijska serija praćena redovno i pomno, kako i zaslužuje žanr koji podrazumeva rast i razvoj tokom velikog broja prikazanih epizoda. Uzgred, međunarodna nagrada „Telekonfronto“ dodeljena je ovoj seriji na festivalu u Italiji samo na osnovu desete epizode, imenovane „Najslavniji dani“, te se može pretpostaviti da je ona i poslata u konkurenciju kao jedna od najboljih među 16, u ukupnom trajanju od dvadeset sati. I dalje uverena da me je gospodin Kadijević s nekim pomešao, žao mi je ukoliko je njegova supruga zbog mojih napisa „propatila“. Ali ako sad pročita i njih i sve ostalo što se nalazi u podebeloj fascikli novinske dokumentacije, videće da nema razloga za sekiraciju. Uz to, i reditelju i ostalim autorima serije bilo bi veoma zanimljivo da osveže sećanje na ono što su pre dve decenije o „Vuku Karadžiću“ govorili istoričari, književnici, scenaristi, filmski i TV reditelji i kritičari iz cele ondašnje Jugoslavije – između ostalog i na poziv redakcije NIN-a. Branka Otašević, Beograd