Ispovest opasnog uma

Tajni izveštaji agenata FBI otvaraju popuno novu perspektivu na ličnost i razmišljanja čoveka kojeg je Vašington uzdigao na nivo samog Antihrista, đavola u ljudskom obliku, i pružaju nov uvid na mnoga zbivanja u najnemirnijem regionu na svetu u kojim je Husein tokom svoje tridesetogodišnje vladavine bio jedan od najvažnijih učesnika čije se mišljenje u zapadnom svetu do sada nije moglo čuti. Sadam Husein negirao je tokom susreta sa agentima bilo kakvu povezanost sa liderom Al kaide, Osamom bin Ladenom, kojeg je nazvao „zilotom”, a kao najverovatnijeg saveznika naveo je Severnu Koreju. Iz razgovora proizlazi da je delio mržnju tadašnjeg američkog predsednika DŽordža Buša prema „fanatičnim iranskim mulama”. Bivši irački lider je kao najveće svoje dostignuće naveo socijalne pogodnosti koje je ostvario za irački narod, privremeno primirje sa Kurdima postignuto početkom sedamdesetih godina, nacionalizaciju iračke nafte 1972, podršku arapskim nacijama tokom rata sa Izraelom 1973. i činjenicu da je Irak preživeo osmogodišnji razorni rat sa Iranom i 12 godina međunarodne blokade njegove zemlje. Kao najveću grešku, Husein je naveo uništavanje velikog dela iračkog arsenala oružja za masovno uništavanje bez nadzora inspektora UN. Negirao je neke mitove vezane za svoju ličnost, kao što su priče o upotrebi dvojnika, nego je rekao da je neprijateljske napade izbegavao tako što nikada nije koristio telefon i stalno se selio sa jedne lokacije na drugu. Rekao je i da je mesto na kojem su ga američki vojnici uhapsili decembra 2003. ista lokacija na kojoj se skrivao i posle neuspešnog državnog udara u kojem je učestvovao 1959. Preuzeo je ličnu odgovornost za izdavanje naredbe za lansiranje raketa na Izrael tokom Zalivskog rata 1991. godine, objasnivši to krivicom Izraela za „sve probleme Arapa” i uticajem jevrejske države na SAD, ali je negirao da je time želeo da Tel Aviv uvuče u sukob ili poseje seme razdora između Vašingtona i njegovih arapskih saveznika. Husein je izneo detalje o zbivanjima koja su dovela do iračke invazije na Kuvajt avgusta 1990. godine, kao i o razgovoru sa bivšim američkim državnim sekretarom DŽejmsom Bejkerom pred početak američkog napada januara 1991, koji je tada rekao da će Irak, pošto se nije povinovao američkim uslovima, „biti vraćen u uslove iz srednjeg veka”. Sadamova istorijska sećanja tiču se dolaska njegove Baas partije na vlast 1968. i 1969. godine, razočaranja zbog nedostatka zahvalnosti arapskih vlada za to što je ratom sa Iranom spasao arapski svet od iranske okupacije i šiitskog ustanka na jugu Iraka nakon Zalivskog rata koji je okarakterisao kao „izdaju” potaknutu iz Teherana. Kao što se i može očekivati, u ovim izveštajima se ne nalaze Huseinovi navodi o odnosima sa SAD, navodnoj ulozi CIA u dolasku Baas partije na vlast, savezništva tokom rata sa Iranom i prirodi američkih pogleda na irački program hemijskog naoružanja tokom tog sukoba. Takođe, ne pominje se upotreba hemijskog oružja protiv iračkih Kurda 1987. i 1988. godine, iako agenti FBI navode da je bio ispitivan i o tome. Jedan od razgovora, 20. po redu, u potpunosti je cenzurisan zbog „američke nacionalne bezbednosti” iako nije jasno o čemu se to moglo razgovarati sa Huseinom što bi i danas trebalo da bude skriveno od očiju javnosti. Razgovore je vodio agent DŽordž L. Pajro, jedan od retkih agenata koji govori arapski. Pajro je tokom intervjua često bio otvoreno skeptičan prema onome što je bivši irački lider govorio i u više navrata mu je rekao da SAD imaju informacije o tome da je Irak održavao i razvijao program oružja za masovno uništavanje sve do invazije 2003. godine, kao i o vezama Bagdada sa Al kaidom. Husein je ove navode odbio ocenivši da su takvi navodi služili samo kao opravdanje Vašingtonu za invaziju na njegovu zemlju. Husein je sve vreme insistirao na tome da stvari koje govori nisu plod njegovih ličnih gledanja, nego da i dalje odražavaju stav predsednika Iraka. „Ja ništa ne govorim iz ličnog ugla. Ne mogu da zanemarim svoju ulogu predsednika. To je ono što znam i u šta sam uveren. Zato mi je teško da odgovorim iz ličnog ugla. Ni na sekundu ne mogu zaboraviti svoju ulogu i principe, niti šta sam bio.” „LJudi su govorili Hristu, proroku Muhamedu, Mojsiju, Davidu i svim drugim da se odreknu svojih verovanja, učenja i principima da bi spasli sopstvene živote. Ako se čovek odrekne svojih principa, njegov život nema nikakvu vrednost. U slučaju proroka, oni bi ignorisali naredbe Boga. Da su se Iračani odrekli svojih principa, bili bismo bezvredni.” Husein je istakao da je njega „izabrao narod, a nije ga dovela neka strana vlada ili kompanija” i stoga je „morao da se povinuje principima naroda”. Pored toga što bacaju dodatno svetlo na ličnost Huseina, ove zabeleške interesantne su jer pružaju uvid i u viđenje stvari iz očiju agenata FBI. U izveštaju sa jednog od poslednjih razgovora, agent Pajro ocenjuje da je bivši irački lider „gotov”. „NJegov život bliži se kraju, a ostali zatvorenici ga krive za sve greške Iraka”, naveo je on. Prenosimo najinteresantnije delove ovih razgovora. O načinu života Husein je tokom razgovora rekao da voli jednostavan život i da mu ekstravagancija nije bliska. Upitan čemu onda ogroman broj luksuznih predsedničkih palata, on je odgovorio da te palate pripadaju narodu i da je zbog spoljašnjih pretnji bilo neophodno imati veći broj takvih zdanja. „Da bi vlada funkcionisala, rukovodstvo je moralo da se sastaje i diskutuje o pitanjima pre nego što donese rešenje. Da smo imali samo jednu ili dve palate, bilo bi veoma lako eliminisati iračko rukovodstvo. Sa dvadeset palata, međutim, mnogo je teže pratiti i identifikovati lokaciju na kojoj se rukovodstvo nalazi”, rekao je on. Husein je dodao da pošto su te palate pripadale narodu, on nije živeo u njima, nego je više voleo da živi u „jednostavnim kućama”. Prema njegovim rečima, uverenje SAD da je živeo ekstravagantno doprinelo je njegovom uspešnom skrivanju, a uhapšen je samo zato što su ga izdali. Mesto na kojem su ga zarobili američki vojnici isto je mesto na kojem se krio i 1959. godine, kada je pobegao iz Bagdada nakon neuspešnog pokušaja ubistva tadašnjeg predsednika Iraka Kasema. Husein je rekao da je u Bagdadu bio od početka invazije 20. marta 2003. do 10. ili 11. aprila, kada je postalo izvesno da će grad pasti. Pre napuštanja Bagdada, održao je poslednji sastanak sa najvišim rukovodiocima i rekao im da će „borbu nastaviti iz potaje”. Nakon toga, napustio je Bagdad i počeo postepeno da se oslobađa svojih telohranitelja kako ne bi privlačio pažnju. Husein je rekao da je pre pada Bagdada dobijao instrukcije od svojih najbližih ljudi kuda da se kreće. Telefon je koristio samo u dva navrata nakon marta 1990, a nikada nije boravio na istoj lokaciji duže od jednog dana. Komunikaciju je obavljao preko kurira i lično se sastajao sa ostalim rukovodiocima. Na pitanje da li je, u cilju očuvanja sopstvene bezbednosti, ikada koristio dvojnike ili osobe koje na njega liče, Husein se nasmejao i rekao da je to „stvar za filmove, a ne realnost”. On je odbacio i mogućnost da su njegovi sinovi, pre svega Udaj, koristili dvojnike rekavši: „ne verujem da bi moji sinovi učinili tako nešto”. „Nikada nisam video dvojnike mojih sinova, ni tokom rata ni tokom mira”, rekao je on i upitao agenta da li misli da ga „uzrujava pominjanje sinova”. „Ja o njima mislim kao o mučenicima. Oni će biti primer svakome širom sveta.” Husein je istakao njihovu hrabrost i rekao da su obojica učestvovala u ratu protiv Irana i pre nego što su napunili dovoljno godina za odlazak u borbu. „Oni i još jedna osoba jedini su za koje znam da su se borili i kada nisu imali dovoljno godina za to”, dodao je. Prema njegovim rečima, tokom bitke za oslobođenje poluostrva Al Fav 1987. godine, protiv iranske vojske borili su se svi muški članovi njegove najbliže porodice uključujući i njega. „Kada verujem u principe, u njih verujem u potpunosti, ne delimično, ne postepeno, nego potpuno. Stvorio nas je Bog i jedino on odlučuje kada će nas uzeti”, rekao je Husein. Rekao je da su njegovi radni dani bili dugi, ali da je nalazio vremena za čitanje, u čemu je veoma uživao. Tokom prosečnog radnog dana sastajao se sa visokim funkcionerima Baas partije, ali se redovno sastajao i sa običnim ljudima, pošto su oni „najbolji izvor informacija”. Upitan kako je mogao da se uzda u informacije koje je dobijao od običnih ljudi pošto bi oni verovatno bili uplašeni i zbog toga možda govorili ono što misle da želi da čuje, Husein je odgovorio da je to moguće, ali da je imao „jako dug odnos sa iračkim narodom i oni su znali da on želi istinu. To je ilustrovao i primerom koji se odnosio na njegovog polubrata Vatbana Ibrahima Hasana al-Madžida, tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. „Jedan građanin mi je prijavio da je Vatban dok je stajao na semaforu iz pištolja pucao na crveno svetlo. Pozvao sam ga da ustanovim da li je to istina i on je priznao. Rekao sam mu da spakuje svoje stvari i da je smenjen”, rekao je on, dodajući da je na svojoj porodici primenjivao „više standarde nego na drugima”. O inspektorima UN Posle Zalivskog rata predsednik SAD tražio je sastanak na jednom brodu u Persijskom zalivu, nalik sastanku održanom na kraju Drugog svetskog rata između SAD i Japana, kako bi se razgovaralo o mirovnom sporazumu. Irak je odbio takav sastanak i na kraju su se irački lideri sastali sa liderima drugih država na jednoj lokaciji u okviru iračkih granica. Irak je pristao na prekid neprijateljstava i povukao svoju armiju. Nakon ovoga usvojena je rezolucija UN 687. Husein je podvukao da je rezolucija 687 usvojena na insistiranje SAD i ocenio da tako nešto nije postojalo nikada ranije u istoriji UN. Prema njegovim rečima, Irak se nije slagao sa tom rezolucijom, ali je bio nameran da je sprovede da „narod ne bi stradao”. Tu dolazimo do možda najveće greške koju je Husein počinio tokom svoje vladavine. Prema njegovim rečima, inspektori UN zahtevali su da sve njihove troškove plati Irak. Umesto da čeka na dolazak inspektora i snosi te troškove, Irak je sam počeo sa uništavanjem oružja. Inspektori UN kasnije su tražili dokumentaciju o uništavanju oružja i obišli su razna mesta sa kojih su uzeli uzorke. „Irak to oružje nije ni krio”, rekao je Husein, dodajući da je „uništenje oružja potkrepljeno dokumentima”. Upitan zbog čega je onda inspektorima onemogućavano da obiđu određene lokacije, Husein je odgovorio: „SAD su koristile zabranjeno oružje u Vijetnamu. Da li bi Amerika dozvolila Iračanima da pregledaju Belu kuću u potrazi za takvim oružjem? Država koja dozvoli da na taj način bude silovana, svom narodu doneće samo beščašće. Pregovori su normalan način za rešavanje svakog nesporazuma, posebno između nacija. Pregovaranje je put UN”. „Bogami, da sam imao takvo oružje, upotrebio bih ga protiv Amerikanaca”, dodao je on. Husein je rekao da „ako pretpostavimo da je Irak pogrešio u procentu oružja za koje kažemo da smo ga uništili, koliko su onda tek grešaka u odnosu na rezoluciju 687 počinile SAD?” „Te greške uključuju okupaciju Iraka, sprovođenje zone zabranjenog leta iznad severnog i južnog Iraka, bombardovanje Iraka koje je sprovođeno od 1991. pa sve do invazije.“ Husein je upitao zbog čega su UN rezoluciju 687 protiv Iraka sprovodile na tako surov način, dok druge rezolucije, uključujući one protiv Izraela, nisu sprovođene silom. Husein je rekao da su inspektori UN koji su tragali za oružjem za masovno uništavanje u njegovoj zemlji ostvarili svoje ciljeve. „Irak nema oružje za masovno uništavanje i nema ga već neko vreme... Do 1998. godine Irak je u potpunosti ispunio rezolucije UN”, rekao je on. Husein je priznao da su neki ljudi bili neodlučni kada je u pitanju bila saradnja sa inspektorima UN. „To su bili odani, vredni ljudi posvećeni svom poslu. NJima je bilo teško da jednog dana otvore sva svoja dokumenta i strancima predaju sav svoj rad i državne tajne.” On je odbacio mogućnost da je oružje za masovno uništavanje skrivano u predsedničkim palatama, jer bi u tom slučaju rukovodstvo države bilo u opasnosti. „Oružje je skladišteno u pustinji, na udaljenim lokacijama. Palate su predstavljale suverenitet Iraka i Iračanima je bilo veoma teško da u njih puste strance, ali učinili su to da bi demonstrirali svoju saradnju”, rekao je Husein. Irak je želeo da poseduje takvo oružje isključivo u cilju odbrane sopstvenog suvereniteta. „Irak je to i pokazao upotrebom oružja za masovno uništavanje tokom rata sa Iranom, kada je suverenitet bio ugrožen, to oružje je upotrebljeno. Tokom Zalivskog rata nije došlo do njegove upotrebe, jer suverenitet nije bio ugrožen”, rekao je on. Husein je objasnio da je u jednom govoru iz 2000. rekao da se njegova zemlja neće odreći oružja za masovno uništavanje sve dok to ne učine i ostale države regiona isključivo da ne bi izgledao slab u očima svojih neprijatelja, pre svega Irana. „Iran je bio najveća pretnja za Irak zbog zajedničke granice. Verujem da je Iran nameravao da aneksira južni Irak. To je bila najveća pretnja za nas”, rekao je on, dodajući da je Izrael bio najveća pretnja po čitav arapski svet, a ne posebno za Irak. Strah od Irana bio je i razlog zbog kojeg je odbio da omogući povratak inspektora UN. „Više me je brinulo to da Iran ne otkrije naše slabosti i ranjivosti nego reakcija SAD na odbijanje inspektora. Inspektori bi Irancima tačno otkrili najranjivije tačke u Iraku”, rekao je on. „Iranske vojne mogućnosti drastično su uvećane, dok su iračke eliminisane sankcijama UN. Efekat ovoga osetiće se u budućnosti, pošto će Iran postati još veća pretnja po Irak i ceo region u budućnosti.” Odnos sa Bin Ladenom Govoreći o svom odnosu prema Al kaidi, Husein je rekao da veruje u Boga, ali da nije zilot. Takođe, rekao je da po njegovom uverenju, država i vera ne treba da se mešaju i istakao da je osnivač ideologije Baas partije bio hrišćanin. Prema njegovim rečima, ideologija Osame bin Ladena nije se razlikovala od ideologije mnogih zilota koji su se pojavili pre njega. Rekao je da njih dvojica nisu imali zajednička uverenja niti viziju, da se nikada nisu lično sreli i da iračka vlada nije s njim sarađivala. Upitan zbog čega, pošto su imali zajedničke neprijatelje - SAD i Saudijsku Arabiju, Husein je odgovorio da SAD nisu bile neprijatelj Iraka, nego da se protivio njihovoj politici. „Da sam želeo da sarađujem sa neprijateljima SAD, okrenuo bih se Severnoj Koreji ili Kini”, rekao je Husein. O Zalivskom ratu Husein je odbacio teoriju da je iračka invazija na Kuvajt navela SAD da uvedu sankcije i na kraju napadnu Irak. „Pitam vas kao Amerikanca, kada su SAD obustavile isporuke žita Iraku? Godine 1989, kada su SAD zatražile od evropskih zemalja da bojkotuju prodaju tehnološke opreme Iraku? A 1989. SAD su planirale da unište Irak, na šta ih je navodio cionizam i uticaj cionizma na izbore u SAD”. On je dodao i da je „teško izbeći nekoga ko je naoružan i stoji ispred vaše kuće ako ne izađete i ne zapucate”. „Kako je Irak mala država, bilo je teško sprečiti SAD bez obzira na korake koji su preduzimani”, rekao je Husein. Po okončanju rata sa Iranom, obnova Iraka nije bila moguća po ceni od sedam dolara za barel nafte, koja je na tako niskom nivou održavana pre svega zahvaljujući Kuvajtu. Bagdad je pokušavao da pregovara sa Kuvajtom i Saudijskom Arabijom, ali pošto ti pregovori nisu uspeli, Husein je posumnjao da iza Kuvajta „stoji neki drugi entitet, neka veća sila”. On je podsetio da je na samitu OPEK-a dogovoreno da se cena nafte poveća na 17 dolara po barelu, sa čime se Kuvajt složio, ali je kasnije odbio da se povinuje toj odluci. U Bagdadu je ovo shvaćeno kao potvrda informacija da postoji zavera protiv Iraka. Prema njegovim rečima, kada je Kuvajt suočen sa dokazima o krađi iračke nafte, oni su priznali da su uzeli samo „dve i po milijarde barela”, kao da se radi o beznačajnoj količini. SAD su, prema njegovim rečima, nakon rata sa Iranom od Iraka želele da načine neprijatelja iz tri razloga i na tri načina. „Prvo, cionistička moć i uticaj u SAD diktiraju njihovu spoljnu politiku. Svaka zemlja koja se smatra pretnjom Izraelu, kao što je Irak, postaje meta zavere. Drugo, ranije su u svetu postojale dve supersile, SAD i Sovjetski Savez. Kolaps ravnoteže je ostavio SAD kao jedinu supersilu koja je želela da diktira svoju volju ostatku sveta, uključujući Irak. Kada se zemlje ne slažu sa SAD, one postaju neprijatelji. Treći razlog je bio ekonomske prirode. Neki krugovi u SAD, uključujući proizvođače oružja i vojsku, više vole rat zbog profita koji se iz njega može izvući. Nakon propasti Sovjetskog Saveza svi ovi unutrašnji i spoljni razlozi u kombinaciji naveli su SAD da od Iraka načine svog neprijatelja”. Prema njegovim rečima, konačna odluka da se osvoji Kuvajt doneta je pod devizom „napad je najbolja odbrana”. Husein je insistirao na tome da je međunarodni napad na Irak 1991, zbog okupacije Kuvajta, mogao biti izbegnut da nije postojala zavera sa ciljem uništenja Iraka. On je napomenuo da su i Irak i Sovjetski Savez tada izneli planove za povlačenje iračkih trupa iz Kuvajta, ali da to nije bilo prihvaćeno u UN. „Irak je 12. avgusta 1990. predložio rešenje koje je podrazumevalo sprovođenje ranijih odluka UN u vezi sa teritorijama koje je okupirao Izrael. Zašto UN nisu napale Izrael zbog toga što nije ispunio te rezolucije? UN ne razmatraju greške Izraela, ali kada su u pitanju greške Iraka, UN su uvek bile zainteresovane.” Prema njegovim rečima, taj plan bio je prihvatio predsednik Francuske Fransoa Miteran, ali je tu podršku kasnije povukao pod pritiskom Vašingtona. Husein je rekao da je on, i niko drugi, izdao naređenje za raketne napade na Izrael. „Sve što nam se dogodilo, dogodilo nam se zbog Izraela. Sve loše stvari koje su se dogodile Arapima, dogodile su im se zbog izraelskih akcija. Izrael je prvi napao Irak 1981. i uništio nuklearni reaktor. Što se Iraka tiče, rat sa Izraelom još traje.” On je dodao da je tokom Zalivskog rata verovao da će SAD prekinuti rat ako Izrael bude povređen. Takođe, želeo je da kazni zemlju koju je smatrao izvorom svih problema. Negirao je da je cilj napada bio izazivanje izraelske reakcije, kolaps koalicije i povlačenje arapske podrške koalicionim snagama. „Sve arapske zemlje koje su podržavale koaliciju bile su osramoćene. Prema tome povlačenje njihove podrške protiv Iraka ne bi imalo nikakvog smisla”, rekao je on. Sadam Husein je negirao da je povlačenje iračkih trupa iz Kuvajta posledica njihovog poraza. On je insistirao na tome da je povlačenje rezultat pregovora koje su vodili Rusi i prihvatili Iračani. Husein je priznao da se šef iračke diplomatije Tarik Aziz sastao sa američkim državnim sekretarom DŽejmsom Bejkerom u Ženevi u januaru 1991. Iz perspektive Bagdada cilj sastanka bio je da se pronađe neko mirovno rešenje i kada se ukazala prilika za iračke zvaničnike da o tome razgovaraju sa visokim američkim funkcionerom, bez razmišljanja su odlučili da je prihvate. Verovali su da bi bilo kakav rezultat tog sastanka imao težinu u međunarodnoj zajednici. Bejker, međutim, nije ponudio nikakvo rešenje za situaciju u Kuvajtu. Umesto toga, Azizu je izdiktirao korake koje Irak treba da preduzme pre bilo kakvih pregovora. Bejker je dodao da će SAD „u suprotnom Irak vratiti na nivo srednjeg veka”. Aziz je odgovorio da nije moguće ispuniti to što Vašington traži. Prema Huseinovom mišljenju, pitanje Kuvajta je trebalo rešavati u okviru međunarodnog prava. „Takvo pitanje nije smelo biti svedeno na to da jedna moćna strana (SAD) jednoj slaboj strani (Iraku) diktira uslove sporazuma. Irak je tražio rešenje u kojem ne bi ispao gubitnik, nego bi se pokazalo poštovanje za iračku vojsku i narod.” „Želeli smo mir. Irak je želeo garanciju da više neće biti žrtva agresije i da se okonča embargo”, rekao je Husein. On je tadašnje kuvajtsko vođstvo ocenio kao „glupo” i rekao da može da „razume da SAD koje su preko okeana mogu da požele da Irak bude siromašan, ali da ne može da razume kako bi Kuvajćani mogli da požele da žive pored gladne države”. O šiitskom i kurdskom ustanku 1991. „Dan nakon potpisivanja primirja 1991, neki elementi su počeli da vrše sabotaže u Basri, Nasiriji i Amratu. Ove aktivnosti kasnije su se proširile i na Sulejmaniju, Erbil i Kirkuk”, rekao je Husein, dodajući da je Iran stajao iza grupa koje su vršile te operacije i da je zarobljeno 68 iranskih obaveštajaca koji su kasnije razmenjeni za iračke ratne zarobljenike. „U vreme tih ustanaka, najveći broj mostova u Iraku bio je uništen. Struje nije ni bilo. Vodovod je radio sporadično, a zalihe hrane bile su minimalne. Nakon sukoba, ovi faktori doprineli su generalno lošoj situaciji u zemlji. Elementi koji su učestvovali u pobuni bili su mešavina lopova, pobunjenika i onih iz Irana.” Prema njegovim rečima, za vraćanje severa i juga zemlje pod kontrolu bilo je potrebno oko dva meseca. „Bog nam je dao pobedu”, dodao je on. Husein nije želeo da govori o navodnim mučenjima i ubijanjima tokom gušenja pobune rekavši da su „lokalni guverneri i vojska dobili ovlašćenja da uvedu red i to su i učinili”. „U to vreme nisam tražio detalje operacije, ali sam tražio i dobijao izveštaje o napretku operacije”, dodao je on. Tokom razgovora Husein je suočen sa jednim dokumentom iračke vojske u kojem se navodi da je u Vasitu u martu 1991. uhapšeno oko 700 vojnika i civila osumnjičenih za učestvovanje u pobuni od čega su nakon četiri dana ispitivanja pogubljena 44 čoveka. Upitan nije li to u suprotnosti sa iračkim pravosudnim sistemom, Husein je zapitao: „Gde je tu kontradikcija?” „Oformljeni su komiteti za ispitivanje, osumnjičeni su ispitivani i doneta je presuda. Šta je bila alternativa?”, dodao je Husein. Pored toga, on je osporio verodostojnost dokumenta koji mu je predstavljen. O ratu s Iranom Sadam Husein je rekao da Irak početkom rata sa Iranom ne smatra 22. septembar 1980, kao Teheran, nego 4. septembar. Da bi objasnio sukob s Iranom, Husein je upotrebio primer iz seoskog života, što mu je bio običaj. „Jednog dana komšijin sin pretuče vašeg. Idućeg dana, komšijin sin vam gnjavi krave. Zatim vam pokvari sistem za navodnjavanje. Kada se takve stvari dešavaju, na kraju, posle svih tih incidenata vi ćete svom komšiji sve to ispričati i od njega zatražiti da prestane. Obično je upozorenje i razgovor sa komšijom dovoljno da se sa takvim ponašanjem prestane. Sa Iranom, međutim, takav pristup Iraka nije pomogao”. Prema Huseinovom mišljenju, Iran je kršio „Sporazum iz Alžira” potpisan 1975. godine koji se odnosio na pristup rečnim tokovima. Pored toga, Iran se mešao u politiku Iraka, što je, takođe, predstavljalo kršenje ovog sporazuma i Irak nije imao izbora do da se bori. Irak je krenuo u rat i žrtvovao se kako bi se okončalo mešanje Teherana u iračke stvari. Prema njegovom mišljenju, kada je ajatolah Homeini došao na vlast u Iranu 1979. godine, smatrao je da su svi lideri država poput iranskog šaha osobe koje je lako skinuti sa vlasti. Verovao je da pošto je uspeo šaha da svrgne, da bi mogao isto to da učini i na drugim mestima, uključujući i Irak. Pored toga, Homeini je bio „iskompleksiran” jer je bio proteran iz Iraka krajem sedamdesetih. Husein je smatrao da je iranska vojska na početku rata 1980. bila „slaba i nije imala vođstvo” pošto je najveći broj visokih oficira bio smaknut po promeni režima u Teheranu. Uprkos tome, iranska vojska, uključujući i Revolucionarnu gardu, jurišala je na iračke položaje u hiljadama. Husein je istakao da je pre početka rata Iran izvršio 540 napada na Irak, od čega je 250 napada uključivalo vazdušne napade ili povredu vazdušnog prostora Iraka, što je Bagdad prijavio Ujedinjenim nacijama. Iran je, takođe, blokirao Šat-el-Arab, potopio iračke i brodove drugih zemalja. Pre 29. septembra 1980, Iran je bombardovao iračke rafinerije u Basri, i neke druge gradove na jugu Iraka. Pored svih ovih incidenata, Iran je bio odgovoran i za pokušaje ubistva tadašnjeg šefa iračke diplomatije Tarika Aziza i ministra informisanja Latifa Najifa DŽasima. Sve ovo dovelo je, prema Huseinovim rečima, do rata. Na pitanje američkih agenata o tome koji su mu bili ciljevi u ratu, Husein je odgovorio: „To pitajte Iran. Oni su započeli rat.” Bivši irački vođa je, ipak, dodao da je želeo da prekine mešanje Irana u unutrašnje stvari svoje zemlje. Husein je istakao da su njegove snage na početku rata uspele da zauzmu iranske gradove i teritoriju uz granicu sa Irakom, ali da nisu želeli da napreduju dublje jer je time bio ostvaren cilj da se spreči granatiranje Iraka. „Da smo zašli dublje u Iran, mislili bi da želimo nešto drugo”, dodao je on. Husein je isticao da Irak želi mir, dok je Iran odbijao svaku mirovnu inicijativu sve dok nije bio „definitivno poražen”. „Irak je pristao na rezoluciju UN od 28. septembra 1980. kojom se poziva na prekid neprijateljstava. Iran je, međutim, nije prihvatio. Irak je pristao i na rezoluciju 598 1987. kojom se poziva na okončanje rata, ali je Iran i nju odbacio. Irak je u brojnim prilikama tokom rata pokušao da pokrene razgovore sa Iranom o prekidu borbi. Mi smo to činili i kada nismo morali za dobrobit ljudi i čovečanstva. Iran je prihvatio prekid vatre 1988. kada je izgubio rat.” Govoreći o iračkoj upotrebi hemijskog oružja tokom rata sa Iranom, Husein je rekao: „Istorija je napisana i neće se promeniti. Niko ne može sprečiti pisanje istorije.” Prema njegovim rečima, Iran je taj koji je prvi pribegao upotrebi hemijskog oružja na području Muhmare u septembru i oktobru 1981. On je, međutim, odbio da da bilo kakav drugi odgovor vezan za upotrebu hemijskog oružja od strane iračke vojske. O palestinskom pitanju Prema Huseinovom mišljenju, koreni problema palestinskog pitanja mogu se sagledati jedino sa gledišta Arapa, a ne samo Palestinaca. „Problem nije samo palestinski, nego i arapski. Tokom šezdesetih godina u arapskim zemljama desile su se mnoge revolucije do kojih je došlo zbog razočaranja ljudi njihovim vladarima u to vreme. Deo razloga zbog kojeg su ti vladari svrgnuti bio je i njihov neuspeh da na adekvatan način reše palestinsko pitanje ili to što su taj problem u potpunosti ignorisali. Svako rešenje ovog problema moralo bi da se zasniva na pravičnosti i međunarodnom pravu. Sprovođenje međunarodnog prava stvorilo je problem 1948. stvaranjem odvojene jevrejske države na zemlji koju su prethodno posedovali Palestinci. I rešenje je moralo biti pronađeno u tom okviru. Rešenje koje ne bi prihvatila većina Palestinaca ne bi bilo uspešno. Osnova svakog takvog rešenja mora biti uspostavljanje zasebne palestinske države.” Govoreći o šestodnevnom arapsko-izraelskom ratu 1967. Husein je rekao da su se Arapi nadali da će povratiti kontrolu nad teritorijama izgubljenim 1948. „Bili smo tužni kada se to nije desilo. Iako je bilo malo šansi za uspeh, vesti su bile posebno srceparajuće kada su objavljeni detalji o brzom porazu egipatskih i sirijskih snaga. Narod arapskog sveta je postao tužan i depresivan i razvila su se revolucionarna osećanja”, rekao je on. Uprkos porazu 1967, Husein nije izgubio poštovanje prema egipatskom predsedniku Gamalu Abdelu Naseru. Prema njegovom mišljenju, Naser je „mogao da predstavlja Arape u svetu”, dok su ostali lideri bili „slabi”. „U to vreme Naser je bio jedini vladar sa prisnim odnosom sa arapskim masama. Uprkos tome što je izgubio rat, Naser nije izgubio poštovanje naroda. Očekivanja naroda, međutim, bila su veća nego što je Naser mogao da učini. Poraz u ratu pokazao je ograničenja u mogućnostima Nasera i egipatske vojske”, rekao je Husein. Na veliko poštovanje koje je Husein gajio prema egipatskom lideru ukazuje i to što je istakao da su „milioni Egipćana protestovali tražeći da povuče ostavku na mesto predsednika” i da su „građani plakali za njim kada je umro” 1970. godine. Prema njegovom mišljenju, Naserov naslednik Anvar el Sadat „nije mogao da ostvari nade Arapa i nije bio u stanju da učini ništa po pitanju 1948. (nastanka Izraela) i silovanja Palestine”. „To je zato što Sadat nije bio čovek od ideala. Nije motivisao egipatske vojnike”, rekao je Husein. Na opasku ispitivača da je Sadat učinio više za svoj narod od Nasera, s obzirom na to da je postigao mir i vratio određene teritorije, Husein je odgovorio da su pre rata 1967. Zapadna obala i Jerusalim bili pod kontrolom Jordana, dok je Gaza bila pod kontrolom Egipta. „Sadatov mirovni sporazum sa Izraelcima nije vratio ove teritorije pravim vlasnicima - Palestincima. Zbog toga je Sadat bio izdajnik ideje. Izrael je dobrovoljno vratio Sinajsko poluostrvo samo zato što je to za njega bio teret sa vojnog gledišta i jednostavan politički potez”, rekao je on. „Posledica mirovnih sporazuma sa Izraelom jeste da je Sadat izgubio čast. Pored toga, egipatska privreda se značajno pogoršala pod njegovom vlašću. Za razliku od njega, egipatska privreda je pod Naserom cvetala”, dodao je Husein. Bivši irački lider je rekao da njegova zemlja tokom rata sa Izraelom 1973. nije mogla da učini ništa više za Palestince od onoga što je učinila. „Šta smo više mogli da učinimo? Borili smo se na dva fronta. Svu svoju vojsku smo poslali da se bori pod egipatskom i sirijskom komandom”. Husein je istakao da je Irak uvek prihvatao palestinske izbeglice. „Primali smo ih, davali smo im poslove, kao i pravo da poseduju zemlju i kuće”, rekao je on. Davanje prava na posedovanje nekretnina palestinskim izbeglicama bilo je u suprotnosti sa politikom Arapske lige koja je to zabranjivala smatrajući da palestinske izbeglice nikada neće napustiti zemlju ukoliko poseduju kuće. „Sa ovakvom politikom nisam se slagao iz humanitarnih razloga. Ovo je Palestincima u Iraku omogućavalo normalan život. Mi smo se brinuli za sve u Iraku. Nismo mogli da ih ostavimo da žive na ulici. Stvari kao što su hrana, posao i dom potrebni su svakome”, rekao je on. Husein je priznao da su u Iraku boravili predstavnici „Fataha”, „Palestinskog oslobodilačkog fronta” i „Organizacije Abu Nidal”. „Prihvatili smo ih kao goste. Rečeno im je da ne sprovode aktivnosti protiv Iraka i da se uzdrže od terorizma”, rekao je on. Po njegovom priznanju, u Iraku je jedno vreme boravio i Abu Abas, kojem je „pružena pomoć kao i svakom gostu”. „Moj stav je da se mora pokušati da se vrate sve arapske teritorije, uključujući one silovane i oduzete. To niti je tajna, niti je nešto sramotno. Mi pozivamo na vojnu borbu za vraćanje arapskih teritorija”, rekao je on odbacujući, međutim, mogućnost pomaganja Abasu u novcu i oružju radi izvođenja terorističkih akcija.