Zaglušujuća tišina Zapada

Zaštitnik prava građana u Srbiji Saša Janković pridružio se prošlog petka kritičarima izmena Zakona o javnom informisanju koje je vlada po hitnom postupku stavila na dnevni red vanrednog zasedanja parlamenta, uz napomenu da neobičnosti situacije (u kojoj vlast velikom brzinom kroz skupštinu gura u tajnosti pisan zakon oko kog se nije niti konsultovala sa javnošću i strukom) doprinosi i „izostanak nekih međunarodnih organizacija koje bi pre pet godina bile veoma vidljive”. Stvarno, šta je sa pritiskom međunarodne zajednice, gde su protesti Saveta Evrope, OEBS-a, Evropske komisije? Zašto se ne oglašavaju vodeće zapadne ambasade dok se donosi zakon koji krši evropske standarde, zastrašuje novinare, a ohrabruje državu da nemilice interveniše u oblasti medijskih sloboda? Gde su evropski funkcioneri, ili aktivisti međunarodnih organizacija, da vlasti u lice kažu da su drakonske kaznene mere koje po kratkom postupku zatvaraju medije neevropske? RIČARD HOLBRUK I STUDIO B: Zasad ih na javnoj sceni nema, a njihov su posao u međuvremenu preuzeli Rodoljub Šabić, Vladimir Vodinelić, Rade Veljanovski, Saša Janković i sami novinari. Otkako je srušen Slobodan Milošević, naime, ukinut je i automatizam po kom su zaštitnici političkih i medijskih sloboda sa Zapada skakali na noge čim bi vlast ovde napravila neki pogrešan korak. Otkako Srbi na vlast biraju prozapadne stranke, stranci su oprezniji, skloniji da sačekaju da se situacija razbistri i da lokalna vlast dobije priliku da sama ispravi svoje greške. Kada neka zemlja zauzme ispravan, evropski kurs, sitne devijacije njenih vlasti se u početku previđaju. Setimo se kako je sloboda medija poslužila kao kolateralna šteta posle Dejtona: Ričard Holbruk je u leto 1997. došao u Beograd da podrži Miloševića kao faktor stabilnosti na Balkanu, pred kamerama Studija B se podsmehnuo ambiciji opozicije, odnosno Zorana Đinđića, da bojkotuje predsedničke izbore, a na preuzimanje te televizije se nije ni namrštio jer mu je objašnjeno da su ti koji se bune zapravo protivnici mirovnog sporazuma kojim je, uz američko vođstvo, okončan rat na Balkanu. To je bilo dovoljno da Holbruk odvrati pogled ili, kako bi Amerikanci rekli, „trepne” pred Miloševićem. No zato je samo godinu dana kasnije, nakon što je Milošević doneo drakonski zakon o informisanju (kako bi uništio Evropljanin, Dnevni telegraf i druge medije koji su mu zasmetali), srpska opoziciona štampa dobila svu moguću moralnu, logističku i finansijsku podršku koju je Zapad mogao da joj pruži. Organizacije za ljudska prava su bez oklevanja plaćale ogromne kazne koje je vlast izricala medijima, iako su Soroševe i druge pare na taj način odlazile pravo u Miloševićev „diktatorski” budžet. Tako se osiguravao nastavak rada medija koji su imali podršku zapadnih vlada. Evropljanin Slavka Ćuruvije, koji nije hteo da plati kaznu od 240 hiljada dolara, zapečaćen je, a njegovom direktoru Ivanu Tadiću zbog neplaćene kazne konfiskovana su i dečija kolica. Prva velika postpetooktobarska kriza u odnosima medija i vlasti u Srbiji zbila se posle ubistva Zorana Đinđića, posle operacije Sablja. Sukob je izbio kada je Gordana Suša optužila šefa vladinog biroa za komunikacije Vladimira Popovića da joj je telefonom pretio zato što mu se nije dopalo što je Nebojšu Čovića tokom intervjua pitala o Popovićevom statusu u birou vlade. Potom se grupa glavnih urednika obratila javnosti otvorenim pismom o nesporazumima sa vlašću u Srbiji. U to je vreme Vlada Srbije spremala „belu knjigu” sa hiljadama naslova tekstova koji su, prema tvrdnjama tadašnjeg ministra za medije Branislava Lečića, stvorili „atmosferu medijskog linča” uperenu protiv premijera Đinđića i članova njegove vlade. Ministar je medije okarakterisao kao „grupu koja je inspirisala zločin”, opisujući je na sledeći način: „Ona ne mora da direktno povlači oroz, čak ne mora da ima svest o zločinu, može da radi sve ono što radi bez krajnje želje da se to desi, ali atmosfera koja je pripremana je važna zato što je otvorila prostor…” Treba li reći da je ta vrsta neodređene optužbe unosila strah i samocenzuru u novinarske redove? A onda su šef vladinog biroa Vladimir Popović i cela ministarstva počeli da podnose tužbe i krivične prijave protiv medija (MUP Dušana Mihajlovića javno je napao Željka Cvijanovića i Jovicu Krtinića zbog klevete, zahtevajući krivičnu istragu protiv novinara). I kako su se u toj neobičnoj situaciji postavili predstavnici zapadnih vlada i organizacija? Nisu odmah skočili u odbranu novinara. Vašington i Brisel su tada brinuli za stabilnost vlade u Beogradu i zapadne su vlade u rukavicama i iza zatvorenih vrata podsticale Živkovićevu vladu da što pre ukine vanredno stanje. Građani Srbije o tome ništa nisu znali, jer mediji nisu prenosili ni pisanje zapadne štampe (Fajnenšel tajms) o pritiscima da se suspenduje vanredno stanje. NIN je u to vreme bezuspešno tražio da se o pritiscima na novinare izjasni ambasador OEBS-a u Beogradu Mauricio Masari. U intervjuu za naš list, Masari je rekao da OEBS ima „vodeću ulogu u nastojanju da se uspostave slobodni, transparentni mediji” u Srbiji, ali je odbijao da komentariše pritiske vlasti na medije pod izgovorom da ne može „da posmatra pojedinačne sporne slučajeve” jer „nije uloga OEBS-a da to čini” i jer ne želi „nikog da okrivljuje”. Ipak se energično usprotivio svakom poređenju između sukoba medija i vlasti 2003. godine sa onim koji su postojali u Miloševićevo vreme (kada se OEBS manje ustručavao da posmatra „pojedinačne slučajeve” i nije štedeo vlast koja je kršila medijske slobode). „Ne slažem se. Nije uopšte moguće porediti Miloševićevo i postmiloševićevsko vreme”, rekao je. U to je vreme profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević bez uvijanja rekao da se OEBS u Beogradu „otvoreno stavio na stranu vlasti” i da je, u slučaju kontroverze oko izbora Radiodifuznog saveta, „otvoreno podržao kršenje zakona”. BRUKANJE OEBS-a: OEBS se posle Masarijevog odlaska smelije uključio u situaciju na medijskoj sceni Srbije, ali je ostao gorak lokalni utisak da se ova organizacija obrukala. Nije se obrukao američki ambasador Vilijem Montgomeri, koji je preuzeo inicijativu u odbrani novinara od domaće vlasti, ne samo u sporu Vladimira Popovića protiv NIN-a (taj spor je NIN posle, zahvaljujući i Montgomerijevoj izjavi, dobio). U intervjuu za NIN, Montgomeri je tog leta 2003. u odgovoru na pitanje o sklonosti srpskih političara da nervozno reaguju na kritike koje smatraju nezasluženim, rekao: „Javna ličnost jednostavno unapred mora da prihvati da će je mediji prikazivati u lošem svetlu, i da će o njoj pisati na način koji nije fer… To je kao kiša: navikneš se da pada, i gotovo… Ja saosećam sa političarima koji su predmet negativnog članka, ali na to se jednostavno moraju navići”. Američki ambasador pri tom nije naravno mislio na novinarstvo tipa nekadašnjeg Identiteta, čiji su vlasnici pripadali kriminalnim grupama, ali je zbog principijelnog držanja uskoro i sam razapet na medijski krst. Vlast je iskoristila Nedeljni telegraf, i slične medije u kojim je tada imala uticaj, da izvrši klasični „atentat na ličnost” ambasadora i njegovu porodicu. Ipak, pod njegovim uticajem, zapadni ambasadori u Beogradu podržali su zahteve 18 predstavnika najuticajnijih medija i strukovnih organizacija i „obećali im podršku u komunikaciji sa domaćim vlastima”, baš kao nekad u Miloševićevo vreme. Tu bitku sa novinarima vlada Zorana Živkovića je izgubila. Zato ni danas ne treba unapred isključiti mogućnost da zapadni ambasadori i organizacije koje se bave zaštitom prava i sloboda javno istupe protiv odredbi iz izmena Zakona o javnom informisanju. Razlika između ovog vremena, i onog od pre pet ili šest godina, zapravo i nije tako velika kao što se čini. Evropski funkcioneri u bilateralnim susretima sa predstavnicima vlasti kritikuju zakon, samo to čine iza zatvorenih vrata, i ne stupaju u polemiku sa ministrom kada im on objašnjava svoje dobre namere i nabraja loša iskustva. Ali i sada, kao i onda, važi otprilike isto pravilo: bog pomaže onima koji pomognu sami sebi, a zapadne organizacije stupaju na scenu kad domaći akteri pokažu da i sami umeju da brane svoje interese. TEŠKA ARTILJERIJA: Evropske institucije će dakle blagovremeno obavestiti vlast u Srbiji da su sporne mere koje vode zatvaranju medija. Srbija može da uređuje medijsku sferu, da suzbija pornografiju, prljave klevete, iskorišćavanje maloletnika, nesavesnost distributera, netransparentnost medijskog vlasništva, ali u borbi ne sme da koristi tešku artiljeriju, već samo ono što spada u evropske standarde i u Evropi prihvaćene metode. Država je preuzela obaveze koje proizlaze iz Evropske konvencije o ljudskim pravima i deseta odredba te konvencije, o pravu na slobodno izražavanje, štitiće njene građane i korigovati odluke njenih sudova u Evropskom sudu za ljudska prava. Ali ko ima vremena da dotle čeka? Vlast, iz nekih svojih razloga, želi ovaj neevropski zakon da donese što pre. Ne brine što će on jednog dana možda biti proskribovan na Evropskom sudu za ljudska prava, kao što ni Živkovićeva vlada nije brinula što će Srbija jednog dana plaćati odštete zbog zloupotreba vezanih za vanredno stanje. Ne brine što će ovaj zakon, ako se usvoji, jednog dana postati smetnja našem ulasku u Evropsku uniju, jer ionako nisu velike šanse da nas sadašnja vlada uvede u EU. Pravo je pitanje možda zašto ova zemlja ima tako malo poverenja u sopstvene ustanove, odnosno u sopstveni Ustav, koji štiti slobodu štampe isto tako eksplicitno kao i evropske konvencije koje smo potpisali. No da bi sloboda jednog dana pobedila, potrebno je da neko već sada počne da se za nju bori. Ne čekajući strance.