Smrtonosni rejting

Jednostavne zavere su uvek najbolje”, rekao je svojevremeno Alan Ford, pripremajući se za jednu od briljantnih i beznadežno komplikovanih operacija posle kojih je grupa iz njujorškog podzemlja imala postati slavna i bogata. Valjda, jer su u Brazilu štampane jedva tri epizode tog antologijskog stripa, amazonski čovek za sve - policajac, kriminalac, voditelj lokalne parapolicijske emisije i, napose, političar Valas Souza odlučio se za dozlaboga zamršenu multidisciplinarnu zaveru, kojom je istovremeno imao podići rejting programa, eliminisati rivalske trgovce drogom, zaplašiti stanovništvo baukom organizovanog kriminala i tako dodatno pospešiti šanse da zasedne na mesto provincijskog ministra policije. Policija ga je osumnjičila za najmanje pet ubistava, ali se strahuje da je broj ubistava izvedenih u Souzinoj organizaciji znatno veći, jer je jedan od njegovih najbližih saradnika već osumnjičen za ukupno devet egzekucija. Policija je u verodostojnost posumnjala pošto se ekipa njegove emisije, navodno neobično nalik čitavoj seriji sličnih programa koji se još od vatrenih devedestih emituju po balkanskim televizijama, prebrzo pojavljivala na mestima na kojima su pronalaženi leševi i gledaocima predočavala detalje koji policiji uopšte i nisu bili poznati.  Valasa Souzu od pritvora, u kome se nalaze dvojica njegovih najbližih saradnika, deli jedino poslanički imunitet, a čitava saga o borbi za rejtinge neobično podseća na knjigu jednog drugog Volasa, Irvina, napisanu 1982. godine, u kojoj glavni junak Edvard Armsted vodi borbu sa vremenom kako bi zaseo na čelo medijske imperije „NJujork rekord”, koju mu je otac zaveštao pod uslovom da u određeno vreme po tiražu pretekne lokalnog rivala „Tajms”. Amanet uključuje i ljubavnicu, a Armsted unajmljuje bandu kriminalaca koja ubija i pljačka po najvećem američkom gradu o čemu najviše informacija ima upravo „Rekord”. Kao i Souzu, policija uspeva da ga „provali” kad mu apetit nadmaši mogućnost. Knjiga, navodno, nikada nije štampana u Brazilu. Valas Souza, naravno nije sledio put literarnog blizanca čiji je kraj počeo pokušajem da smakne papu, ali je u nizu spektakularnih akcija uklonio čitav niz ozloglašenih lokalnih dilera droge, upozoravajući sugrađane da se u Manausu, eto, od silnog kriminala više prosto ne može opstati. Gledaoci su mu verovali, pa je, osim rekordne gledanosti, čak tri puta izabran za poslanika u tamošnjem parlamentu sa neskrivenim ambicijama da, što je pre moguće, zasedne u fotelju ministra policije provincije koja se nalazi u Amazoniji, ionako poznatoj po priličnom bezvlašću, sveopštem siromaštvu i bandama trgovaca drogom. „Sve probleme rešavao je odjednom. Uspevao je da eliminiše razne protivnike, demolira bezbednosno stanje u državi i poveća broj gledalaca, sve u isto vreme”, rekao je šef tamošnje službe bezbednosti Tomaz Vaskonkelos Dijaz, objašnjavajući detalje istrage o ubistvu najmanje pet osoba, trojice dilera droge i dvojice kradljivaca automobila. Čiji su leševi, naravno, premijerno prikazani upravo u Souzinoj emisiji. Glavni pomagači, kako tvrdi policija, bili su mu sin Rafael, koji je još od maja iza rešetaka zbog navodnih ubistava, trgovine drogom... U zatvoru je i Moasir Horhe da Košta, šef Souzinog obezbeđenja, kome se na teret stavlja čak devet ubistava, pa je tužilaštvu ponudio da svedoči protiv familije Souza, tereteći ih za planiranje ubistva federalne sutkinje Haize Marije Krače. Sutkinja se, posle hapšenja, pojavila u rivalskoj televizijskoj emisiji „Fantastiko” tvrdeći da već duže vreme dobija pretnje, kao i da se plaćeni ubica, unajmljen da je smakne, „predomislio” kada je shvatio ko mu je meta, da bi ubrzo i sam bio ubijen.  Emisija „Kanal livre” počela je da se emituje još 1989. godine, sa idejom da „brutalnom realnošću” upozori vlasti na stvarne probleme. „Danas svi ubijaju. Manau ne može da preživi sa ovakvom stopom kriminaliteta”, govorio bi Souza upirući prst u kameru, što je nešto manje od dva miliona stanovnika tog grada prilično pomno pratilo. „Organizovao je odrede smrti kako bi eliminisao rivale na tržištu droge”, rekao je Vaskonselos. Da ne ispadne da „Fantastiko” nema ekskluzivne snimke, posle intervjua sa sutkinjom Frače, emitovan je i prilog u kojem se vidi način na koji je skončao plaćeni ubica, pokajnik, pošto ga je sa dva hica eliminisao, valjda, njegov kolega. Valas Souza odlučno odbacuje optužbe policije, tvrdeći da se radi o politički motivisanom progonu, jer je godinama aktivan u borbi protiv organizovanog kriminala. „On je nevin, a čitava ova istraga politički je motivisana”, rekla je londonskom „Tajmsu” njegova pomoćnica Izabale Sikueira. Sikueira, takođe, negira i da je Souza pretio policajcima koji su u njegovoj kući pronašli oko 100.000 evra i posebnu municiju za probijanje pancira. „Ja ću da postanem sekretar za bezbednost”, citirali su Souzine reči policajci, čija će istraga u narednom periodu uključiti i navodne veze preambicioznog policajca sa dilerima droge i bandama, posedovanje nelegalnog oružja. Kolege poslanici imaće sasvim drugu ulogu u čitavom slučaju, jer je pred njima odluka da li će ga poslati u prinudnu penziju, posle čega bi ostao bez imuniteta i, skoro istovremeno, završio iza rešetaka. „Ja sam taj koji je svih ovih godina organizovao istrage o kriminalu, zatvorskom sistemu, korupciji, ulozi policije u trgovini drogom, o pedofiliji”, rekao je Souza agenciji Asošijeted pres, tvrdeći da su mu gangsteri „smestili”, jer su „siti njegove dve decenije donkihotovske borbe protiv organizovanog kriminala”. NJegov advokat Francisko Balieiro smatra da policija ima „tanak slučaj” s obzirom na to da je jedini svedok ražalovani policajac, koji se nada manjoj kazni za devet ubistava za koje je optužen, kao i da tužilaštvo nema nijedan valjan materijalni dokaz. Medijska karijera trenutno najpoznatijeg brazilskog „multitaskera” počela je krajem osamdesetih pošto je najuren iz policije zbog krađe goriva i mutljavina sa penzijskim fondom, što, takođe, odbija tvrdeći da je i tada bio žrtva nameštaljke ljudi čije je kriminalne aktivnosti istraživao. U suštini Souzina emisija sastojala se iz dva dela, prvog u kojem je on pozivao na borbu protiv organizovanog kriminala i drugog u kome je ozbiljnost situacija oslikavana snimcima ubistava, hapšenja ili zaplena droge. „Kada sam 1979. godine postao policajac, u ovom gradu nije bilo kriminalaca. Brazil je tada bio pod diktaturom, čija se policija surovo obračunavala sa kriminalom ne vodeći preterano računa o ljudskim pravima”, rekao je Souza.  Brzina kojom su Souzini reporteri stizali na mesto ubistava, čini se, bila je ključni faktor koji je policiju naveo da pokrene istragu. Prilikom smaknuća jednog od trgovaca drogom, na primer, reporter je lagano rukom razmaknuo granje iza koga se pojavio leš. Opisao je da mesto događaja „smrdi na roštilj”, što je „očigledan pokazatelj da se ubistvo dogodilo rano ujutro”, što je policija ustanovila tek posle autopsije i raznih drugih istražnih radnji. „Reporteri poslanika Valasa Souze prvi su stigli na lice mesta i to jer je Valas unapred znao šta će se dogoditi, pošto je sam naručio ubistva”, navodi se u saopštenju policije. Souza, pak, tvrdi da njegovi reporteri funkcionišu poput kolega diljem sveta, odnosno da slušaju radio-frekvencije koje koristi policija, što im, ukoliko su spretni i zaista omogućava da, povremeno, na mesto zločina ili kakve nesreće dođu pre policije. Na taj način, Souzini novinari su bili tek nešto sporiji od televizijske ekipe u filmu „Trkač” u kojem Arnolda Švarcenegera u kolicima za samouslugu stropoštavaju kroz cevku kako bi ga ubili ekscentrični debeli pevač, krvoločni hokejaš ili tamnoputi drvoseča. Ali to je, kao i saga o jednom drugom Souzi, Kajzeru iz „Dežurnih krivaca”, kada prezimenjak ambicioznog amazonskog poslanika, ipak, uspeva da skroji savršenu zaveru, ipak samo fikcija. U stvarnom životu, još uvek, nije otkriven sličan događaj mada je jedna indijska novinarka završila u zatvoru zato što se, u komplikovanom spletu okolnosti i isključivo svojom krivicom, uplela u mrežu trgovaca belim robljem, dok je Si-En-En na stub srama dospeo pošto se ispostavilo da je dopisnik te mreže plaćao nigerijskim pobunjenicima da pripucaju, kako bi izveštajima dodao malo kolora. U tim slučajevima, ipak, nije bilo žrtava, jer se novinari mahom terete da radije izmišljaju priče nego što organizuju čitave zavere kako bi došli do slikovitijih detalja, većih tiraža, ili značajnijih rejtinga. Što se Valasa Souze tiče, cinični i demokratama skloni Amerikanci smatraju da bi se, ukoliko kojim slučajem odluči da emigrira, za njega uvek našlo mesta u tamošnjoj televiziji „Foks”. Što se Amazonije tiče, i sami Brazilci priznaju da tamo vlada toliki haos da, u principu, nikoga ne bi iznenadilo da je Souza uistinu rodonačelnik sasvim nove vrste televizijske produkcije, ali ni ukoliko bi se ispostavilo da je sve to ipak samo nameštaljka gangstera.