Naše šanse, po Kejnzu

U nedeljniku se primećuje “da smo u rekordnom roku rasprodali ono što je društvo čitav vek stvaralo, a da danas niko ni na Istoku ni na Zapadu, ne sumnja da to i nije bilo najsrećnije rešenje”. Tim pre što smo izabrali i loš tajming kada su se svi u svetu odrekli usluga tzv. čikaške škole, propagatora neoliberalnog kapitalizma, koji i Zapad sada, u najvećoj krizi posle Velike depresije iz 1929, ocenjuje kao grešku. Na ove opaske, očekujem, odmah će uzvratiti naši dežurni dogmatici iz tzv. neoliberalnog kluba zaljubljenika u lik i delo M. Fridmana. Nažalost, oni imaju jaka uporišta ne samo među ekonomistima-analitičarima, preduzetnicima “novog kova” iz redova krupnog kapitala, nego i u delovima državne uprave i, razume se, u pojedinim medijima. . Jedan od mislećih ljudi iz vremena Velike ekonomske krize, čiji se spisi danas vade iz arhive i ponovo čitaju, DŽ. M. Kejnz 1930. napisao je članak “Ekonomske mogućnosti za naše unuke” što je bio odgovor na poplavu ekonomskog pesimizma i beznađa u Britaniji. Sve u pokušaju da unese malo realnog optimizma i vere u to da su tadašnji ekonomski i socijalni problemi rešivi na dugi rok. Služeći se prethodnim iskustvima iz ekonomske istorije predvideo je da će se u narednih sto godina (1930-2030) standard stanovništva uvećati za četiri do osam puta. Naravno uz određene uslove, a to su da rast stanovništva bude umeren, da se izbegnu veliki ratovi i unutrašnji građanski sukobi, da se pokaže odlučnost u primeni najnovijih naučnih i tehnoloških dostignuća (bez obzira na to što će se time privremeno povećati nezaposlenost ali i poboljšati uslovi za rešenje tog problema) i najzad da se obezbedi dovoljna akumulacija kapitala za razvoj (kao razlika između proizvodnje i potrošnje). Većina ovih pretpostavki važi, izgleda, i za današnje vreme. Srbija je pre deset godina izašla iz rata i žestokih unutrašnjih građanskih sukoba, doduše zaustavljena u razvoju i znatno osiromašena, ali nema problem demografske ekspanzije. Odlučna je da primenjuje naučna i tehnološka dostignuća. Međutim, problem je nedostatak kapitala za razvoj uzrokovan delom i velikom potrošnjom, ali to se da prevazići većom štednjom i pozajmicama. Dakle, pretpostavke za izlazak iz sadašnje krize, ako bi sledili Kejnzova gledišta, nisu tako crne, što znači da ekonomski i socijalni problemi nisu nerešivi. I na kraju još nešto što nije nevažno i za naše prilike. Kejnz je 1930. kao zagovornik socijalne etike u ekonomiji upozorio na dve oštro suprotstavljene opcije u opštem pesimizmu koji je tada vladao svetom. Prva je pesimizam “revolucionara” u njihovom uverenju da ništa ne može da spasi svet u krizi, osim nasilne promene. Druga je sadržana u pesimizmu “reakcionara” koji su smatrali da je ravnoteža ekonomskog i socijalnog života u to vreme toliko nesigurna da se ne smeju rizikovati bilo kakvi eksperimenti. Tvrdio je da će se obe na dugi rok pokazati kao pogrešne i tako je i bilo. Dragan Čolović, Beograd