Kontrolisano i propisano mučenje

Pooštrene tehnike isleđivanja • Čvrst stisak radi privlačenja paž­nje podrazumeva da se pritvorenik čvrsto stegne obema rukama, za obe strane okovratnika, kontrolisanim i brzim pokretom. Istim takvim pokretom pritvorenik se privlači bliže isledniku. • Prilikom primene tehnike baca­nja o zid, pritvorenik se prvo privuče, a onda se naglo i snažno odgurne, kako bi udario u fleksibilan lažni zid, tako da lopaticama lupi o zid. Glava i vrat su mu fiksirani urolanim peškirom da bi se sprečila povreda vrata usled naglog pokreta. • Stisak lica koristi se da bi se imo­bilisala glava pritvorenika. Is­­lednik otvorenim šakama steže pritvorenika za obraze, pazeći da prstima ne dodirne oči. • Šamar ili uvredljiva pljuska nanose se šakom neznatno otvorenih i raširenih prstiju. Islednik svojom rukom ostvaruje kontakt sa vrhom brade pritvorenika i sa donjim delom ušne školjke, resicom, s odgovarajuće strane. • Kod primene tehnike „zgrčen u san­duku” pritvorenik se stavlja u izolacioni kontejner, obično manji ili veći sanduk koji je po pravilu mračan. Ako je reč o manjem sanduku, onda pritvorenik u njemu ne ostaje više od dva sata, dok u većem sanduku može da provede do 18 sati. • Kod primene tehnike zatvaranja sa insektima koriste se bezopasni insekti koji se stavljaju u sanduk u kome se već nalazi pritvorenik u zgrčenom položaju. • Kod stajanja uza zid pritvorenik stoji četiri do pet stopa udaljen od zida sa nogama raskrečenim otprilike do širine ramena. Ruke su mu raširene i ispružene ispred njega i prstima se oslanja o zid; cela težina je na prstima. Pritvoreniku nije dopušteno da promeni položaj ruku ili nogu. • Kod primene tehnike trajno napregnutog položaja pritvorenik može biti nateran da sedi na podu sa nogama raširenim ispred sebe i rukama visoko podignutim iznad glave, ili pak da kleči na podu nagnut unazad pod uglom od 45 stepeni. • Lišenje sna ne sme trajati duže od 11 dana. • Primena tehnike simulacije davljenja (u golootočkoj terminologiji „špansko plivanje” - prim. prev.) podrazumeva vezivanje pritvorenika za klupu tako da su mu noge podignute u odnosu na glavu. Glava pritvorenika je imobilisana a islednik mu postavlja krpu preko usta i nosa, sipajući vodu polako, kontrolisanim pokretima, ukupno do 15 kantinskih čaša. Na svakih 20 do 40 sekundi pritvoreniku se dozvoljava da tri ili četiri puta udahne vazduh; ova tehnika stvara kod pritvorenika osećaj gušenja i davljenja. • Izlaganje buci, hladnoći, manipulacija hranom (npr. isključivo tečna ishrana), pokrivanje glave ili stavljanje poveza preko očiju, vezivanje lancima ili okovima, svlačenje do gole kože i stavljanje pelena spadaju u pomoćne tehnike. Pelene se stavljaju da pritvorenik ne bi ni u jednom trenutku promenio položaj u kome je primoran da stoji ili sedi. On sve vreme treba da bude svestan da ništa više ne može da kontroliše, pa ni sopstveno telo i njegove funkcije i fiziološke potrebe. Pravni okvir i tumačenja Da bi se odgovorilo na pitanje može li CIA zakonito da primenjuje „pooštrene tehnike isleđivanja” prilikom ispitivanja posebno vrednih pritvorenika koji su članovi Al kaide i sa njom povezanih grupa, mora se ustanoviti da li su predložene tehnike u skladu sa (1) Zakonom o ratnim zločinima, izmenjenim i dopunjenim Zakonom Vojne komisije iz 2006. godine; (2) Zakonom o postupanju prema pritvorenicima iz 2005; i (3) zahtevima zajedničkog člana 3 ženevskih konvencija. Posle 2001. godine došlo je do značajnih promena u pravnim okvirima koji se primenjuju na oružani sukob sa Al kaidom. Zakon o postupanju prema pritvorenicima koji je predsednik potpisao 30. decembra 2005. godine te je on stupio na snagu, zabranjuje primenu „surovog, neuobičajenog (ili) neljudskog postupanja ili kažnjavanja koje je zabranjeno Petim, Osmim i Četrnaestim amandmanom na Ustav SAD” prema bilo kome ko je u pritvoru vlade SAD, bez obzira na lokaciju ili na državljanstvo tog lica. (...) Vrhovni sud je 29. juna 2006. u predmetu Hamdan protiv Ramsfelda utvrdio da vojne komisije koje je predsednik SAD osnovao radi suđenja ilegalnim neprijateljskim borcima nisu u skladu sa ratnim pravom, a da je zajednički član 3 ženevskih konvencija deo primenjivog ratnog prava, budući da oružani sukob sa Al kaidom predstavlja „konflikt koji nije međunarodnog karaktera”. Ta sudska odluka bila je u suprotnosti sa prethodnom predsednikovom odlukom da zajednički član 3 ne treba da se primenjuje na oružane sukobe unutar nacionalnih granica sa jednom međunarodnom terorističkom organizacijom kao što je Al kaida. Odluka Vrhovnog suda u vezi sa primenom zajedničkog člana 3 uvela je jedan pravni standard koji se ranije nije primenjivao na ovaj sukob i koji je sasvim retko bio tumačen u pređašnjim sukobima. U predmetu Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva (1980) Evropski sud za ljudska prava analizirao je pet metoda koje je Velika Britanija primenjivala prilikom isleđivanja pripadnika Irske republikanske armije: 1) zatvorenici su primoravani da nekoliko sati stoje raskrečeni uza zid, ruku podignutih visoko iznad glave i oslonjenih na zid, i nogu izmaknutih u odnosu na zid, tako da su praktično morali da stoje na prstima; 2) pokrivanje glave zatvorenika tamnom tkaninom tokom celog trajanja ispitivanja; 3) izlaganje pritvorenika neprestanoj glasnoj buci i šištanju tokom dužeg vremenskog perioda; 4) onemogućavanje pritvorenika da spavaju; 5) podvrgavanje zatvorenika redukovanoj ishrani tokom boravka u pritvorskoj jedinici. Evropski sud nije naveo o kolikim se periodima lišavanja sna radi, niti u kojoj je meri bila modifikovana ishrana pritvorenika. U svakom slučaju, Evropski sud je zaključio da su „u kombinaciji te tehnike predstavljale nečovečno i ponižavajuće postupanje”, delom i zbog toga što su „kod pritvorenika izazivale osećaj straha, zebnje, inferiornosti, što je moglo da ih ponizi i poljulja i verovatno da slomi njihov psihički ili moralni otpor”. CIA ne predlaže da se koriste sve ove tehnike koje je analizirao Evropski sud. Kada je reč o dvema tehnikama koje bi mogle biti zajedničke - dugotrajnom lišenju sna i manipulaciji ishranom - Evropski sud nije izričito analizirao niti je doneo ijedan zaključak o merama bezbednosti kojima su propraćene britanske isledničke tehnike. U britanskom izveštaju, koji je objavljen odvojeno od presude Evropskog suda za ljudska prava, navodi se da su britanski zvaničnici 1972. preporučili dodatne mere bezbednosti koje se primenjuju uz tehniku lišenja sna; te mere podrazumevaju prisustvo lekara i njegov nadzor, slično postupcima koji danas predstavljaju integralni deo programa CIA. U presudi ECHR su, međutim, sve te tehnike isleđivanja razmotrene pre no što su primenjene te preporuke. Još je važnije to što Evropski sud nije analizirao da li bi neki vladin interes mogao pružiti racionalno opravdanje za ponašanje koje je ovde predmet analize - a upravo je to pravni standard koji nalaže Zakon o postupanju prema pritvorenicima (DTA). Odsustvo takve analize odražava činjenicu da definicija „nečovečnog i ponižavajućeg postupanja” koju koristi Evropski sud ima malo toga zajedničkog sa američkim ustavnim načelima inkorporiranim u DTA. Tumačenje Evropskog suda znatno je šire od okvira u kojima američki sudovi tumače naš Ustav. Tako je, na primer, Evropski sud zaključio da takozvani „efekat čekanja u redu na izvršenje smrtne kazne” - godine odlaganja između izricanja smrtne kazne i izvršenja, do čega dolazi zbog žalbi koje osuđenici neprestano ulažu, koristeći sve pravne lekove - sam po sebi predstavlja nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje. Nasuprot takvom tumačenju, Vrhovni sud SAD rutinski odbija da uzme u obzir takve žalbe, a niži federalni sudovi tu vrstu žalbi proglašavaju neosnovanima. Evropski takođe tumači Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava kao dokument koji mu daje za pravo da nadzire uslove u zatvorima. S obzirom na tako široka tumačenja, Evropski sud bi lako mogao da protumači ove pooštrene tehnike isleđivanja, pa čak i samo postojanje takvog programa CIA, kao „surovo, nečovečno ili ponižavajuće” postupanje po standardima koji su sadržani u Evropskoj konvenciji. Ipak, mi ne smatramo da tumačenje standarda ljudskih prava sadržanih u Evropskoj konvenciji koje daje Evropski sud za ljudska prava (...) predstavlja ubedljiv dokaz o tome da li se tehnikama isleđivanja CIA krši 5. amandman, pa samim tim i DTA. Konvencija UN protiv mučenja Prema Konvenciji UN protiv mučenja i drugih svirepih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni ili postupaka, „mučenje” označava svaki čin kojim se nekom licu namerno nanose velike patnje, fizičke ili duševne, s ciljem da se od njega ili od nekog trećeg lica dobiju obaveštenja ili priznanja, da se kazni za neko delo koje je ono ili neko treće lice počinilo, ili se sumnja da ga je počinilo, da se uplaši ili da se na njega izvrši pritisak, ili da se neko treće lice uplaši i na njega izvrši pritisak, ili iz bilo koje druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije, kada takav bol ili takve patnje nanosi službeno lice ili neko drugo lice koje deluje po službenoj dužnosti ili na osnovu izričitog naloga ili pristanka službenog lica. Taj izraz ne odnosi se na bol i na patnje koje proizlaze isključivo iz zakonitih kazni, neodvojivi su od njih ili su njima izazvani. U navedenoj definiciji podvlačimo reči „velike” (patnje) i „namerno” (nanose). Član 4 iste Konvencije obavezuje sve države potpisnice da akti „mučenja” budu smatrani prestupima po njihovom krivičnom pravu. Pored toga, čl. 16 Konvencije, potpisnice se dodatno obavezuju da će na „čitavoj teritoriji koja potpada pod njihovu nadležnost zabraniti sva dela koja predstavljaju svirepe, nečovečne ili ponižavajuće kazne i postupke koji nisu činovi mučenja u onom smislu u kom je to definisano u prvom članu”. Konvencija protiv mučenja primenjuje se u skladu sa rezervama koje su SAD iznele prilikom ratifikacije. Kako je Senatu objasnila izvršna vlast SAD pre ratifikacije te konvencije, „član 16 je ... širi od postojećeg američkog prava. Izraz ’svirepo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje’ standardna je formula u međunarodnim instrumentima i nalazi se u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava. U meri u kojoj je taj izraz tumačen u kontekstu tih sporazuma, ’svirepo’ i ’nečovečno’ postupanje ili kažnjavanje otprilike odgovara onom postupanju ili kažnjavanju koje je u SAD zabranjeno 5, 8. i 14. amandmanom. ’Ponižavajuće’ postupanje ili kažnjavanje je, međutim, tumačeno kao pojam koji može da obuhvata i ono postupanje koje verovatno ne bi bilo zabranjeno američkim Ustavom. (...) Zato se preporučuje sledeće tumačenje: ’SAD smatraju da izraz ’svirepo, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje’, onako kako je upotrebljen u čl. 16. Konvencije, označava svirepo, neuobičajeno i nečovečno postupanje ili kažnjavanje koje je zabranjeno 5, 8. i/ili14. amandmanom Ustava SAD’.“ Krivični zakonik SAD, u skladu sa Konvencijom kriminalizuje postupke mučenja, prihvata definiciju „mučenja” sadržanu u Konvenciji (18 U.S.C. 2340-2340A). Kongres je, međutim, dodao i novu definiciju „velikih patnji, fizičkih ili duševnih”: „Dugotrajna duševna patnja koja je prouzrokovana ili je posledica (A) namernog nanošenja ili pretnje nanošenjem velikog fizičkog bola ili patnje; (B) ordiniranja ili primena, ili pretnje ordiniranjem ili primenom, supstanci koje menjaju mentalno stanje ili drugih postupaka sračunatih na ozbiljno remećenje čulnih opažaja ili svojstava ličnosti; (C) neposredne pretnje smrću; ili (D) pretnje da će neko drugo lice biti izloženo smrti, velikoj fizičkoj ili duhovnoj patnji ili ordiniranju ili supstanci koje menjaju mentalno stanje ili drugih postupaka sračunatih na ozbiljno remećenje čulnih opažaja ili svojstava ličnosti...” Ove zakonske definicije u skladu su sa rezervama koje su SAD izrazile prilikom potpisivanja Konvencije protiv mučenja. Ministarstvo pravde nikada nije imalo predmet u kome bi gonilo zbog primene mučenja (KZ SAD odeljak 18, čl. 2340) i ne postoji sudska praksa na koju bi se moglo pozvati u tumačenju te odredbe. Kancelarija glavnog pravnika (OLC) predočila je Ministarstvu pravdu rezultate svojih istraživanja zasnovanih na komparativnoj analizi američkog i međunarodnog prava u leto 2002. i u julu iste godine dobila je od OLC preliminarni sažetak elemenata koji čine to krivično delo. Navodi se takođe da „neki postupci mogu biti svirepi, nečovečni ili ponižavajući, ali još uvek ne moraju izazvati patnju ili bol onog intenziteta koji je neophodan da bi mogli biti svrstani u red dela iz člana 2340A.” OLC tu opisuje neophodni nivo nanesenog bola: „Fizički bol koji odgovara mučenju mora po intenzitetu biti ekvivalentan bolu kojim je propraćena teška fizička povreda, kao što je prestanak rada nekog organa, oštećenje telesne funkcije pa čak i smrt. Da bi duševni bol ili patnja odgovarali mučenju u smislu člana 2340, oni bi morali prouzrokovati znatnu psihološku štetu dužeg trajanja, na primer, morali bi trajati mesecima, pa čak i godinama.” Ustanovljeno je takođe da je, kako bi nešto predstavljalo kršenje čl. 2340, potrebno da nanošenje velike patnje ili bola bude „precizni cilj” optuženog lica. OLC je sem toga zaključio da potreba za samoodbranom može opravdati primenu metoda isleđivanja koji bi inače, da nema samoodbrane, predstavljali kršenje čl. 2340A Krivičnog zakonika SAD. Ova analiza OLC delom se rukovodila sudskim odlukama donetim na osnovu Zakona o zaštiti žrtava mučenja (TVPA). Ipak, zaključuje OLC, svi ti slučajevi pokazuju da su „samo postupci koji su po svojoj prirodi ekstremni bili predmet naknade u građanskim parnicama povedenim zbog mučenja” (Memorandum pravnog savetnika Bele kuće, str. 22-27). Iz svih tih razloga, zaključeno je da metodi isleđivanja koji ne predstavljaju kršenje čl. 2340 automatski ne predstavljaju ni kršenje Konvencije protiv mučenja, te nikako ne mogu spadati u nadležnost Međunarodnog krivičnog suda. Ukupno uzev, „faza” primene pooštrenih tehnika isleđivanja „ne može trajati više od nekoliko dana, najviše 30 dana”. Te tehnike se koriste „prema potrebi”, i ne moraju biti primenjene kod svakog pritvorenika višeg ranga. Smernice i obuka CIA je sve tehnike projektovala tako da budu bezbedne. Važno je naglasiti da ona te predložene tehnike isleđivanja nije stvorila polazeći od praznog lista papira, već je svaku od tih tehnika napravila prilagođavanjem onih koje se već koriste u američkoj vojnoj obuci u okviru programa SERE (akronim reči koje označavaju preživljavanje, izbegavanje, otpor i bekstvo). Program SERE projektovan je radi upoznavanja američkih trupa sa tehnikama isleđivanja kojima bi mogli biti podvrgnuti ako ih neprijatelji zarobe i služi obučavanju vojnika za odupiranje takvim tehnikama. Ovaj program pruža empirijske dokaze da su primenjene tehnike bezbedne. Zahvaljujući tome što je stotine hiljada pripadnika vojnog osoblja decenijama podvrgavala varijantama tehnika o kojima je ovde reč, vojska je stekla obimno iskustvo u vezi sa medicinskim i psihološkim posledicama primene takvih tehnika. Sve tehnike koje ovde razmatramo mogu primenjivati samo oni pripadnici CIA koji su obučeni za njihovu primenu. Ta obuka je od ključnog značaja - predložene tehnike nisu namenjene široj primeni, niti je predviđeno da ih primenjuju mladi i neobučeni pripadnici CIA jer bi tu moglo doći do pogrešne primene ili do zloupotrebe. Prosečna starost islednika CIA ovlašćenog da primenjuje ove tehnike iznosi 43 godine, a mnogi među njima imaju diplome i viša akademska zvanja iz psihologije. Svaki islednik koji primenjuje ove unapređene tehnike obučen je na kursu koji traje oko četiri nedelje (više od 250 časova obuke) i za koji na kraju dobija sertifikat. On potpisom potvrđuje da je razumeo i usvojio sva propisana pravila i ograničenja i da će ih se strogo pridržavati. Islednik radi pod neposrednim nadzorom iskusnih stručnjaka, pre no što dobije dozvolu da sam vodi isleđivanje. Svaki islednik je prethodno podvrgnut raznim psihološkim testovima kako bi se na minimum svela opasnost da on eventualno zloupotrebi tu tehniku. Predviđene procedure su takve da jemče da svi islednici savršeno dobro razumeju način projektovanja i svrhu primenjenih tehnika, a podrazumeva se da će tehnike primenjivati u skladu sa ovlašćenjima i proklamovanim ciljevima. Smernice i obuka od suštinskog su značaja za uspeh i integritet svakog poduhvata, posebno kada je on u operativnom, političkom i pravnom smislu ovoliko složen koliko je složen Program za pritvaranje i isleđivanje CIA. DCI je u januaru 2003. godine odobrio zvanične „smernice o uslovima zatočenja pritvorenika CIA” i „smernice o isleđivanju”. Kursevi su počeli u novembru 2002. godine. Potvrđeno je da primena ovih postupaka i tehnika na kursevima nije dovela do pojave dugotrajnog bola, a samo mali broj polaznika osetio je negativne psihološke posledice koje su bile privremene. Od 26.829 polaznika kurseva obučavanih od 1992. do kraja 2001. godine u okviru programa SERE za vazduhoplovstvo, samo 4,3 posto polaznika tražilo je kontakt sa psiholozima. Od tih 4,3 posto, svega je 3,2 posto povučeno iz programa usled nekog psihološkog razloga. Prema tome, od svih obučavanih polaznika, samo njih 0,14 posto povučeno je iz programa iz psiholoških razloga. Pored toga, iako je već naznačeno da nije detaljno analiziran rad svih studenata koji su pohađali ovu obuku, izraženo je uverenje da ta obuka nije prouzrokovala nikakve dugoročne psihološke posledice. Zaključak se temelji na razgovorima sa polaznicima po završetku obuke. Činjenica je, uostalom, da iako ova vrsta obuke mora biti izuzetno stresna da bi bila delotvorna, samo je mali broj studenata odlučio da se zbog te obuke i zvanično žali. Od 10.800 polaznika kursa u poslednjem analiziranom periodu, nijedan nije uputio žalbu Kongresu. Glavnom inspektoru CIA poslato je samo jedno pismo, i to od čoveka koji je kurs pohađao pre 20 godina, u kome su izražene nedoumice u vezi sa mogućim psihološkim posledicama takve obuke. Što se tiče simulacije davljenja, postoje usmene informacije da mornarica i dalje koristi tu tehniku u obuci svojih kadrova. Psiholozi koji imaju bogato iskustvo u primeni ove tehnike u mornaričkoj obuci nisu upoznati ni sa jednim primerom značajnijih dugoročnih posledica po mentalno zdravlje. Izvesno je da je ta tehnika gotovo stopostotno efikasna u tom smislu da podstiče na saradnju. Osoba koja je obavila inspekciju navela je da je deset do dvanaest puta prisustvovala primeni tehnike simulacije davljenja u mornaričkoj obuci. Svaki put rezultat primene te tehnike bila je saradnja ispitanika, bez nanošenja ikakvih povreda niti trajnih psihičkih posledica polazniku. U literaturi nema empirijskih podataka o efektima primene ovih tehnika, s izuzetkom lišavanja sna. Nije neuobičajeno da neko 72 sata ne spava a i dalje postiže izvanredne rezultate u vizuelno-prostornim motoričkim zadacima i kratkoročnim testovima pamćenja. Iako ima pojedinaca kod kojih to može izazvati halucinacije, takve psihotične simptome gotovo uvek osete ljudi koji su i ranije, pre no što im je onemogućeno spavanje, imali slične epizode. Studije dugotrajnog lišavanja sna nisu ukazale ni na kakve psihoze, dekoncentrisanost, gubitak emocija, pojavu halucinacija ili paranoidnih ideja. U jednom slučaju, čak i posle 11 dana lišenosti sna nije uočena psihoza ni neko trajno oštećenje mozga; zapravo, kod tog pojedinca sva osećanja su vraćena skoro u normalu posle samo jedne prospavane noći. Bol i patnja Držanje za glavu, odnosno za lice i primena drugih tehnika čiji je osnovni cilj privlačenje potpune pažnje pritvorenika ne podrazumevaju nikakav fizički bol. Kad takvog bola nema, očigledno je da se ne može govoriti o velikoj fizičkoj ili duševnoj patnji. Dugotrajni napregnuti položaji i stajanje uza zid mogu prouzrokovati mišićni zamor. I u jednom i u drugom slučaju reč je o dugom stajanju ili sedenju, odnosno klečanju u jednom istom položaju. Međutim, bol koji se javlja kod mišićnog zamora nije dovoljnog intenziteta da bi se svrstao u „veliku patnju, fizičku ili duševnu” shodno zakonu, niti se, uprkos neprijatnosti koju pritvorenik oseća, može reći da je taj bol neizdrživ. Iz tih razloga, zaključujemo da te tehnike prouzrokuju nelagodu koja daleko zaostaje za postavljenim standardom velike patnje, fizičke ili duševne. Slično tome, iako izolacioni sanduci (i mali i veliki) jesu neudobni jer njihova veličina ograničava kretanje, oni ipak nisu toliko mali da bi pojedinac u njima morao isključivo da sedi (manji sanduk) ili da stoji (veći sanduk). Konsultovani medicinski stručnjaci nisu ukazali na to da ograničeno trajanje boravka u tim sanducima u zgrčenom položaju prouzrokuje neki značajniji bol. Iz tih razloga, ne smatramo da se za primenu ovih sanduka može reći da prouzrokuje bol takvog intenziteta da se on može povezati sa teškom fizičkom povredom. Ovu ocenu ne menja ni situacija kada se u jedan od tih sanduka ubaci insekt. Koliko mi shvatamo, u sanduk se ne ubacuje stvarno opasan insekt. Prema tome, iako ubacivanje tog insekta može prouzrokovati uznemirenost i drhtanje čoveka koji ima fobiju od insekata, ono se svakako ne može povezati sa fizičkim bolom. Što se tiče lišenosti sna, jasno je da onemogućavanje spavanja ne dovodi do velike patnje u smislu zakona. Mada to može izazvati izvesnu nelagodnost, kao što je umor ili neprijatnost koju čovek oseća kad mu je teško da drži oči otvorene, sve te posledice prestaju čim pojedincu bude dozvoljeno da spava. Prema tome, primena ove tehnike ne predstavlja kršenje člana 2340A. Čak i one tehnike koje podrazumevaju fizički kontakt između islednika i pojedinca ne dovode do velikog bola. Šamar i udaranje o zid propraćeni su merama koje jemče da se bol neće čak ni približiti tom traženom nivou. Kod simulacije davljenja, iako pritvorenik može osetiti strah ili paniku koju izaziva osećaj davljenja, fizički bol se ne javlja. Izraz „bol i patnja” onako kako je upotrebljen u čl. 2340 najbolje je shvatiti kao jedinstveni pojam, a ne kao dva različita pojma „bol” na jednoj i „patnju” na drugoj strani. Simulacija davljenja koja uopšte ne nanosi bol niti ima bilo kakve stvarne posledice, ne može, po našem mišljenju, predstavljati „nanošenje velike patnje, fizičke ili duševne”. Čak i ako bismo zakonski tekst raščlanili tako da razlučimo „patnju” od „bola”, ne bi se moglo reći da simulacija davljenja prouzrokuje „patnju”. Jednostavno, to je jedna kontrolisana akutna epizoda, koja ne traje dovoljno dugo da bi se uopšte moglo govoriti o patnji. Da bi neka tehnika mogla biti svrstana u zakonski prestup morala bi postojati konkretna namera da se nanese velika fizička ili duševna patnja. U tom smislu konkretna namera je sastavni činilac bića navedenog krivičnog dela. Ako takvog elementa nema, onda ne može biti ni optužbe za mučenje. Na osnovu informacija kojima raspolažemo, verujemo da oni koji primenjuju ove tehnike nemaju konkretnu nameru da nanesu veliku fizičku ili duševnu patnju. Cilj ovih tehnika nije izazivanje velikog bola. O tome svedoči pre svega stalno prisustvo lica koja su pohađala medicinsku obuku i ovlašćena su da prekinu ispitivanje u bilo kom trenutku, ako zaključe da zdravstveni razlozi to nalažu. Osoblje ima bogato iskustvo u primeni svih tih tehnika jer je reč o tehnikama koje se primenjuju na kursevima u okviru programa SERE. Konačno, ne može se govoriti ni o postojanju konkretne namere da se prouzrokuje velika duševna patnja. Da bi se ispunio standard dugotrajne duševne patnje ili dugotrajnih mentalnih posledica, potrebno je da taj bol, odnosno patnja, traju i nekoliko meseci pa čak i godina posle akata koji su izvršeni nad pritvorenikom. Nema dokaza za postojanje ovog elementa. Sem toga, ako pojedinac koji obavlja isleđivanje čvrsto veruje da postupci koje on primenjuje, svaki ponaosob ili svi zajedno, neće prouzrokovati dugotrajne mentalne posledice, onda ne možemo govoriti o postojanju konkretne namere, neophodne za ovo krivično delo. On te tehnike primenjuje u dobroj veri da posledice neće biti teške ni trajne. Konsultovani stručnjaci za mentalno zdravlje ukazuju na to da se psihološki uticaj nekog ponašanja može proceniti samo ako se ima na umu celokupna psihološka predistorija datog pojedinca i ako se vodi računa o njegovom trenutnom mentalnom stanju. Što je pojedinac zdraviji, to je manja verovatnoća da će bilo koji od ovih postupaka ili niza postupaka dovesti do dugotrajnih psihičkih posledica. Kako je propisano Ženevske konvencije, zajednički član 3. U slučaju oružanog sukoba koji nema karakter međunarodnog sukoba i koji izbije na teritoriji jedne od visokih strana ugovornica, svaka od strana u sukobu biće dužna da primenjuje bar sledeće odredbe: 1) Prema licima koja ne učestvuju neposredno u neprijateljstvima, podrazumevajući tu i pripadnike oružanih snaga koji su položili oružje ili su onesposobljena za borbu usled bolesti ili rane, lišenja slobode ili iz bilo kojeg drugog uzroka, postupaće se, u svakoj prilici, čovečno, bez ikakve nepovoljne diskriminacije zasnovane na rasi, boji kože, veri ili ubeđenju, polu, rođenju ili imovnom stanju, ili kome bilo drugom sličnom merilu. U tom cilju zabranjeni su i zabranjuju se u svako doba i na svakom mestu, prema gore navedenim licima, sledeći postupci: a) povrede koje se nanose životu i telesnom integritetu, naročito sve vrste ubistva, sakaćenja, svireposti i mučenja; b) uzimanje talaca; c) povrede ličnog dostojanstva, naročito uvredljivi i ponižavajući postupci; d) izricanje i izvršavanje kazni bez prethodnog suđenja od strane redovnog ustanovljenog suda i propraćenog svima sudskim garantijama koje civilizovani narodi priznaju za neophodne.(...)