Kako do članstva u EU

Punopravno članstvo u Evropskoj uniji je centralni strateški cilj Srbije. Taj cilj podržava ogromna većina naših građana kao, od prošlogodišnjih promena na srpskoj desnici, i ogromna većina srpske političke elite. Državna politika, oko koje postoji konsenzus u Srbiji, jeste da ulazak u EU ne može i ne sme biti uslovljen ustupcima oko Kosova i Metohije. Tu politiku shvataju i prihvataju naši evropski i američki partneri, kao što su dokazali nedavni susreti državnog vrha sa francuskim predsednikom i američkim potpredsednikom. Kako do članstva u Evropskoj uniji? Da li treba podneti kandidaturu do kraja godine? Kako otkloniti prepreke na evropskom putu? Koja je realna vrednost članstva u evropskom klubu koji trenutno pogađaju institucionalna i ekonomska kriza? Prošlogodišnji referendumski predsednički i parlamentarni izbori nisu samo dali mandat koaliciji na vlasti da vodi Srbiju ka EU. Taj pravac je zapravo postao njena najveća srednjoročna obaveza prema građanima. Prva godina vladinog mandata donela je ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), kao i njegovu punu primenu sa srpske strane. Holandski stav oko procene saradnje sa Haškim tribunalom je za sada onemogućio uspostavljanje konsenzusa unutar EU za primenu njegovog najvažnijeg dela, prelaznog trgovinskog sporazuma, uprkos nekoliko snažnih pokušaja svih drugih zemalja članica i Evropske komisije u tom pravcu. U međuvremenu, Crna Gora i Albanija, koje uveliko primenjuju sa EU sopstvene SSP, podnele su kandidaturu za članstvo u EU. Savet ministara EU je u aprilu dao zeleno svetlo Komisiji za razmatranje crnogorske aplikacije. Postoji realna mogućnost da to uskoro uradi i za Albaniju. Kada se budu stekli uslovi za ukidanje institucije visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH, može se očekivati da će i ta zemlja podneti svoju kandidaturu. Pod tim okolnostima se sasvim prirodno postavlja pitanje „šta čeka Srbija da podnese kandidaturu za ulazak u EU?“. Zar nije od Solunskog samita 2003. garantovana evropska budućnost svim zemljama zapadnog Balkana, koja je, u našem slučaju, potvrđena potpisivanjem SSP-a krajem aprila prošle godine? Zašto bi Srbija bila na začelju balkanske regate ka EU kada se svi slažu da ona raspolaže najjačim kapacitetima u regionu? Budimo jasni. Srbija može da podnese kandidaturu za članstvo u EU koliko sutra. To je naše pravo. Time bi se dodatno potvrdio strateški pravac naše zemlje. Zato je vladin Savet za evropske integracije sugerisao podnošenje kandidature do kraja 2009. godine, u saradnji sa našim evropskim partnerima i kroz konsultacije s njima. To je cilj kome težimo. Međutim, podnošenje kandidature bez konsenzusa unutar EU za njeno brzo razmatranje bio bi politički čin bez konkretnih efekata. Našli bismo se u formalnom i proceduralnom raskoraku, čije bi usklađivanje zavisilo od istih, dobro poznatih uslova. Srbija bi napravila korak ka Evropi, ali ne bi ubrzala proces evropskih integracija. Možemo podneti kandidaturu pre primene prelaznog sporazuma, ali ne možemo dobiti status kandidata bez uzajamno priznate primene prelaznog sporazuma, makar jedan dan. Srbija zapravo neće dobiti status kandidata do dovršetka saradnje sa Haškim tribunalom. Hrvatska je dobila zeleno svetlo za odmrzavanje puta ka EU onog momenta kada su njene službe dokazale Hagu i evropskim partnerima da su locirale generala Gotovinu. To je realnost. Sve ostalo je politički marketing. Zato ne treba biti iznenađen kada nam švedsko predsedništvo i Evropska komisija u ovom momentu ne preporučuju podnošenje kandidature pre primene prelaznog sporazuma. Jedna zemlja članica je, na donekle „neevropski“ način, čak poručila da bi taj nedogovoreni korak mogao i da uspori naše integracije. Prema tome, jedini siguran put za uspešnu srpsku kandidaturu koja vodi ka brzom dobijanju statusa kandidata i, što je još važnije - kao što pokazuje makedonski primer - otpočinjanju pregovora za ulazak u EU, jeste puna saradnja sa Haškim tribunalom i rad na evropskim integracijama. Samim tim, prioritet za Srbiju trenutno mora biti primena prelaznog trgovinskog sporazuma ili bar formalno priznanje naše primene SSP-a kao budućeg „track record“-a, tj. dokaza administrativnog kapaciteta za status kandidata kada se za to steknu politički uslovi. Naši mnogobrojni saveznici unutar Unije i Komisije pokušaće da ponovo stave to pitanje na dnevni red oktobarskog ministarskog sastanka. Ukoliko to ne bude moguće, čekaće se novi izveštaj Serža Bramerca i Evropski samit u decembru. Ne smemo zaboraviti da Srbija danas ima veliki broj saveznika zato što je prethodnih godina vodila predvidljivu i partnersku politiku prema EU. Ako predstojeći napori na urode plodom, imaćemo nove konsultacije sa evropskim partnerima i doneti odluku o kandidaturi na najvišem državnom nivou. Sve u svoje vreme. To je tajna uspešnih evropskih integracija. Frustracija građana je razumljiva. Često izgleda kao da se Srbiji stalno postavljaju novi uslovi. Tačno je da su evropske integracije složen proces gde se moraju uporediti i ukrstiti unutrašnji reformski pomaci sa pozicijama 27 država i svih evropskih institucija. Međutim, liderstvo je kapacitet da se istraje, uprkos preprekama i nepravdama, na putu koji donosi napredak našim građanima. Evropske integracije su se uvek višestruko „isplatile“ zemljama kandidatima. Ovogodišnji izveštaj Komisije o napretku Srbije biće publikovan četrnaestog oktobra. Nedavne konsultacije u Briselu su potvrdile da će on po nas biti najpovoljniji ikada, zahvaljujući radu svih, naročito zakonodavne aktivnosti Skupštine i vladine primene Nacionalnog programa integracije, čiji učinak pratimo tromesečno. Puna primena SSP-a sa naše strane u momentu svetske krize ostavila je duboki utisak na evropske partnere. Ona je bila odlučujući faktor u vanrednom dodeljivanju bespovratne budžetske podrške od sto miliona evra i makrofinansijske podrške od dvesta miliona evra. Naši napori se prepoznaju i u intenzivnom radu Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj, koje finansiraju više od 80 odsto Koridora 10. Bezbednosne, pravosudne, socijalne i druge reforme započete pre dve godine, krajem novembra će dovesti do konačne odluke o stavljanju Srbije na belu šengen listu početkom sledeće godine. Uspeh uopšte nije bio zagarantovan na početku. Bilo je mnogo skeptika u zemlji i u EU. Kao što često biva sa EU, rokovi su malo pomereni, ali će se rad u kontinuitetu prepoznati i pretvoriti u opipljiv napredak za naše građane. Sa Evropom nikome nikada nije bilo lako. Ali, sa Evropom ćemo lakše obezbediti stabilnost države i napredak za naše građane. Kao i druge članice EU, Srbija više nikada neće biti u ozbiljnom konfliktu sa svojim susedima. Naši zajednički interesi će uvek biti važniji od naših razlika. Zato se poslednja pozitivna utopija ili „prva imperija na bazi dobrovoljnog članstva“, kao što reče jedan analitičar, razvija uprkos krizi i sumnjama. Posle dugo očekivane primene Lisabonskog sporazuma i izbora nove Komisije, Evropa će raditi na ekološkom i energetskom posle-Kjoto svetu, investicijama u znanje i infrastrukturu, jačanju nadzora tržišta kapitala i evrozone, izradi budžeta do 2020. godine, itd. To su uzbudljivi projekti kojima će evropska Srbija dati značajan doprinos u godinama koje dolaze.