Ubiće nas konformizam!

Kad mi je pokazao sve što je bilo značajno u muzeju Pibodi na Harvardu, u delu Bostona poznatog kao Kembridž, profesor Danijel Liberman me poveo ka posebnom delu muzeja da vidim jednu od najvećih zbirki kostiju na svetu. Uveo me u tzv. osteološku komoru. Prvo što nam se ukazalo kad je otvorio vrata bio je skelet čoveka u uglu, u čijoj su lobanji bili svi zubi, tako da je izgledalo da nas je pozdravio i poželeo dobrodošlicu širokim osmehom. Na metalnim regalima svuda poređane kutije raznih veličina, označene brojevima. Bez nekog biranja Liberman je uzeo kartonsku kutiju broj 57886, otvorio poklopac i iz nje izvukao tamnu, sivu ljudsku lobanju. Desnim kažiprstom prešao je preko zuba u gornjoj vilici: „Pogledaj kako su ravnomerno poređani jedan uz drugog. Svaki je na pravom mestu“. Prof. Liberman, je srednjih godina i na Harvardu predaje evolucionu biologiju čoveka. Lobanja koju drži u ruci potiče iz Afrike i stara je nekoliko hiljada godina. U to doba nisu postojale zubne opruge koje danas mnoštvo tinejdžera nosi u ustima kako bi se zubi prinudili da zauzmu prirodan i pravilan položaj. Prof. Liberman kaže da je za dobar i lep raspored zuba neophodno žvakanje tvrde hrane u dečjem dobu jer, ukoliko se na vilice ne ispoljava mehanički pritisak, one zaostaju u rastu, tako da nema dovoljno mesta za sve zube. Zubi se međusobno guraju, okreću se oko svoje ose da bi dobili više mesta, nisu u pravilnom nizu i pored nezadovoljavajućeg estetskog utiska, ne ispunjavaju ni funkcionalne zahteve - loše melju hranu u ustima. Brza hrana koja je u industrijskom svetu glavna životna namirnica, zbog mekoće ne stimuliše vilice i one postaju hipotrofične, a zubi zauzimaju loš položaj, što dovodi do pogrešnog zagrižaja. Da bi se to ispravilo, u pomoć dolazi ortodoncija u kojoj se koriste žice, opruge i lučne šine kako bi zube dovele u red. Žalostan estetski utisak i još gori mehanički efekti tokom žvakanja, nisu jedini znaci koji govore o loše konstruisanom telu čoveka i o njegovoj neprilagođenosti za život u industrijskom društvu. Bez obzira na to da li su to zakrečavanje krvnih sudova, visok krvni pritisak, gojaznost, polenska kijavica, rak, bol u krstima, preponske kile, anoreksija, ili druge, tzv. „narodne bolesti“, sve one nastaju zbog neuravnoteženog načina života i čovekovih nasleđenih bioloških osobina. „Skoro svaki aspekt biologije koji igra ulogu u medicini formiran je u našoj evolucionoj prošlosti i zbog toga nam ona omogućava bolje razumevanje razloga zbog kojih postajemo bolesni“, često je govorio moj stari poznanik Detler Ganden (68), nekadašnji šef velike berlinske bolnice Šarite. „Prevencija bolesti stavlja se na potpuno nove osnove“, prorokuje dr Ganden i dodaje, „možemo naučiti kako da dovedemo u potpuno sazvučje sopstveno telo i njegove biološke zahteve. Ko to savlada, može se nadati dugom životu.“ Iako sve više studija i saznanja stiže iz krugova ljudi koji se bave evolucionom medicinom, u modernoj i praktičnoj medicini oni izazivaju vrlo malo pažnje. U stvari, nikakvu. Lekari se pretežno bave simptomima, koji su se, inače, lako mogli izbeći. Kad su u pitanju ravni tabani, osteoporoza ili moždani udar, bolesnici se leče pilulama, kako bi živeli uprkos tim bolestima. Tako se naša kultura sve više udaljava od načina života za koji je prvobitno konstruisano ljudsko telo. Ova neusaglašenost jedan je od najznačajnijih razloga ogromnih izdataka u sistemima za zdravstvenu zaštitu. Tako na primer, u nekoj razvijenoj zemlji troši se više od 10 odsto bruto društvenog proizvoda. Kad se stvari bolje razmotre, vidi se da bi bilo moguće izbeći najmanje 70 odsto troškova za lečenje bolesti, samo da su se ljudi ponašali u skladu sa evolucionim zahtevima za telo i na dušu. Naravno da niko ne želi život kao u kamenom dobu. Još manje stepen smrtnosti iz tog perioda. Mora se priznati da su antibiotici, pasterizovano mleko, grejanje, roboti i mnogo toga iz savremenog sveta, prava blagodet. Savremeni ljudi žive duže nego preci ali, imali bismo još više srećnih godina kada bismo bili malo bliže prirodi. Siromašna deca čije noge mnogo godina ne ulaze u cipele mogu se pohvaliti jednom prednošću. Naime, hodajući bosa, inficiraju se larvama raznih vrsta dečjih glista. U toplijim krajevima larve razasute po tlu, posle dodira s kožom probijaju je i ulaze u krvnu cirkulaciju, odakle dospevaju do bronhija. Inficirana osoba iskašljava larve, one se delom zadržavaju u ustima, a zatim se gutaju „šlajmom“ i tako paraziti stižu na pravo odredište: to su creva, gde glista sazreva a onda se hrani krvlju iz finih resica na sluznici creva. To izgleda kao kratka priča strave i užasa, ali blaga infekcija glistama, odlična je za zdravlje. U stvari, te vrste infekcija uobičajene su u mnogim siromašnim zemljama. Milijarde stanovnika zemlje u svome telu nose razne vrsta glista. Ali, zbog toga, za razliku od stanovnika u kulturnim i razvijenim industrijskim zemljama, ne boluju od alergije. Studija iz Gabona pokazala je uzročno-posledičnu vezu infekcija glistama i bolesti. Kad su specijalisti za tropsku medicinu tretirali tamošnju decu specifičnim sredstvima protiv glista, svi paraziti su iščezli, ali je odmah porastao broj alergijskih reakcija na kućne grinje. LJudi i gliste uspostavili su jedinstven međusobni odnos tokom evolucije. Paraziti emituju signalne materije koje smiruju imunski sistem i uspevaju da prežive u ljudskom telu. Kad se gliste uz pomoć lekova unište ili se, jednostavno, izbace iz tela, signalne materije koje ublažavaju imunsku reakciju tela - nestaju. Zbog toga se ceo mehanizam samoodbrane oslobađa stega i atakuje na telo u kome živi. Tako nastaju astma, polenska kijavica, zapaljenjski procesi u crevima, multipla skleroza i druge autoimunske bolesti. Hiljadama godina ljudi su imali određeni način života. U 20. veku sve to iznenada izmenilo. Neke od nastalih promena doprinele su sklonostima prema bolestima i to naročito prema imunološkim. Ekspert za bolesti želuca i creva sa Tafta i medicinskog centra u Bostonu Nova Engleska, dr DŽoel Vajnštok, bavi se specifičnim načinom lečenja zapaljenjskih i mahom neizlečivih bolesti creva. U tegli punoj formalina drži gliste Trichuris suis, što je parazit koji živi u crevu svinje. Međutim, ta glista napada i čoveka, iako se u njegovim crevima ne može dugo zadržati. Dr DŽoel Vajnštok odabrao je 29 bolesnika sa hroničnim ulceroznim zapaljenjem creva, poznatog kao Kronova bolest, dao im lek, tj. tečnost koju oni hrabro i bez gađenja gutaju znajući da su u njoj jaja gliste, i to 250.000 na broju. Ali, to se isplatilo. Oko 72 odsto ispitanika, posle samo pet meseci, nije imalo nikakvih problema jer su svi simptomi bolesti nestali. Za sada se na studijama medicine poklanja malo pažnje takvim stvarima, pa mladi lekari nisu upoznati sa principima evolucione biologije. Na prvi pogled, začuđujuće je da Homo Sapiens nema znatno jače i otpornije telo. Shodno principu Čarsla Darvina (1809-1882) prirodna selekcija favorizuje samo najspremnije i najotpornije. Tako gledano, prosečan čovek predstavlja vrlo spremnu i otpornu osobu. Međutim, možemo se zapitati zašto ne puca od zdravlja i zbog čega teško doživljava stotu. Malo po malo, naučnici su otkrili zbog čega evolucija nije eliminisala gene koje okrivljujemo za nastanak nekih bolesti već je čoveku poklonila telo u kome ima mnogo konstrukcionih grešaka i koje je zasnovano na kompromisu. Što bi rekli Amerikanci No body is perfect. Pogledajmo poreklo nastanka raka kože. Kad su praljudi krenuli iz Afrike ka Evropi i Aziji i kad su se tamo naselili, prirodna selekcija je učinila da tokom hiljada godina njihova koža postane bela. Mnogo manje sunčeve svetlosti nego na afričkom kontinentu, ne uspeva da pokrene mehanizme za proizvodnju neophodnog vitamina D i kasnije, kalcijuma. Na severu i na relativno slabom suncu to je moguće jedino kad je koža bela. Ipak, ova adaptacija radi lakšeg prodora sunca kroz kožu i stvaranja vitamina D, dovela je do sklonosti ka melanomu, vrsti smrtonosnog raka kože. Melanom nastaje naročito onda kada se telo usred dana izlaže dugotrajnom sunčanju, pogotovu na morskoj obali. U evolucionom procesu ovaj problem, s kojim su se suočili beli ljudi, nije se mogao odstraniti. Evo zbog čega: među belcima, smrtonosni melanom se razvija kasno, tek posle životnog perioda u kome se pravi potomstvo. Geni za pigmentaciju kože već su se ustalili kroz evoluciju, tako da prirodna selekcija nije imala velikih razloga da sklonost ka karcinomu kože koriguje. I zašto bi kad se karcinom javlja posle reproduktivnog životnog perioda, te se sklonost ka karcinomu više ne prenosi na potomstvo. U drugim slučajevima ima simptoma koji se, pre svega, razvijaju zbog opasnih bolesti, a u svetlu evolucionih saznanja predstavljaju arhaične mehanizme namenjene održavanju tela zdravim. Temperatura tela, na primer. NJen porast prastara je strategija kojom se uništavaju bakterije u telu jer ne podnose višu temperaturu od 36,5 stepeni. I bol, kao i strah, mehanizmi su koji su nekad spasavali čoveka, dok danas imaju formu koja je pretvorena u bolest, a to društvo i njegov sistem zdravstvene zaštite košta enormne sume novca. U bilo koje polje medicine da se pogleda, može se naići na začuđujuće fenomene. Oko 40 odsto ljudi u tropskoj Africi nose naslednu podlogu za nenormalno oblikovana crvena krvna zrnca koja pod mikroskopom izgledaju kao srp, a ne kao okruglasta pločica. Ko ima oba roditelja sa takvom naslednom sklonošću, pati od teške anemije koja se manifestuje prilikom fizičkih napora, a anemija je praćena bolovima, temperaturom i pravim fizičkim kolapsom. Ko, međutim, u sebi nosi nasleđe za srpastu anemiju samo od jednog roditelja, vrlo dobro prenosi kiseonik pomoću eritrocita i uz to se mnogo bolje bori s malarijom. Nasledna podloga za srpastu anemiju je samo jedan primer koji govori da je prouzrokovač malarije naterao telo da modifikuje neke svoje gene. Više od deset izmenjenih gena pronađeno je u telu ljudi jer pomažu u borbi sa malarijom. Među evropskim stanovništvom proširile su se neke nasledne osobine koje danas štetno deluju na zdravlje, ali koje su nekad imale vrlo važnu i korisnu svrhu. Začuđujuće veliki broj ljudi u sebi nosi gen za mukoviscidozu – čak 1 na 25 stanovnika u srednjoj Evropi. Ko taj gen nasledi od oca i majke, on oboli od teške nasledne bolesti tipične po velikim količinama sluzavog i lepljivog „šlajma“ u plućima, koji prosto zatvara disajne puteve i idealno je tlo za razvoj ozbiljnih infekcija. Oboleli obično umiru rano. Tek u novije vreme došlo se do toga da takvi pacijenti mogu doživeti zrelije godine, a neki od njih i pristojnu starost. Zbog čega evolucija nije eliminisala ovu sklonost? Tu misteriju su verovatno rešili italijanski istraživači i objašnjavaju je na sledeći način. Neko ko nije nasledio oba gena za mukoviscidozu već samo jedan (od jednog roditelja), živi bez ikakvih tegoba. Osim toga, on je odlično zaštićen od teških proliva koji se mogu javiti posle pijenja kravljeg mleka zbog nedostataka fermenta za njegovo varenje. Pre sedam i po hiljada godina, ovaj genski defekt među stanovnicima severne Evrope, učinio je ljudima život mnogo lakšim jer su oni već u to doba savladali veštinu stočarstva i pretvorili je u važnu privrednu granu u kojoj je mleko igralo bitnu ulogu. Ono je bilo hranljivo i ukusno, ali je izazivalo opasne prolive i vetrove. Srećom, kada se pojavila slučajna mutacija gena koji je dovodio do mukoviscidoze i kad se on proširio, problem potrošnje mleka je rešen – nije bilo teških stomačnih tegoba jer gen za mukoviscidozu i recept za enzim koji vari mleko. Ali, sasvim slučajno, došlo je u istom periodu do mutacije drugog gena, što je omogućilo varenje mlečnog šećera i posle perioda dojenja. Do tada mleko se moglo piti samo sa majčine sise i nikako drugačije. Gen se brzo proširio po Evropi. Od tada pa nadalje, gen za mukoviscidozu iako omogućava pijenje mleka postao je suvišan, postepeno se povukao i u međuvremenu postao redak. Sada ga ima malo, ali su preostali njegovi ružni sporedni efekti na sluznicu pluća. Ne samo iz genetičkih nego i iz anatomskih razloga, može se mnogo toga pročitati o poreklu nekih bolesti, pogotovu ako se dobro pogleda unazad kroz evoluciju, kao što je to učinio paleontolog Nil Šudin, sa Univerziteta Čikago, koji u knjizi „Riba je u nama“, kaže: „Praktično, svaka bolest koja nas muči, ima istorijsku komponentu koju možemo pratiti unazad preko sisara pa do riba, čak i dalje“. I uspravni hod očigledan je primer kako priroda zagorčava život čoveku. Iz konstrukcionih razloga uspravni položaj čoveka je izmenio ranije statičko opterećenje, naročito donjeg dela kičme koji nosi teret celog trupa. Neobični način kretanja na dve noge mehanički je neprikladan za sisare, ali je dao mnoge prednosti u poređenju sa šimpanzama koji hodaju četvoronoške. Uspravnim hodom troši se četiri puta manje energije. Osim toga, ruke su slobodne i njima se bere i iskopava voće, odnosno, povrće. U rukama se nalaze oruđa za lov, drže se i proizvode alatke i nose se deca. Ipak, u modernom vremenu, zbog dvonožnog hoda, razvile su se čitave medicinske grane koje se bave zapaljenjem srednjeg uva, hemoroidima, prolapsom materice, trombozama vena, preponskim kilama, čukljevima na nogama, oštećenjima hrskavice kolena, kožnatim šiljkom koji izrasta na vrhu pete i tako dalje. Sve to nastalo je otkad je čovek počeo da hoda uspravno. Tragičan slučaj su leđa jer se kičmeni pršljenovi degenerišu, što se naziva spondilozom. Kičma se nekad trajno krivi i naginje na jednu ili drugu stranu, što se naziva skoliozom. Često se događa da pucaju pločasti umeci između pršljenskih tela, naročito na najnižim slabinskim pršljenovima, između 4. i 5. pršljena. Kad međupršljenski umeci puknu, obično pritisnu nerv, dovodeći do teških i ozbiljnih bolova, a i do paralize mišića. Ako je poguren čovek, zaista stvoren po slici svevišnjeg, onda je i tvorac verovatno bolovao od išijasa. Ako pogledamo evolucionu perspektivu, videćemo da nam ona pomaže u razumevanju nekih osobenosti koje su vezane za trudnoću. Da se i ne pominje porođaj za koji se zna da zbog uskih porođajnih puteva nosi velike opasnosti i za majku i za bebu. Između 50 i 90 odsto svih žena pate, naročito za vreme prve trudnoće, od muke i povraćanja. Ranije se mislilo da je u pitanju psihosomatski poremećaj koji se javlja zbog straha od roditeljstva. U novije vreme pominje se objašnjenje evolucionih medicinara sa Kornela u NJujorku, koji govori da se povraćanje i muka javljaju jer trudnica na taj način štiti svoj plod od toksičnih materija u hrani koju je prethodno uzela. Žene koje su patile tokom trudnoće od muke i povraćanja, imaju veću placentu i na svet donose težu decu, a osim toga, ta deca imaju mnogo manje urođenih anomalija od ostalih. Smatra se da u gladnom telu trudnice ima onoliko hrane i energije koje je potrebno da se preživi, ali fetusi postaju znatno jači i, u kasnijem životu, otporniji. Oko 10 odsto trudnica dobija dijabetes koji biolozi objašnjavaju na neobičan način. Jedan od njih je i Dejvid Hejg sa Harvarda. On tvrdi da se za vreme trudnoće sukobljavaju interesi ploda i majke. Fetus i majka bore se za resurse i ta borba je u suštini slična nadvlačenju konopca. Fetus traži više nego što je majka spremna da mu da. Onda, još nerođena i nikad sita beba, pribegava triku lučeći hormon koji se tajno pojavljuje u krvotoku majke i počinje sa manipulacijom metabolizma. Hejg tvrdi da prvo raste krvni pritisak, a u krvnim sudovima se pojavljuje veći otpor cirkulaciji. Zbog toga mnogo veća količina krvi odlazi u placentu, jer je tamo najmanji otpor protoku krvi. Fetus tako dobija još hranljivih materija koje za njega nisu bile predviđene. Što se tiče karcinoma, čovek je u neku ruku previše evoluirao. Do sada su obdukovane hiljade majmuna ali su maligni tumori u njihovom telu otkriveni u jednom do dva odsto slučajeva. Homo sapijens, nasuprot, sklon je karcinomu kao ni jedna druga životinjska vrsta. U najmanje 30 odsto živih ljudi lekari dijagnostikuju kad-tad maligni tumor. Upadljivo je naročito da ljudi koji žive u blagostanju, a njih je svega 19 odsto, boluju od raka u 46 odsto svih slučajeva. Svaka deseta žena u toku života dobije karcinom dojke, što se može podvesti pod evolucione zakonitosti. Ciklus žene u zavisnosti je od spoljašnjih okolnosti. Ukoliko gladuje i ukoliko je telesno naročito iscrpljena, u njoj ima manje polnih hormona. Zbog toga ne dolazi do eliminacije jajašaca iz ženinog ovarijuma i ona se ne pojavljuju u putevima koji vode ka materici. U preistorijskim vremenima, ovaj mehanizam je sprečavao rađanje dece za vreme velikih gladi. Kada bi se situacija promenila i kada bi prošla glad, onda bi žene iz kamenog doba uglavnom bile stalno trudne i stalno bi dojile decu. Iz tih razloga one su proizvodile mnogo manje estrogena nego savremene žene i imale su sveukupno samo 160 menstruacija, što je bilo jako dobro, budući da to smanjuje opasnost od raka dojke. I zaista, u vremenima kada se rađalo mnogo dece, bilo je malo raka dojke. Sasvim drugačija situacija je u industrijskom društvu i u životu izobilja. Ništa nije na putu da se razmnožavanje odigrava punim tempom. Žene dobijaju danas mnogo ranije menstruaciju, ali su vrlo retko trudne. Prestaju da doje što pre mogu i u toku života imaju po 450 menstruacija. Zbog toga u njihovoj krvi estrogen cirkuliše bez prestanka, a to povećava opasnost od raka. Po svoj prilici, zbog blagostanja, emancipacije i ostalog, žene su usvojile potpuno novi stil reproduktivnog života, koji je i sa istorijskih i sa genetičkih stanovišta neprikladan. To se pokazalo još pre 300 godina kad je primećeno u Italiji da ne postoji nijedan manastir u kome nema raka dojke. Naravno, to ne znači da iz preventivnih razloga treba prisiljavati žene da rađaju decu. Osim toga, očigledno je da praksa mnogih ginekologa koji prepisuju ženama u menopauzi estrogenske preparate nije previše skrupulozna. Slično ženama koje pate od bolesti dojke, karcinom prostate je preplavio civilizovan svet. Prostata je pod uticajem testosterona da bi lučila sekret koji deluje kao mazivo tokom seksualnog odnosa. Ako se izuzmu bikovi, među mužjacima sisara nema takvih čija je prostata velika kao u čoveka, ali nema ni takvih u kojih je karcinom prostate čest kao u čoveka. Pored testosterona i seks starijih muškaraca povećava rizik od karcinoma prostate, misli Mel Grivs, londonski stručnjak za maligne bolesti, koji radi u Londonu na Institutu za istraživanje raka. On tvrdi da su muškarci genetički određeni za seksualnu aktivnost, ali samo do kraja njihovog reproduktivnog života, odnosno, samo dok prave decu. Seksualni odnos u starosti od 50 godina pa nadalje, biološki gledano, vrlo je egzotično ponašanje iako vrlo rašireno u modernom društvu. Grivs ne ide tako daleko da bi starijim osobama preporučivao uzdržavanje od seksa, možda zbog toga što je rođen 1941. Profesor Liberman sa Harvarda tvrdi da su ljudi posebna vrsta životinja koje odlikuje stalna mobilnost i stalno menjanje mesta. On misli da je, ne samo uspravni hod čoveka nego i njegova sposobnost dugotrajnog i istrajnog hoda doveo do evolucionog uspeha i do pobede nad svim ostalim živim bićima u prirodi. U suštini, čovek je pravi izdržljivi atleta i sa njim se ništa u životinjskom carstvu ne može uporediti. Gepardi postižu u punom sprintu neuporedivo veću brzinu od čoveka: oni trče 120 km na sat, ali nakratko. Brzo klonu. Najveći broj sisara ne može izdržati trčanje duže od 15 minuta. To isto važi i za šimpanze. S ljudima je druga stvar. Zbog toga što nemaju krzno već bezdlaku kožu sa mnoštvom znojnih žlezdi, ljudi lako regulišu telesnu temperaturu, čak i pri dugotrajnim naporima, kao što je to maratonsko trčanje. Mišići ispod potiljka u zadnjem delu vrata drže glavu u uspravnom položaju i pri dugotrajnom trčanju, tako da čovek može gledati ispred sebe, što je evoluciona novost, budući da hominidi, koji su živeli pre 3 i više miliona godina, nisu imali dobro razvijene mišiće u zadnjem delu vrata. Profesor Liberman je pokazao film na kome se vide Bušmani u lovu na antilope. Na vrućini, u sunčanom danu, oni neprekidno progone antilopu i teraju je da trči neprekidno četiri sata, sve dok ne klone i ne padne. Tada se približava lovac i baca koplje prema nemoćnoj životinji i tako je dokrajči. Ovaj način lova bio je odlučujući za razvoj ljudi, misle savremeni antropolozi. Proteini iz životinjskog mesa i njihov unos u telo čoveka, omogućili su znatno brži rast mozga i, naravno, njegovu mnogo bolju funkciju. „Kako je neprekidno hodanje i trčanje utisnuto u nasledni materijal čoveka, on mora celog života biti u pokretu“, kaže profesor Liberman, koji i sam svake nedelje pretrči od 30 do 50 kilometara, duž obale Čarls Rivera. To je samo približavanje kilometraži koju je dnevno prelazio nekadašnji Kremenko, a koja je iznosila najmanje 40 km dnevno. Možda je broj pređenih kilometara razlog što među skupljačima plodova i lovcima nisu postojala oboljenja srca i krvnih sudova. Današnje bolesti su najubedljiviji dokazi o neprilagođenosti tela konstruisanog u kamenom dobu za funkcionisanje u industrijskoj epohi. Mišići su u kamenom dobu bili optimisani za štednju energije. Zbog toga su mogli preuzimati šećer iz krvi samo onda kad su bili aktivni. Zato je bio zadužen hormon insulin. U današnjoj svakodnevici, u kojoj ima tako malo kretanja, ceo sistem po kome funkcioniše telo, deluje pogrešno i donosi štete. Neaktivni mišići ne mogu izvući šećer iz krvi, tako da se njegova koncentracija u njoj stalno povećava. Krv postaje gušća, a da bi se dovela na hemijsku normalu, pankreas luči znatno više insulina nego što je to uobičajeno. Braneći se od te ogromne količine insulina normalne ćelije u tkivima čoveka postaju rezistentne i zbog toga se raspada obrazac metabolizma šećera i ljudi obolevaju od dijabetesa. Kad koncentracija glukoze u krvi pređe normalan prag koncentracije, arterije zadebljavaju, njihova šupljina se sve više i više smanjuje, na kraju se zatvaraju, dovodeći do slepila i kome. „Nastojanja koja bi dovela do pobede nad bolestima, uz pomoć farmakoloških sredstava, tj. pilula i raznih injekcija, zasnivaju se na ozbiljnoj grešci u mišljenju“ konstatuje se u specijalizovanom časopisu Diabetes Metabolism Research and Reviews. Evolucija nas je snabdela najboljom medicinom, zaključak je tog časopisa. Najbolji recept je sledeći: razmišljajmo kao Darvin, a ponašajmo se kao čovek iz kamenog doba.