DŽez postaje svetska muzika

Anat Koen, retko darovita mlada izraelska saksofonistkinja i klarinetistkinja koja se već godinama školuje u Americi, posetila je Beograd i 31. oktobra održala koncert za pamćenje u velikoj sali Kolarčeve zadužbine. Radi se o umetnici koja godinama unazad osvaja prestižne nagrade u kategorijama najperspektivnijih i najkvalitetnijih mladih džez muzičara sveta i zapravo je osoba čije je artističke kapacitete i domete teško predvideti. Ono u čemu su Beograđani imali priliku da uživaju bio je potpuno čudesan spoj savršene sviračke tehnike, kristalno čistog i ličnog tona, besprekorne intonacije i imaginacije i, naposletku, jedne duboko ljudske emocije kojom je nepogrešivo dotakla duše svih prisutnih. Uvek imate osmeh na licu, izgledate srećno. Na neki način, odudarate od uobičajenog modela džez muzičara koji na sceni izgledaju previše samoapsorbovano. Kako to objašnjavate? - Muzika je, pre svega, duhovno iskustvo. Sreća i unutrašnji mir kojima svi težimo nalaze se u muzici, naravno, ali i u svim drugim aspektima života. Pokušavamo da ih nađemo i postignemo ne samo kada sedimo mirno, zatvorenih očiju i mislimo na njih, već i kada peremo suđe, vozimo automobil, radimo bilo šta. Ipak, nekoliko puta tokom ove evropske turneje sam upravo u sviračkom zanosu osetila kako me muzika vodi u duhovnu dimenziju u kojoj nikada ranije nisam boravila. To osećanje bih najbolje opisala kao stanje svesti u kom prestaju svi antagonizmi - nema granica, zastava, jezika, boja, religija, godina, polova... Nema ničega. Samo elementarnog zadovoljstva što je čovek živ. Naravno, to se ne dešava uvek. Utisak je da vam je fenomen komunikacije, u najširem smislu reči, vrlo bitan? - U imperativu savremene civilizacije da žurno hrli napred komunikacije će biti sve manje i manje. Mislim, naravno, na ozbiljnu komunikaciju između dva ljudska bića, sa sadržajem i empatijom. To je danas retkost, jer živimo u vremenu u kome svi nekuda jurimo i nemamo vremena ni sami za sebe, pa sledstveno tome ni za druge. Jedni drugima šaljemo poruke telefonom, putem Interneta i uopšte živimo i funkcionišemo na površini. Vaša muzika je spoj ogromnog broja uticaja. Čuje se tu kompozitorska logika Bila Evansa, neobuzdanost Dejvida Krakauera, ali i melanholija Astora Pjacole. - Volim autore koje ste pomenuli i svi oni su deo mene, ali teško je precizno valorizovati stepen njihovog uticaja na moj muzički izraz. Iskreno, ne volim etiketiranje muzike i njeno usitnjavanje na žanrove, jer mislim da je besmisleno i nepotrebno. Već imamo jedno ime za fenomen stvaranja zvuka pomoću instrumenata, a to je reč muzika. I ona je sasvim dovoljna. Jedino bitno je da li je ta muzika dobra ili loša. Tako da ne tražim inspiraciju u nekom precizno definisanom žanru, već sve što čujem volim da izanaliziram i sve ostavlja nekakav trag u meni. Istočnoevropska muzika, klezmer muzika, romska muzika... Plač pokajnika u sinagogi. Svi ti zvuci dopiru do mene i ostaju u meni zauvek. Obožavam južnoameričke ritmove, brazilsaku i argentinsku muziku. Ne treba zaboraviti da je temelj svega što radim u džezu, pa ne mogu zaobići ni Luisa Armstronga, Sidnija Bešea ili Benija Gudmena, Dekstera Gordona ili DŽona Koltrejna. Impresionira činjenica da ste uspeli da izgradite neverovatnu reputaciju svirajući donekle neuobičajen instrument za savremeni džez. Zašto ste odabrali baš klarinet kao primarni instrument? - Odrasla sam u porodici u kojoj su svi nešto svirali - jedan brat trubu, drugi saksofon. Bila sam mala i želela sam nešto novo i drugačije, pa sam sa dvanaest godina upisala časove klarineta. Kasnije, sa šesnaest godina, pridružila sam se školskom big-bendu i prešla na tenor saksofon, međutim, nikada nisam trajno prestajala da vežbam klarinet. Po dolasku na Berkli, moj talenat i afinitet ka tom instrumentu ponovo je uočen od strane profesora Fila Vilsona, koji me je ohrabrio da se svim snagama usredsredim upravo na njega. Ostalo je istorija. Za kraj, recite mi kako vi, kao jedan od budućih stožera džez muzike, vidite put kojim će se razvijati taj žanr? Sa razvojem Interneta i globalnih metoda komunikacije svet postaje nekako manji. Sve nam je dostupno, pa možemo vrlo lako i brzo saznati sve o bilo kojoj svetskoj kulturi. To omogućava uvid u razne muzičke tradicije iz svih delova sveta, ma koliko egzotične bile. Paralelno s tim, pojam džeza se neumitno širi jer muzičari u svoj izraz sve češće inkorporiraju muziku podneblja iz kog su potekli, tako da džez, polako postaje takozvana svetska muzika. Sve je više najrazličitijih žanrovskih kombinacija, ukrštanja najneobičnijih instrumenata, mešanja najdistanciranijih muzičkih tradicija. I mislim da je to trend koji će dominirati u godinama koje su pred nama.  Dajana Krol dolazi u Beograd Najtiražnija džez pevačica i pijanistkinja Dajana Krol (Diana Krall) nastupiće prvi put pred beogradskom publikom u subotu 21. novembra u Sava centru. Zanosna kanadska diva započela je veliku svetsku turneju tradicionalnim koncertom u pariskoj „Olimpiji“, nakon čega je očekuje još 36 koncerata u 22 zemlje. NJen novi album „Quiet Nights“ nastavlja da prelazi džez okvire po milionskom tiražu i po izraženom uticaju bosa nove. Dajanu Krol na turneji, između ostalih, prate i velikani džeza DŽon Klejton, Endrju Vilson i DŽef Hamilton. Dajana Krol je dobitnica dve Gremi nagrade i prvi džez izvođač posle 25 godina čiji je album nominovan za najbolji album godine. Dosad je objavila 12 albuma koji su se prodali u više od 16 miliona primeraka, uz višestruke platinaste tiraže. Ulaznice za koncert Dajane Krol po ceni od 3.000, 4.000 i 5.000 dinara prodaju se na blagajni Sava centra, kao i u prodajnim mrežama Bilet servisa, Kard servisa i Eventima.