Istorija u kazanu

Slovački filmski dokumentarist  Peter Kerekeš snimio je film o ratovima u prošlom stoleću iz krajnje neobičnog ali, kako se pokazalo, zanimljivog i stvaralački produktivnog  ugla vojnih kuvara. Film „Kako  se kuva istorija“ (Jak se vaří dějiny) imao je premijeru u švajcarskom Nionu, a potom na poznatom festivalu dokumentaraca u Torontu dobio specijalnu nagradu Hot docs, prikazan je u julu na festivalu u Karlovim Varima, oduševljeni su i obični gledaoci i profesionalni kritičari, dobija hrpe poziva za razne festivale i dalje osvaja nagrade... Ovaj 36-godišnji sineast, rodom iz Košica, profesor dokumentarne režije na Akademiji umetnosti u Bratislavi, snimio je „kuvare istorije“ u austrijsko-slovačko-češkoj koprodukciji. Pre nego što je izabrao 12 bivših ratnih kuvara od čijih je priča sastavljen film, upoznao je 106  ratnih kuvara iz raznih zemalja. Tako je uspešno složen raznobojni mozaik moderne istorije u kome se u vojnom kazanu ogledaju Drugi svetski rat, sovjetska okupacija Mađarske i Čehoslovačke, alžirska revolucija,  ratovi u eks-Jugoslaviji i sukobi u Čečeniji. Priča autora o pripremama i snimanju filma mnogo više je od uvoda u film. „Ratni kuvari su većinom stari. Pričaju stalno iste priče koje su postale mitotvorne. U filmovima su sekvence s tim nemačkim dedicama, ti stari nacisti i danas su šarmantni. Kako je vreme prolazilo, oni su namalali u sebi idiličnu sliku rata, kao da su na Istočnom frontu bili na izletu“... “Ali, i sad mi se ježi koža kad se setim jednog starog kuvara na Istočnom frontu. Već smo završili snimanje razgovora s njim i pakovali se, a on se vratio i rekao nam da treba da nam ispriča o jednom veoma tužnom slučaju. Bili smo nervozni, hteli na večeru ali smo, ipak, to dosnimili. Imao je dvominutni monolog. Ispričao je kako su na Istočnom frontu bili smešteni u nekom selu. I onda je došao jedan stari Rumun i zamolio za kocku šećera – to je bila poslednja želja njegove na smrt bolesne kćeri. Nemci su bili dobro snabdeveni, ali im je bilo zabranjeno da bilo kakvu hranu daju civilima. Ta devojčica je ubrzo umrla, on je nije ubio ali do danas ga grize savest. Gledao je u zemlju i govorio: ´Stid me je, mogu samo sa stidim...´“. Posle 60 i više godina... Birali su, kako kaže Kerekeš, „veoma različite kuhare”. Neki su to postali jer su na to bili primorani i nisu imali nikakav odnos prema kuvanju. Za druge je jelo bilo svetinja. Najdalje je dogurao francuski kuvar koji je po povratku iz Alžira kuvao u Švajcarskoj za Čaplina. Za njega je jelo bilo obred. Visoko se plasirao i mađarski kuvar ali u vojnoj hijerarhiji - postao je šef za snabdevanje vojske hranom u slučaju trećeg svetskog rata. Kada su snimali priču iz Sarajeva, uzeli su sa sobom veterane iz bitke za grad, dosta visoke šarže bosanske armije, i izašli na planine gde su ratovali. „Bilo je tamo krasno. A oni izašli iz džipa i razgledaju okolo, ganuti među sobom pričaju.: ´Sjećaš li se kako se ovdje krasno bojovalo?” „Paprikaš od zmije je bio sjajan. Ali, najbolji je bio gulaš od kornjače. Srbi Zoran i Zlatko bili su izvanredni. Spremali su nam, takođe, omlet od ptičjih jaja i koprive, sto posto ’bio’. Sve su to naučili da spremaju kad se njihova jedinica krila na granici Kosova i Srbije... A kad se nije vodila borba. najtoplije je mesto stalno bila kuhinja.“ Imali su hrvatskog kuvara Mladena Vlahinju, dobrovoljca koji je ratovao u Srpskoj Krajini. Dugo su tražili Srbe koji su kuvali na suprotnoj strani, konačno su našli dve žene, Brankicu i Ankicu, jednu krasnu 120-kilašicu i drugu jako mršavu, osušenu od rata. „Hteo sam ih snimiti kako svi troje kuvaju zajedno. Pitao sam u kameru Hrvata: ´Smetalo bi vam da kuhate sa Srbima?´ To je bio jaki moment u filmu - kako mu je lice zaigralo i u njemu se odigravala cela ta drama. A onda je rekao: ´Nikad u životu ne bih kuhao sa Srbima, oni su mi već dosta toga zakuhali´. A zato su te Srpkinje rekle: ´Ali, što da ne, mi bismo mirne duše nahranili armiju Hrvata´. Vratio sam se doma ponosan što smo razbili jedan stereotip. Hrvati su istina dobili medijski rat, Srbi izgubili, ali u stvarnosti je to bilo fifti-fifti. Ali, moja žena reče: ´Uopšte u tome nije stvar. Štos je u tome što je s jedne strane muškarac, a s druge žene. Muškarac je zapaljen za ideale, hoće za njih i da ubije i umre. A žene imaju oduvek interes da ljudska zajednica funkcioniše dalje i trude se da je nahrane.“ „U filmu sam hteo da imam recepte s invidualnim porcijama i količinama za celu vojsku, kako bismo vojne pekare ubacili u širi kontekst. Na primer, taj nemački dedica hoće da izazove utisak da je dobar čovek. Bio je, istina, deo mašinerije ali nikome nije učinio nikakvo zlo. Potom vidite recept za 18 miliona nemačkih vojnika, te ogromne količine brašna... I odjednom vam padne na um da je od takvih kao što su sitni kuvari i pekari, koji nikome nažao nisu učinili, bila sastavljena i ta cela grozna vojska. To je patetično-liberalna poruka filma. Svakog kuvara sam pitao koje je jelo najbolje, i svi su rekli: ´Naš hleb je najbolji´. Nemac kaže: ´Nemački hleb je najbolji´. A onda je Ruskinja rekla: „Ne, hleb je hleb. Nema nacionalnost’. To je bilo zaista jako”.