200 godina ponosa i ponora

Ne tako davno, američki satirični magazin The Onion (“Crni luk”) proglasio je stvaranje nove zemlje - Ethniklashistan. U Zemlju naroda sklonih nacionalnim sukobima, u organizaciji Kofi Anana i UN, smeštene su sve regionalne kabadahije na Zapadnu obalu. U tom, kao zezanju, Srbi su dobili mesto u naslovu iza Severnih Iraca, a ispred Hutua, dok su u našoj senci ostali takvi planetarno poznati “asovi” kao što su Baski, Čečeni, Siki, Kurdi, Tamili, Tadžici...

Pošto su holivudski filmovi i satira sam ekstrakt istine savremenog sveta onda je jasno da danas niko ne bi verovao, da one reči nemačkog protestanskog sveštenika nisu izmišljene u nekoj od “srpskih kuhinja laži”. Biće da je stvarno stari Grisendorf 1945. u selu kraj Oznabrika govorio da je tek tada razumeo “zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski” i shvatio “zašto je Bizmarku poslednja reč na samrtnoj postelji bila - Srbija”. Jer, govorio je tada Grisendorf, “bojali smo se da će oni, po našoj kapitulaciji, raditi ono što smo mi njima činili. Zamišljali smo tu tragediju i već videli našu decu kako plivaju kanalizacijom ili se peku u gradskoj pekari.” Ali, “kad se 5000 živih srpskih kostura našlo slobodno... milovali su našu decu, davali im bombone! (...) Ta pobeda Srba je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! (...) Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi, i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved.”

Ove, “reči izvanredne”, vredi dati u dužem izvodu jer, ipak je ovo 200 godina državnosti goreslavljenih pobednika, i to u dobu kada bez obzira na povod, neće biti nikog ko će o ovom narodu reći da “ceni junaštvo kao vrlinu... Rat za njih nije, kao za američke narode, lov na ljude.” Naprotiv, i sam Adam Mickijevič koji je ovo primetio 1841. verovatno bi danas verovao da “srpski četnici najčešće napadaju dva puta - ujutro trezni, a posle podne pripiti”. (J.G.Rajsmiler, “Frankfurter algemajne cajtung”, 1992)

The Onion koji radi sa neupitnim savremenim stereotipima, a tragom miliona ovakvih izveštaja koji su razbacani poslednjih 15 godina po “globalnom selu”, mogao je Srbe da smesti na onu mapu Ethniklashistan, pošto je i ceo ozbiljni civilizovani svet mirne duše pratio kolonu od 150 ili celih dve stotine hiljada Srba avgusta 1995. koja se vukla ka Istoku. Samo su retki moralni pojedinci, glasno, i više za sebe nego za javnost, pitali: “Gde su sada novinari, senatori i ostali pozeri koji su nagonili Zapad da reaguje, kad su muslimani bili ugroženi... Zašto nema zabrinutosti zbog pada Krajine, oblasti koju su Srbi naselili pre 500 godina, daleko pre nego što smo mi naselili Severnu Ameriku?” (Čarls Krauthamer) Još ređi bili su glasovi brige nad sudbinom srpskog naroda i države pod NATO bombama 1999. I na zlu sudbinu Aleksinca - nad kojim od 1876. lebde reči dramatičnog upozorenja Evropi Viktora Igoa, “u ovom trenutku, sasvim blizu nas, gotovo na naše oči se vrše pokolji” - niko se nije sažalio.

U surovom svetu u kome živimo, najdelotvornije je pravilo da je svako, pa i svaki narod, na neki način zaslužio svoju sudbinu. Ako bi tome prišli drugačije, ostala bi mogućnost da se večno žalimo na druge i da nikad ne počnemo da rešavamo svoj problem. Tu izbora nema: ako se mi toga ne poduhvatimo niko drugi, sigurno, neće.

Mi smo danas i pred drugom dilemom: da li je naša situacija sada toliko loša da nam u trenu dok gledamo put države - od odlučne pobune Crnog Đorđa 1804. do tzv. demokratskog bloka od koga očekujemo da nam sada bira čelnike - ostaje da samo kukumavčemo nad prošlim vremenima. Istorija zna da tu dileme nema. Svakako da je za ova dva veka bilo perioda kad je većina Srba mogla da uživa u uverenju da se “imala rašta i roditi”, ali koliko god danas i sama ideja o zvaničnim slavljima i svečanim plotunima i akademijama izaziva mučninu, gotovo da nema sumnje da ćemo i mi imati i Ustav, i predsednika, i vladu, i lojalnu diplomatiju, i nevladin sektor po slobodnom izboru građana a po meri sopstvenih potreba, i fudbalsku reprezentaciju koja rado peva svoju himnu, i radnike koji idu u fabrike da zarade i donesu pristojnu platu, i primerene kazne za one koji za sopstvenu korist bezobzirno eksploatišu društvene resurse, i bolnice u kojima će biti lekova i medicinskih instrumenata...

Jeste, u našem parlamentu se kralo naočigled svih nas i nisu nam rekli ni “izvinite”, ali ne vredi ni maštati kako bi nam najbolje bilo da se nekim temporalnim omnibusom vraćamo u 1915, u priču jednog od najvećih reportera XX veka DŽona Rida, gde je “dečak koji je pevao Sina slobodne Srbije načinio svoju zemlju jednom od najdemokratskijih na svetu”. Uostalom, možda je ova Ridova opservacija bila tačna koliko i uvidi savremenih reportera u naše aktuelno stanje, a mi znamo koliko to ima veze sa stvarnošću koja je naš život. Narodu koji ima dvestogodišnje iskustvo u građenju moderne državnosti svakako je logičnije, ma koliko bilo naporno, da veruje The Onion-u i da radi na tome da sprema egzodus iz one virtuelne države u koju je neka vickasta pamet stavila narode kabadahije. “Demokratski blok” - a biće još bolje kad se naučimo da su u demokratskoj državi svi koje izabere narod demokratski blok - ponešto bi tu mogao da nauči od Crnog Đorđa, a da se ne govori o Milošu - pa i svima koji su iz ta dva obrasca vođenja političkih poslova dva veka crpli inspiraciju. Sad smo, ponovo, kod prve lekcije: “velikaši” moraju da nauče da izabrani narodni poslanik ima nekih obaveza i prema narodu! Posle te lekcije ovo će biti normalnija zemlja. Naše perspektive šire. I razumećemo da 200 godina iskustva nešto znači, inače se ozbiljni narodi ne bi tako usaglašeno dičili svojom prošlošću. Danas smo u situaciji da čekamo taj “mali korak za čovečanstvo” a veliki za jednu staru i do temelja rasturenu državu na jugoistoku Evrope. I da znamo da drugoga puta nema.