Urušavanje kredibiliteta

Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak “Doktorati na pokretnoj traci”. Dužina trajanja doktorskih studija, mentorski rad i način ispitivanja kandidata se dosta razlikuju unutar evropskih zemalja i Severne Amerike, kao i između različitih disciplina u okviru jednog univerziteta. U Velikoj Britaniji, na primer, studenti na doktorskim studijama iz društvenih nauka pišu disertaciju dužine do 100.000 reči; disertacija iz ekonomije se sastoji iz tri rada koja ne moraju biti povezana i koja su daleko manjeg obima; slična praksa je i u prirodnim naukama i inženjerstvu. Posle prve godine doktorskih studija, student mora da priloži nacrt projekta od 10.000 reči za odbranu na svom odseku. Ukoliko student ne prođe ovu prvu instancu provere, upućuje se na magistarske studije (MPhil) umesto na doktorske studije (PhD). Tokom studija, doktorand je obavezan da redovno prezentuje svoj rad na raznim seminarima na odseku, sa čime se prati napredak studenta. Rok za izradu doktorata iznosi četiri godine i ukoliko student probije ovaj rok, mora da plati (za studentski budžet pozamašnu) novčanu kaznu za svaka tri meseca prekoračenja. Mentor predlaže dvoje ispitivača teze, ali finalnu odluku o podobnosti predloženih ispitivača donosi univerzitet. Ispitivači moraju biti jedan sa istog univerziteta (ali ne sa istog odseka), i jedan sa drugog univerziteta (može biti i iz inostranstva). Odbrana doktorata ima formu usmenog ispita, zatvorenog je tipa, prisustvuju samo kandidat i ispitivači, dok mentor nema udela u ispitivanju. Nekoliko nedelja po završetku odbrane, student dobija pismeni izveštaj ispitivača sa svim komentarima za korekcije i dužan je da u predviđenom roku preda ispravljenu tezu ispitivačima na ponovno razmatranje. Kada (i ako) ispitivači daju zeleno svetlo da su korekcije urađene kako treba, kandidat predaje finalnu kopiju teze univerzitetu koji razmatra da li da usvoji predlog ispitivača o dodeli diplome kandidatu. Dakle, ni mentor ni ispitivači nemaju završnu reč o tome da li kandidat-doktorand treba da dobije titulu, već isključivo univerzitet. Procedura koju sam opisala je sa University College London i verovatno postoje određene manje razlike u proceduri između raznih univerziteta u Velikoj Britaniji. Isto tako, postoje još veće razlike, pogotovo u procesu ispitivanja kandidata između Velike Britanije i ostalih evropskih zemalja. Međutim, ono što je svima njima zajedničko jeste postojanje više instanci provere ispravnosti procedure i garancija institucije koja dodeljuje diplomu da iza papira stoji odgovarajući kvalitet rada U slučaju proliferacije doktorskih diploma u Srbiji, postavlja se pitanje koje institucije verifikuju proceduru izrade tih disertacija, kojim univerzitetima one pripadaju i kako su ti univerziteti rangirani u okviru univerziteta u Srbiji? Ni u Engleskoj ne vrede jednako diploma sa Kembridža, Oksforda, kao diploma sa Metropoliten univerziteta, na primer. Postoje rang-liste univerziteta i zna se koji su prvih deset, a koji poslednjih deset na listi od preko stotinu univerziteta u Velikoj Britaniji, kao i kakav kvalitet rada i znanja, a u neku ruku i ambicija, stoji iza koje diplome. Nije dakle, poenta u tome da Srbija ne treba da ima nove doktorande, već da treba da se tačno zna kako i ko dodeljuje te diplome i koje znanje stoji iza njih. Dodeliti kandidatu doktorsku titulu, znači da je ispunio sve uslove za ulazak u profesionalni esnaf oblasti kojom se bavi; znači da je u stanju da samostalno radi, istražuje, predaje i objavljuje naučne radove u takozvanim ‘peer reviewed’ žurnalima. Ukoliko to ispitivačka komisija nije u stanju da proceni, onda univerzitet treba da ima finalnu reč i da spreči dodelu diplome kandidatu koji nije ispunio ove uslove, jer se time urušava kredibilitet ne samo profesije već i univerziteta, pa i zemlje koja daje licencu za rad takvim univerzitetima