Treba li Srbiji nuklearka?

Odavno izjava nekog stranog diplomate u Srbiji nije izazvala toliko polemike kao nedavna tvrdnja ruskog ambasadora Aleksandra Konuzina da Srbija i Rusija pregovaraju o izgradnji nuklearne elektrane na našem tlu, kao i da je ideja potekla iz naše kuće. Odbrambeni stav ministra energetike, Petra Škundrića, da ne zna o čemu ruski ambasador priča, te da niko iz njegovog kabineta nije o tome pregovarao, iz dana u dan se revidira, pa je poslednja verzija da Ministarstvo ne odbacuje apriori tu ideju, ali da je za to nužno ukidanje sadašnjeg moratorijuma na nuklearne elektrane, koji postoji od 1989. godine. Kao i uvek, gde ima dima ima i vatre, jer malo je verovatno da ministar energetike, poznat i po tome što zajedno sa ruskim ambasadorom posećuje fudbalske utakmice i sa kojim je često viđen u javnosti, ne zna o čemu Konuzin govori. Tim pre što se u Ministarstvu energetike nezvanično može čuti da se ovom izjavom ruski ambasador “malo zaleteo”. A zaleteo se, kažu upućeni, sasvim namerno, kako bi uoči pravljenja državne strategije razvoja energetike do 2025. godine jasno stavio do znanja koje su aspiracije Rusije na ovom tlu. „Istrčavanje” ruskog ambasadora tumači se dvojako: i kao poruka da nova strategija razvoja mora predvideti izgradnju nuklearki, ali i kao ljutnja ruske strane što je istisnuta iz poslova sa EPS-om, u koji polako ali sigurno ulazi nemački partner, RWE. To je inače i deo plana državnog vrha Srbije (ponajviše Borisa Tadića) da naftu i gas prepusti Rusima, a elektroenergetski sistem Nemcima, odnosno da ne dozvoli da jedna država kontroliše kompletan energetski sistem u zemlji. A nije da Rusi to ne bi voleli. Tako je Konuzin zapravo poručio da, ako su već izgubili EPS, nuklearke sigurno neće. I potrudio se da to na vreme i dovoljno jasno poruči svima: i državnom vrhu Srbije i drugim zainteresovanima, naročito Francuzima. Jer, ne treba zaboraviti da su Francuzi pre Rusa imali slične ideje za Srbiju. Tako se pričalo da su predstavnici francuske kompanije “Areva” 2007. godine posetili našu zemlju, nekako upravo u vreme kada je potpredsednik vlade Božidar Đelić zaključio da je trenutak da Srbija preispita odluku o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana. Tada to nije prošlo. Danas u Ministarstvu rudarstva i energetike tvrde da pregovora o nuklearkama nema i da sadašnja strategija razvoja do 2015. godine ne predviđa njihovu izgradnju, ali se stiče utisak da su otvoreni za ovu ideju, štaviše da su o njoj dosta razmišljali, možda već i planirali. “Srbija ne može sama da gradi nuklearku, ali ne treba isključiti mogućnost regionalne nuklearne elektrane, snage od oko 2.400 megavata (četiri bloka od po 600 MW), čija bi vrednost bila oko dve milijarde evra. Takvoj nuklearki bila bi potrebna i hidroelektrana, koja bi “peglala” vršno opterećenje. Izgradnja Đerdapa III bi mogla da bude deo tog velikog projekta”, objašnjava za NIN Milan Budimir, portparol Ministarstva rudarstva i energetike. Budimir ističe da bi takva regionalna nuklearka mogla da bude na našoj teritoriji, a kao lokacija viđeno je Prahovo, ali i negde u okruženju, recimo u Bugarskoj ili Mađarskoj. Naš sagovornik još podseća da bi u tom slučaju bilo potrebno ukinuti sadašnji zakon o zabrani izgradnje nuklearnih centrala, koji je SFRJ donela 1989. godine, što je, naravno, u nadležnosti parlamenta. I dok resorno ministarstvo, kako se čini, sa ruskom stranom detaljno razvija planove, javnost u Srbiji se pita da li nam uopšte treba nuklearna elektrana i šta bismo s njom, uz velike rizike od katastrofa i muka oko skladištenja nuklearnog otpada, zaista dobili. “Jeftiniju struju i sigurnost snabdevanja u decenijama kada rezerve uglja budu iscrpljene i kada nećemo imati alternativu”, tvrdi za NIN dr Nikola Rajaković, profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike. Rajakovićeva računica kaže da će potrebe za strujom konstantno rasti, pa će one sa 37 milijardi kilovat-časova, koliko sada godišnje trošimo, već 2012. narasti na 40 milijardi, a 2075. godine, do kada će rezerve uglja biti iscrpljene, potrebe će se udvostručiti. “U Srbiji 2075. godine, kojoj godišnje treba 80 milijardi kilovat-sati struje, termoelektrane neće raditi, jer neće biti uglja. Hidroelektrane će isporučivati oko 20 milijardi, dakle četvrtinu potreba, a uz brzi razvoj solarnih tehnologija, obnovljivi izvori mogli bi dati još toliko. Šta sa preostalom polovinom potreba za strujom? To će morati da se pokrije iz nuklearnih elektrana, za kojima sada nemamo potrebe, ali ih naši susedi već imaju, poput Mađara, Bugara, Rumuna, Slovenaca i Hrvata”, tvrdi Rajaković. Prema njegovim rečima, u Evropi Francuska prednjači u ovoj tehnologiji, pa čak 80 odsto struje dobija iz nuklearki. Saradnja s njima, smatra ovaj sagovornik NIN-a, bila bi najbolja opcija, ali je njihova tehnologija veoma skupa. Iako kaskaju za Francuzima, i Rusi su dostigli visok nivo, pa to danas nije ni nalik Černobilju, uverava Rajaković. Naš sagovornik podseća da izgradnja nuklearne elektrane traje 15-20 godina, pa smatra da uopšte nije realno da je Srbija dobije pre 2040-2045. godine. S druge strane, protivnici nuklearki tvrde da razvijene zemlje gase svoje nuklearne elektrane, jer ne žele ni potencijalnu opasnost ni nuklearni otpad na svojoj teritoriji. Umesto toga, one se trude da ove opasne tehnologije prodaju drugim zemljama, koje vremenom postaju svojevrsna skladišta otpadnog radioaktivnog materijala. Tako Amerika od incidenta na ostrvu Tri milje 1979. nije izgradila nijednu novu nuklearku na svojoj teritoriji, ali zato odobrava kredite zemljama koje su zainteresovane za takve projekte. Osim toga, Danska i Švedska odlučile su da zatvore svoje elektrane najkasnije do 2015, a Nemačka planira da to učini do 2025. godine. “Nuklearna energija kao takva je u poslednjih deset godina u povlačenju. Razvijene zemlje, poput Španije i Nemačke, okreću se sve više ulaganju u obnovljive izvore. Postojeća nuklearna postrojenja su stara uglavnom 25-30 godina, pa se ide na rekonstrukcije kako bi im se produžio rok, ali se time samo povećava rizik. Upravo zbog toga je pre desetak godina bilo curenja iz nuklearke u SAD, slično je bilo i u Krškom, a o Černobilju da ne govorim”, kaže za NIN Zvezdan Kalmar, koordinator za energetiku u Centru za ekologiju i održivi razvoj. Zbog starih pogona, Bugarska je, uoči prijema u EU, bila primorana da zatvori četiri mala reaktora sovjetskog tipa u nuklearnoj elektrani Kozloduj, za šta je u razdoblju od 2005. do 2009. godine dobila od Evropske komisije pomoć od 550 miliona evra. Nedavno joj je u te svrhe dodeljena i dopunska pomoć od 300 miliona evra. Osim Bugarske, od novih članica EU kompenzaciju za gašenje svojih nuklearnih kapaciteta dobile su i Litvanija i Slovačka, za obustavljanje starih sovjetskih reaktora u Ignalini i Bohunici. Kalmar tvrdi da su Bugari odustali od izgradnje nove nuklearne elektrane, a slični planovi u Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj pokazuju se kao neisplativi. “Izgradnja nuklearke ne može biti kraća od 10-15 godina. To za investitora znači vezan kapital koji ništa ne proizvodi, dakle investicioni ciklus je ogroman, jer on tek za 25 godina može da računa na dobit”, kaže Kalmar. On smatra da je proizvodnja nuklearne energije umiruća industrija, jer ne postoji metod sigurnog odlaganja radioaktivnog otpada. Šta bi bilo sa nuklearnim otpadom iz Srbije? Naš sagovornik smatra da bi najverovatnije ostajao u Srbiji, jer druga mogućnost, a to je da bude transportovan do Rusije, ne deluje verovatno. “Teško da bi Rumunija, Bugarska i druge zemlje dozvolile transport većih količina tako opasnog radioaktivnog otpada preko svoje teritorije. Čak i da dozvole, to bi državu koštalo toliko da bi ceo posao bio neisplativ”, tvrdi Kalmar. Zagovornici nuklearki ipak kao dobru stranu ističu malu emisiju ugljen-dioksida i tvrde da sa stanovišta bezbednosti nema razloga za bojazan, ako se zna da je Srbija okružena sa oko 20 nuklearnih reaktora na udaljenosti do 500 kilometara. I dok oni kao najveću prednost ističu ekonomsku računicu (cena kilovat-sata iz nuklearke košta dva američka centa, a iz termoelektrane na ugalj dvostruko više), Kalmar tvrdi da ekonomski stručnjaci prikazuju samo trećinu realne cene nuklearne energije, jer u ovu računicu ne unose i cenu skladištenja otpada, koja ima najveći udeo. Umesto toga, ovi troškovi se prenose na državu i sve građane. Ako ne u nuklearkama, gde je onda rešenje za nedostajuću struju u budućnosti? “U ulaganju u obnovljive izvore energije, koji su prava budućnost. Rešenje je takođe i u povećanju energetske efikasnosti, a Srbija je svetski šampion u neracionalnoj potrošnji energije”, kaže Kalmar. On predlaže da Srbija, poput Češke, Bugarske, Letonije i drugih zemalja, u svoju strategiju razvoja energetike ubaci alternativni scenario, koji podrazumeva energetsku efikasnost, ulaganje u obnovljive izvore i decentralizaciju. Procene govore da bi uštede od veće energetske efikasnosti samo u stambenim objektima mogle da dostignu godišnji nivo od 400 megavata, što je više od proizvodnje TE Kolubara. Još jednu termoelektranu bismo mogli da uštedimo razvojem alternativnih izvora, poput biomase, vetra i solarnih panela. “Vojvodina ima ogroman potencijal proizvodnje iz biomase, odnosno poljoprivrednog i stočnog otpada. Ukoliko bi se ova biomasa prevezla u Kolubaru, potrebe za ugljem bi se smanjile gotovo za polovinu”, objašnjava Kalmar. Prema procenama nekih stručnih krugova, maksimalna iskorišćenost biomase bi u budućnosti mogla da zameni kompletnu proizvodnju termoelektrana. Zato Kalmar tu vidi interes države da ulaže, kao što recimo Ukrajina ulaže u proizvodnju solarnih panela i to ne za svoje potrebe, jer ima malo sunčanih dana, već ih izvozi u Španiju. “I Nemci razmišljaju o sličnim ulaganjima, jer su izračunali da bi, ako bi solarnim panelima pokrili samo 10 odsto krovova, iz tih izvora mogli da zadovolje godišnje potrebe stanovništva za energijom”, tvrdi naš sagovornik. Treći pravac razvoja odnosi se na decentralizaciju energetike, odnosno mogućnost opština i lokalnih samouprava da rade na svojim projektima, recimo vetrenjačama ili manjim elektranama na obnovljive izvore, poput biomase. I Aleksandar Kovačević, stručnjak za energetiku, misli da pre odluke o nuklearnoj elektrani, Srbija ima važnije zadatke. Jedan od prvih je da nauči da štedi struju. On objašnjava da Srbija, da bi dostigla svetski prosek, treba da prepolovi sadašnju potrošnju struje po jedinici nacionalnog proizvoda, dok za dostizanje razvijenih zemalja OECD-a potrošnju treba da smanji čak za tri četvrtine. Uz to, treba da radimo i na razvoju biomase koja je kod nas izuzetno perspektivna. Kad potrebe za strujom dodatno porastu, treba razmišljati o većoj upotrebi gasnih elektrana, ali možda i nuklearnih, smatra naš sagovornik. “Ovu opciju treba držati otvorenom kako bismo u budućnosti imali mogućnost više. Da li će Srbiji stvarno za 30 godina biti potrebna nuklearna elektrana pokazaće vreme. To će zavisiti od razvoja tehnologija obnovljivih izvora, od brzine i načina trošenja lignita i od mnogo drugih faktora”, zaključuje Kovačević. Činjenicu da razvijene zemlje sveta poput SAD, Danske, Švedske i Nemačke, polako gase svoje nuklearke, objašnjava time da je jedna generacija ovih elektrana, koja datira iz šezdesetih godina prošlog veka, došla do svog kraja. “Velike sile su odlučile da zastanu sa izgradnjom ne samo zbog straha za bezbednost i problema sa skladištenjem otpada, već i zbog novih, boljih opcija. Pojavili su se novi izvori, poput prirodnog gasa, obnovljivih izvora, ali su se razvile i tehnologije koje su povećale iskorišćenost uglja i gasa, veća je energetska efikasnost... Međutim, nijedna od tih zemalja nije prestala da razvija nove nuklearne tehnologije, pa su i sada u toku novi pilot-projekti u SAD, Finskoj, Kanadi, Francuskoj i drugim zemljama. Zato verujem da nas čeka novi talas otvaranja nuklearnih elektrana, koje će biti bezbednije i sa novim rešenjima za nuklearni otpad”, kaže Kovačević. Za Srbiju će biti malo teže da ovlada tim tehnologijama, s obzirom na nedostatak kadrova i znanja. Naš sagovornik ipak smatra da ovu mogućnost ne treba isključiti, ali napominje da vremena za takvu odluku ima dovoljno i da ne treba žuriti. A čini se da se sada nekome žuri. I da umesto široke javne rasprave imamo dogovore koji isključuju javnost. Ako na taj način i bez odluke građana, vlast reši da gradi nuklearku u Srbiji, Kalmar najavljuje proteste na ulicama. I poručuje da će, ako se vlada bude tako igrala, građani sigurno skupiti dovoljno potpisa za referendum o nuklearki. Ako su Švajcarci mogli za izgradnju minareta da organizuju referendum, a Austrijanci upravo na taj način rekli „ne“ nuklearnoj energiji, zašto i građani Srbije ne bi imali pravo da budu pitani oko teme koja se tiče budućnosti svih nas?  Černobilj Najveća katastrofa u nuklearnim elektranama desila se u ukrajinskom gradu Černobilju, između 25. i 26. aprila 1986. godine. Radijacija je bila 400 puta veća nego od atomske bombe bačene na Hirošimu. Posle četiri nedelje stigla je čak do Amerike. U incidentu je kontaminirano 150.000 kvadratnih kilometara na području Ukrajine, Belorusije i Rusije, zračenju je bilo izloženo najmanje sedam miliona ljudi, od kojih je, prema podacima britanskih naučnika, umrlo ili će umreti između 30.000 i 60.000. Od bolesti disajnih organa, krvotoka i nervnog sistema obolelo je oko 70.000 ljudi. Stručnjaci smatraju da je nivo radioaktivnog zagađenja toliko visok da će u toj zoni normalan život biti moguć tek za oko 500 godina.  Trećina energije u EU iz nuklearki U ovom trenutku, u Evropi se trećina potreba za energijom zadovoljava iz nuklearnih elektrana, a u svetu se više od 16 odsto ukupne električne energije proizvodi u nuklearkama. U državama Evropske unije radi 157 nuklearnih reaktora: u Francuskoj 58, Velikoj Britaniji 27, Nemačkoj 18, Švedskoj 11... U svetu najviše je nuklearnih elektrana u SAD (164), slede Japan i Rusija sa po 30, Kanada 22, Ukrajina 13. . . Kina i Koreja se ubrzano okreću ovim tehnologijama, pa se u najmnogoljudnijoj zemlji trenutno gradi 15 nuklearki. Na tržištu nuklearki u svetu je u 2007. godini najveći promet, od ukupno 22,5 milijardi evra, imala japansko-američka kompanija „DŽeneral elektrik – Hitači“, specijalizovana za reaktore srednjih snaga. Sledi je francuska „Areva” sa 13,5 milijardi evra prometa (u 2008. godini), koja nudi reaktore nove generacije, vredne više od 10 milijardi evra. Prema procenama stručnjaka, u naredne četiri decenije, odnosno do 2050. godine, u svetu će biti izgrađeno 1.280 novih nuklearki, što u konačnom zbiru daje više od 1.700 nuklearnih elektrana.  Nuklearne elektrane u svetu Zemlja Broj NE SAD 164 Japan 30 Rusija 30 Kanada 22 Nuklearne elektrane u EU Zemlja Broj NE Francuska 58 V. Britanija 27 Nemačka 18 Švedska 11