To je samo rokenrol

Kada se Nenad Čanak probudio iz anestezije, mogao je da se uveri kako je već dalo ploda drvo posađeno dan pre odlaska na operaciju koja bi trebalo da doprinese njegovoj rehabilitaciji posle teškog udesa pre tri godine. Naime, na “Subotičku inicijativu”, koja je u našim medijima preneta kao skup na kojem je zatražena internacionalizacija problema autonomije Vojvodine, reagovao je, deklaracijom, blok “nacionalno-demokratskih snaga” koje u ovom slučaju sačinjavaju DSS, SPO, Nova Srbija, Narodna demokratska stranka i Narodni pokret “Svetozar Miletić”. Oni su osudili ne samo zahtev za internacionalizaciju, nego i usvajanje državnih znamenja Vojvodine (zastave i grba) kao i najavljene pripreme za usvajanje osnovnog zakona Vojvodine, vojvođanskog ustava, zatraživši prevremene pokrajinske izbore pošto smatraju da aktuelne političke snage u Pokrajini više nemaju legitimitet.

Posle tri prespavana dana, Jožef Kasa, čiji je SVM jedan od organizatora skupa, deluje kao čovek nezadovoljan vrstom publiciteta koju je ovaj događaj dobio u štampi u kojoj se, kaže, ovo “pitanje izoštrilo na zahtevu za internacionalizaciju”, a ne na onom što je, kaže, suština, a to je na (ugroženu) “autonomiju Vojvodine”. “Ne tražimo pomoć sa strane, ali neka svet vidi u čemu smo i gde živimo”, kaže Kasa, koji osnovni povod za ovaj skup vidi u izjavama Tomislava Nikolića i Dragana Maršićanina o tome kako i postojeću autonomiju u Vojvodini treba ukinuti.

Milorad Mirčić, SRS Kosovski scenario Ivo Sanader je obećao vraćanje imovine Srbima u Hrvatskoj što ima za cilj da se oni tamo vrate i da se tako smanji za 5-10 procenata broj Srba u Vojvodini Srpska Radikalna stranka se nije pridružila zahtevu za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora nego je pokrenula akciju za prikupljanje sto hiljada potpisa za stavljanje te inicijative na dnevni red Skupštine. Za one koji prate političke događaje, taj skup u Subotici nije ni neočekivan ni slučajan - sve se radi po oprobanom kosovskom receptu. Godišnjica usvajanja Ustava iz 1974. je odabrana jer je to Ustav koji je usvojen uz saglasnost vojvođanskih i šiptarskih separatista, posle čega se na Kosovu počelo, prvo sa masovnim demonstracijama, nastavilo se sa pobunom i proterivanjima i ubijanjima Srba da bi se završilo usvajanjem Ustavnog okvira kao poslednjom fazom. Vojvođanski scenario je različit utoliko što se odmah zalaže za usvajanje ustavnog okvira. Potpuno se sledi kosovski obrazac. Evo, Sanader je obećao vraćanje imovine Srbima u Hrvatskoj što ima za cilj da se oni tamo vrate i da se tako smanji za 5-10 procenata broj Srba u Vojvodini, zatim da se stavi na dnevni red pitanje vraćanja imovine folksdojčerima i tako dodatno smanji učešće Srba u populaciji da ono padne ispod pedeset odsto, posle čega, naravno, sledi likvidacija Vojvodine kao srpske etničke teritorije. Isto kao na Kosovu. Smatramo da je pitanje statusa Vojvodine referendumsko pitanje za građane Vojvodine i Srbije. U pogledu sastavljanja novog ustava Srbije pitanje regionalizacije neće biti aktuelno pošto su i neke stranke, poput DSS-a, koje su se prvobitno zalagale za regionalizaciju, od toga odustale.

Javno mnjenje u Srbiji, činjenica je, čitav događaj bi lakše podnelo da nije bilo tog zahteva za “internacionalizaciju”, po kome se sada imenuje i prepoznaje čitav događaj “Subotička inicijativa”. A to sa internacionalizacijom je, pričaju očevici, ispalo tako što je tu ideju izneo Živan Berisavljević (vojvođanski funkcioner iz vremena SFRJ i sadašnji šef Unije socijalista Vojvodine, koja je bila treći učesnik ovog skupa), koji je bio i ambasador, pa mu je ideja o internacionalizaciji bila, izgleda, po tom osnovu bliska. Sam Nenad Čanak, sudeći po onim akcentima koje su izdvojili mediji, takođe nije mnogo udarao u internacionalne bubnjeve. Skup je ocenio kao pokušaj da se uspostavi brana “od nadirućeg fašizma u Srbiji”.

Miodrag Isakov, predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine, koja nije bila uključena u subotnja subotička dešavanja, kaže da ga čitava stvar mnogo ne zabrinjava jer, prvo, naše unutrašnje stvari su već uveliko internacionalizovane pa je pretnja time besmislena; a drugo, ne brinu ga ni oni koji traže ukidanje vojvođanske autonomije jer je ta autonomija praktično već međunarodno verifikovana kroz Ustavnu povelju, u kojoj se kao konstituent navodi Srbija sa dvema autonomnim pokrajinama. Sve u svemu, Isakov misli da se stvar u javnosti preterano dramatizovala i subotički događaj naziva skupom “bivših bivših i sadašnjih bivših” koji nije uspeo da okupi ni polovinu saveza koji nastupa na platformi vojvođanske autonomije.

Rukopis iskusnog skandalmejkera Nenada Čanka se prepoznaje možda ponajviše po datumu koji je za sastanak u Subotici odabran - godišnjica usvajanja Ustava iz 1974. godine. Sa stanovišta taktike je to svakako pogrešno, pošto je “uspostavljanje vertikale” sa tekovinama titoističkog doba verovatno odbilo i nekog ko bi inače bio spreman da podrži opstanak ideje o autonomiji Vojvodine. Sa stanovišta provokacije, naravno, bio je to pun pogodak, a provokacija je oduvek ono što je u politici najviše zanimalo Nenada Čanka i ona je ono što ga verovatno održava u javnom životu kada je on lično u pitanju, ali to uglavnom nije ono što mogu da podnesu i njegovi politički saputnici.

Konkretna žrtva je, kako smo videli, ovoga puta bio Jožef Kasa koji kao političar definitivno nije u stanju da izdrži stil predsednika vojvođanske skupštine Čanka, za kojeg kažu da veruje u rokenrol kao način života, u koji se nekako uklapa i srpska politika. Rokenrol i Nenad Čanak se možda i uklapaju u politiku, ali se Jožef Kasa ne uklapa u rokenrol i ostao je sada da, eto, objašnjava kako rušenje srpske države uz pomoć mađarske manjine nipošto nije bila njegova namera. “Mi samo smatramo da je manjinske interese lakše ostvariti u okviru Vojvodine gde postoji tradicija multietničkog života nego u okviru cele Srbije gde je ta tolerancija mnogo manja”, kaže Kasa.

Zaoštravanje pitanja o autonomiji Vojvodine imaće najdirektnije loše posledice na predstojeću debatu o teritorijalnoj organizaciji Srbije u okviru pravljenja novog ustava Srbije, a stvar sa pravljenjem tog ustava, znamo, i ovako ne stoji ni najmanje dobro. Tekovina prethodne vlasti je postizanje saglasnosti oko modela vojvođanske autonomije koji podrazumeva nezavisnost Pokrajine u sva tri oblika vlasti: zakonodavnom, izvršnom i sudskom. Do toga se došlo što je Demokratska stranka, doskora najuticajnija u Srbiji, kao zastupnik “umerene” autonomije (prvobitno je smatrala da Vojvodina treba da ima zakonodavnu i izvršnu vlast, ne i sudsku), u očitoj nameri da zadrži uz sebe Čankove poslanike u republičkoj Skupštini, popuštala dok se nije stiglo do onoga što zadovoljava ekstremne zastupnike vojvođanske autonomije. To bi sve još i moglo biti u redu da dobar deo građana Vojvodine (recimo, otprilike onaj koji je glasao za radikale i DSS, a to su prve dve stranke) uopšte ne smatra vojvođansku autonomiju kao nešto važno, da ne kažemo da su mnogi i protiv nje. Subotnjom akcijom u Subotici stavovi su dodatno polarizovani i sad je skoro sigurno da ono što izgleda kao jedino razumno rešenje - sredina iliti kompromis - više nije realna varijanta.

Jožef Kasa, iako priznaje da “sredine više nema”, ne prihvata odgovornost za to: “Sredina, dobro, i umesto da su nas zvali i rekli ‘ajde da vidimo tu sredinu’, oni kažu da hoće da je ukinu. A 5. oktobra smo bili zajedno”, kaže. Može se zaključiti da je jed vođe SVM upućen ka DSS-u koji je napustio svoj projekat regionalizacije Srbije a ne prema Nikoliću čiji ih radikalni zahtevi i nisu mogli da iznenade.

Dejan Mikavica, DSS Smanjivanje autonomije Koncept regionalizacije koji smo pokušavali da afirmišemo kroz naš predlog ustava Srbije dobio je loš publicitet zahvaljujući Srpskoj radikalnoj stranci. Reč je bila o konceptu teritorijalnih administrativno-političkih autonomija u Srbiji bez atributa državnosti. Sada su okolnosti bitno drugačije. U procesu usvajanja novog ustava moraćemo da mislimo o tome da je potrebna saglasnost i radikala i drugih, i status vojvođanske autonomije kretaće se verovatno u pravcu smanjivanja nadležnosti u odnosu na one koje Pokrajina ima sada.

Miodrag Isakov smatra da iza čitavog projekta, i sa jedne i sa druge strane, stoji upravo namera da se Vojvodina polarizuje oko pitanja autonomije i da se tako unište svi oni koji se nalaze negde između. Sam Isakov se, ističe, zalaže za autonomiju “na značajno višem nivou”, ali je autonomistički blok u defanzivi i krizi ne samo zbog rezultata izbora koji je ojačao centralističke tendencije, nego i zbog njihovih unutrašnjih odnosa. Lider RDSV smatra da iza nedavnog pokušaja njegovog smenjivanja u stranci stoje upravo pristalice Čankove LSV, i to upravo sa ciljem da se neki novi lider reformista Vojvodine pojavi na skupu u Subotici čime bi se učinio korak ka ostvarenju ideje o vojvođanskom saboru koja je, ovako, propala.

U tako rovitoj situaciji vojvođanska skupština se odlučila da usvoji državna znamenja - zastavu i grb, pa će tako podele za koje smo zaključili da postaju sve oštrije, dobiti i svoje prepoznatljive simbole. Neće biti nikakvo iznenađenje ako za žitelje Vojvodine koji se protive autonomiji kako je vidi Čanak - ova znamenja, čija je svrha da ujedine, postanu najomraženiji znak. Sve u svemu, uopšte nije jasno kakvo dobro može proizići i apsolutno su ignorisana iskustva iz Crne Gore gde je politika forsiranja državne samostalnosti rezultirala podelama unutar Crne Gore, potpuno nepotrebnim, čiju dramatičnost tamošnje rukovodstvo pokušava da ignoriše sa, videćemo, kakvim posledicama.

Iako iz iskustva znamo da je novosadski stari roker Nenad Čanak taj koji je pre svih zakuvao celu ovu stvar, ipak, najistinitije je u svemu ono što je upravo on izgovorio na skupu u Subotici, a što su i mediji izdvojili. “Vojvodina je”, rekao je, “Vojvodina svih njenih građana”. Tačno tako, ali u ovom slučaju je u tome problem. I onih građana koji su za autonomiju i onih koji nisu.