I dalje Jugosloven

Slučajno se dogodilo da radim u Italiji, priča za NIN Miodrag Krivokapić (54), čovek gorštačkog izgleda i blage naravi. Jedna od najznačajnijih glumačkih pojava na prostoru bivše Jugoslavije osamdesetih godina, nekadašnja zvezda kultnog KPGT-a, više od godinu dana gostuje u Teatru del Korte u Đenovi, u predstavi “Majka hrabrost” koju postavlja reditelj Mario Šakaluga.

- Teško sam odlučio da odem u Đenovu jer sam u to vreme radio “Mefista” u Narodnom pozorištu. Sad mi Tika Stanić zahvaljuje što sam otišao, i “nepoznatom italijanskom producentu”, jer odlično radi Mefista. Za mene je ovo lepo iskustvo, Italija je jedan veliki muzej na otvorenom, trebalo bi mi dva života da sve vidim, ali trudim se. Znate, izgledalo mi je nestvarno kad sam pre predstave u Rimu pio kafu kod Fontane di Trevi. Teatar iz Đenove je na velikoj turneji, prošle godine odradili smo pet gradova, sad treba da idemo u Areco, Milano, Udine, Padovu, Ankonu... Sad znam da je to bio lep poklon za mene, a bilo mi je žao da ostavim predstave.

KALFA KOTA: Slučajno sam rođen na Kosmetu, u Peći. Kao dete vojnog lica mogao sam biti rođen i u Sloveniji. Čovek se traži dok je mlad: mogao sam dobro da branim, ali jednom je šutirao pravi fudbaler iz “Budućnosti” i više mi nije palo na pamet da stanem na gol. Jedno pola sata nisam mogao da dođem do vazduha. Onda sam nešto crtao, nekoliko godina zanosio sam se da radim stripove, ali kad sam ušao u pozorište, nikad više nisam uzeo olovku. Čim sam zavirio u taj polumrak na pozornici, rodila se ljubav.

A za tu sredinu baviti se glumom bilo je krajnje smešno: E, eee, ovaj je glumac!!! Onako, bagateliziraju vas, gledaju kao da ste budala. Kao dečak bio sam veoma introvertan i verovatno podsvesno tražio sam način da se malo otvorim. Prijavio sam se u recitatorsku sekciju. Napola sam podigao ruku, kao javljam se, i ne javljam, nastavnik, kaže: Krivokapiću, i ti, je li? Ovi drugi se okrenuše prema meni, i naružiše me: Šta ti, gde ćeš ti!? Ništa, rekoh, ništa. Onako sam se počešao po glavi. Jednostavno, bila je to takva sredina: ako igrate fudbal - super! Ali, baviti se pozorištem, to se smatralo zanesenjaštvom. Što, u suštini, nije bilo netačno. Baviti se pozorištem u malom mestu zahteva čist entuzijazam. Veoma je bio visok moralni kodeks tih amatera, kojih se sećam sa velikom setom. Bili su to posvećenici, sve što su radili bilo je iz velike ljubavi prema pozorištu. Koliko je tu čistote bilo! I danas imam poštovanje za amatere, i te kako mogu da ostvare sjajne pozorišne domete.

Inače, moja prva uloga bila je lik kalfe Kote u “Zoni Zamfirovoj”. Kažu: Ovaj dečko ima dobar glas, daj da mu damo da viče: Alva! Taze alva! Tako sam otkrio taj svet: scenu i mrak, svetlo, i nešto me je tu magnetski privuklo. A počeo sam i pobeđivati svoje stidove i sramove, malo se oslobađati. Počnu i malo drugačije da gledaju na vas, neki vas i cene: Aaaa, vidi, ko bi rekao!

BRIK: Upisao sam se na studije prava u Prištini, pa sam posle prve godine prešao u Beograd, gde sam dao drugu godinu i većinu predmeta iz treće. U Zagrebu su tada bili neki moji drugovi iz Peći, zamolio sam ih da saznaju da li tamo postoji Fakultet dramskih umetnosti. Kad je stigao potvrdan odgovor, Ivica Dubravčić je predao moja dokumenta i ja sam otišao da polažem prijemni ispit. Otišao sam u Zagreb da umirim sujetu, da me obore, kao što mi se to dogodilo u Beogradu, da završim s tom ambicijom i nastavim studije prava.

Dva meseca pripremao sam ulogu Brika (otuda i nadimak) iz “Mačke na usijanom limenom krovu”, i šta se dogodilo. Sekretarica me je, videvši da imam tremu, posavetovala da budem što glasniji, jer su moji prethodnici gotovo šaputali, pa su se profesori hvatali za glavu. I ja zagrmim. Ali, spremio sam samo ulogu Brika, a oni su tražili još nešto. Mislim, mislim... Sve što mi je padalo na pamet bilo je iz “Gorskog vijenca”, i ja raspalim. Bio sam ubeđen da sam sa NJegošem briljirao, da su me zato i primili. Kasnije su mi rekli: Brik ti je bio odličan, s NJegošem si preterao.

Valjda sam i ja nosio tu specifičnu boju, koje je hrvatsko glumište oduvek regrutovalo odavde. Oni su to zvali: Malo elementarnog, da malo više dominiraju emocije, to im treba. Takav je bio Strahinja Petrović, pa LJubiša Jovanović. Bio sam veoma ambiciozan, potpuno sam se koncentrisao na studije i uspešno ih završio. Imao sam odlične pedagoge, koji su me podržali. Brzo sam dobio stipendiju od “Gavele” i moj prvi angažman bio je u “Gaveli”. Posle sam prešao u HNK, a 1986. procenio sam da treba da idem u slobodnjake. I takav status sačuvao sam do danas.

ČETVRTI AKCENAT: Da su me primili ovde, nikad ne bih otišao u Zagreb i upoznao tamošnju sredinu, na način kakav je bio. Praktično, ja sam se integrisao u tu kulturu. Verovatno ne bih upoznao delo Tina Ujevića, Krleže i mnogih hrvatskih pesnika i književnika. Ne bih otkrio da je Krleža tako veliki pisac, i ne bih prodro kroz njegove ingeniozne “Balade o Petrici Kerempuhu”, da se nismo bavili njima u okviru scenskog govora.

Veoma nepravilno govori se tamo odakle sam ja, tako da sam u Zagreb došao sa čudnim akcentima. U mojoj kući se govorilo crnogorski, bez četvrtog akcenta. Kratkouzlaznog. Ali, brzo sam savladao i taj četvrti akcenat. Sve je u jeziku: pozorište se uglavnom zasniva na literaturi, jezik je najvažnija stvar. Dobro savladati jezik, neophodno je u našem poslu. Teško je igrati i na svom jeziku, ja sad pokušavam na italijanskom i bojim se da su nemogući vrhunski dometi. Uvek može da vas zatekne neka sitnica koju ne prepoznajete. Ja sam naučio govorne blokove, ali ne mogu da pravim neke nijanse u okviru njih. Naravno, nije nikakav problem ako pogrešim, samo što me to izbaci iz koncentracije.

Odlično je bilo to moje iskustvo sa zagrebačkim teatrom. Mnogo sam igrao Krležu, poslednji je bio “Banket u Blitvi”, sa Žoržom Parom u HNK. Često sam se sretao s njim, potom dugo nisam, a onda sam tu skoro gledao “Ledu”, rekoh: vidi, malo sam zaboravio kako je on veliki pisac!? Svakako je Krleža u Zagrebu bio ikona, skoro nedodirljiva.

Dakle, taj zagrebački period bio je kapitalan u mojoj karijeri. Takođe, tamo je osnovan KPGT, napravili smo sjajne predstave sa LJubišom Ristićem - Šerbedžija, Inge Apelt, ja i mnogi naši drugovi. Tamo smo uradili neke ključne predstave, kao što su “Oslobođenje Skoplja” i “Karamazovi”. Inače, u Zagrebu je alternativno pozorište bilo veoma razvijeno. Pored KPGT-a, bio je tu i Zlatko Vitez sa “Histrionima”. Čitavu deceniju je taj zagrebački pozorišni život bio veoma živ i ostavio je veliki trag. Kad sam došao u Zagreb 1971, teatar ITD sa Vjeranom Zupanom na čelu postavljao je na scenu potpuno nove komade, kao što su bili Handkeov “Kaspar”, pa “Plebejci uvežbavaju ustanak” Pitera Vajsa, igrao se Pirandelo... Jedan potpuno drugačiji repertoar u odnosu na druge teatre u SFRJ.

RADE I JA: Jeste to bilo vreme maspoka, bilo je veoma neprijatno, ali to se završilo veoma brzo, kad se rešilo da se završi. Meni su bile važne studije, i to me nije doticalo. Velika zaštita bila je ta škola, na kojoj se ništa od tadašnjih događanja nije osećalo. Pa, oni su me tada primili znajući odakle dolazim, još sam pisao i ćirilicom. Mislim da je pozorište sačuvalo mnoge od nas, i tada sam se osećao zaštićenim, i svih ovih godina. Znate, pozorište je jedan drugi svet, malo bolji. Veoma volim svoje kolege, mislim da spadaju među plemenitije ljude.

Svi misle da smo ista generacija, a Šerbedžija je uveliko bio zvezda kad sam ja počinjao. Velika je stvar što je on uopšte prihvatio da igra sa mnom. Mene i Šerbedžiju je spojio LJubiša Ristić, i to je bio dobar potez. Jer mi se razlikujemo, i kao glumci i kao ličnosti. To je bila dobra alhemija, koja je u nekoliko predstava dala izuzetne rezultate. Moram da priznam, on je meni bio velika provokacija, i privilegija. Bio je velika jugoslovenska zvezda, o meni se tek čulo: Ima tu neki daroviti... I mnogo mi je pomoglo što sam s njim radio, vidiš da i sa najboljim možeš da budeš ravnopravan. To daje samopouzdanje bez koga ovaj posao ne može da se radi. Inače je to posao u kome dovodimo sebe u stanje stresa, da bi nešto odigrali. Jeste mazohistički, ali tako je.

Desetak godina igrali smo zajedno Rade i ja: ja sam bio Otelo, on je bio Jago, on je bio Tit Andronik, ja sam bio Aron, on bude Don Žuan, ja Zganarel, on Tartif, ja Orgon.

SELJAČKA BUNA: Spadam u generacije glumaca kod kojih je važilo pravilo da je pozorište sve, a da je film efemeran. Krenuo sam sa idejom da sam ja pozorišni glumac. Onda se ispostavilo da me često zovu na probna snimanja, na koja nisam ni hteo da idem jer sam već radio velike zadatke u pozorištu - nisam hteo da gubim vreme. Bulajić me je pozvao da dođem u Prag, na snimanje “Sarajevskog atentata”, rekao sam: Ja nemam pasoš! I nisam otišao na probno snimanje.

Kad je Mimica radio “Seljačku bunu”, trebalo mu je mnogo mladog sveta i zvao je i mene. Javio sam se iz pristojnosti, da kažem da ne mogu: Dobar dan, samo sam došao da vam kažem da ja ne mogu da radim s vama! Mimica, zgranut, pita: A, zašto ne možeš? Rekoh: Znate, ja sam strašno zauzet! Čovek je pao sa stolice, zacenio se od smeha. Kaže: Filmom se bavim trideset godina, ti si prvi glumac koji je strašno zauzet da bi igrao na filmu. A, što si toliko zauzet? Kažem: Pa, idem na Akademiju, pa imam probu u pozorištu, i predstavu uveče. Stvarno, toliko sam zauzet, ja ne znam kad bih to mogao da snimam!? - Slušaj, dečko, kaže Mimica, tvoja uloga nije neka ali ja moram da te imam na filmu, jer nikad nisam sreo glumca koji je toliko zauzet. Nema problema, stići ćeš na sve obaveze! I ja bih ujutro dolazio na snimanje, nešto smrdim u kadru, bez veze, grupna scena. A onda bi me pogibeljno vozili na Akademiju, da bih stigao na predavanja. Na kraju me je nasinhronizovao jedan kolega, potpuno neadekvatan glas pa su me zezali jedno godinu dana. Onda je došla serija “Mačak pod šlemom”, koja mi je donela popularnost, ali posle koje pet godina nisam stao pred kameru. Veoma je opasno kad se mladom glumcu nakači neki lik koji postane popularan.

STRAH OD HLADNOĆE: Za moju ulogu u “Raljama života” Rajko Grlić je imao model iz života. Radilo se o vrlo konkretnom čoveku. Sad više nije ni važno ko je to, ali bilo je super kad smo se nas dvojica sreli u Puli. Obojica smo bili u žutim košuljama, sasvim slučajno, ovi iz ekipe filma su bili ubeđeni da je to vrhunac zajebancije. Rajko je odličan reditelj i super je tip, sa njim je lepo družiti se.

Meni su “Karamazovi” bili veoma značajni, na toj predstavi sam uradio neke stvari koje kasnije nisam. Kako da objasnim: u ta dva sata i ja sam poverovao da pripadam drugoj stvarnosti. Identifikacija je ružna reč, ali potpuno sam razumeo tog čoveka čiji lik sam igrao. Rajko je hteo da radi film po predstavi, tri puta je dolazio sa snimateljima, ali je odustao. I ja sam želeo, što kažu Hrvati, da bjelodano pokažem šta znači partnerska igra. Ali, desilo se da sve tri predstave nisu snimljene. Naravno, LJubiša je režirao “Karamazove”, to je bilo vreme kad je bio u velikoj formi. Ma, LJubiša je genijalan reditelj, ali šta ću mu ja kad voli da se bavi politikom. Svi smo mi robovi svog karaktera i određenih verovanja.

Lik koji igram u “Virdžini” veruje da ga zlo prati zato što nema mušku decu. I kako umilostiviti bogove i svece, kako ih prevariti, a to se ne može. Prevariti možeš jedino sebe. Nije on ni loš, ni zao čovek, naprotiv. Ali, okolnosti u kojima živi su takve, i one utiču da u ljudima ponekad prevagne zlo.

Veoma volim Zafranovića. Malo je razbarušen, ali je neverovatan tip. Kakav mizanscen za kameru on ume da napravi, to je fantastično. Voleo bih da radi ovde, nešto se i šuška, držim mu palčeve.

Živko Nikolić je bio posebna pojava. Živeo je za film. Mislim da ga je vreme ubilo. Toliko godina nije radio, a sad će dobiti svoju ulicu. Bolje da su mu omogućili da snimi jedan film, svima bi bilo lepše. Ono što su NJegoš i Bećković pisali o Crnoj Gori, to je Živko uradio na filmu. Strasno ju je voleo, i poznavao, na suštinski način. Drago mi je da sam s njim uradio film “U ime naroda”; drugi film koji je trebalo da radimo, propustio sam zbog pozorišta. Kasnije sam žalio zbog toga. Kasno je meni došla svest da od nas ostane ono što je zabeleženo na traci. Ali, pozorište je magija. Naravno, ja obožavam film, samo mislim da je to medij montažera i režisera, pozorište je naš medij. Snimio sam dvadesetak filmova, uvek sa strahom da ne budem mokar, i da mi ne bude hladno. Kad smo na Velebitu snimali “Virdžinu”, bio sam natrontan ne zna se koliko, kamerman viče: E, pa, nemoj, bre, da mi drhtiš u krupnom planu! Kako da ne drhtim, nabili ste mi led u usta! Krupno-krupno, šta da radim, zima mi je!

DEPRESIJA: Svi smo čekali nekog Godoa ‘91. Nešto iščekivali. Haris Pašović je došao na ideju da je najadekvatniji komad u tom trenutku upravo “Čekajući Godoa”. I uradili smo jednu lepu predstavu: Miki Manojlović, Laušević, Štimac... I radeći na njoj, ja sam se zatekao ovde gde je već živela moja porodica. Baš u to vreme vratio sam se sa snimanja “Virdžine”, i Ogresta mi je nudio snimanje filma. Dvoumio sam se, i odlučio za predstavu. Da sam se odlučio za film, rat bi me zatekao tamo.

Nemam pojma šta bih izdvojio u devedesetim, u ovaj čas mi ništa ne pada na pamet. U svakom slučaju, susret sa Nikitom Milivojevićem smatram značajnim. Radili smo nekoliko dobrih predstava. U jednom periodu uopšte nisam imao volju da radim, čak ni da pređem Savski most. Budući da stanujem na rubu Novog Beograda, prema Zemunu, jedva da sam se pokrenuo do pijace kod “Markatora”. I to je bilo sve. Depresija me je dugo držala. Ali, spas dođe iz rada. Pozorište pruža privilegije za nas glumce - možemo da pobegnemo u drugu priču. Mislim da je bilo važno preživeti, i opstati u onom što čovek radi. I dalje sam slobodnjak i uzimam to za svoj veliki uspeh, to što još uvek živim od svog posla.

ROKOVNIK IZ 1985: Dugo nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da Jugoslavije više nema. Neke 1994. zaustavio me je saobraćajac, i kad je video zastarela dokumenta, kaže: Šta je ovo? To više ne važi, morate odmah da promenite dokumenta. To je krivično delo! Negde sam računao da ako ne promenim dokumenta, u mojoj glavi će ostati Juga. Pre dve godine, kad smo u Hrvatskoj gostovali sa “Larijem Tomsonom”, shvatio sam koliko mi znači što nemam nesporazum sa tom sredinom. Bilo je to uzbudljivo i emotivno gostovanje, izašao sam na scenu po neku stolicu - pade aplauz! Pamte me po dobru. Valjda će se otvoriti ove naše avlije. Uostalom, govorimo istim jezikom, mentalitet je sličan. I oni reaguju na ista mesta u predstavi kao i beogradska publika. Ipak je to, u kulturnom smislu, jedinstven prostor koji se prožima. Glumci su svuda slični, i sa strancima kad radiš, to je kao rođački odnos. Bavimo se emocijama, imamo iste probleme, i odlično se razumemo. Nažalost, kultura je uvek krhka, i najpre strada u lošim vremenima. Nedavno sam našao svoj rokovnik iz 1985 - danas izgleda kao naučna fantastika. Jedan dan sam imao predstavu u Splitu, drugi dan u Zagrebu, treći u Beogradu, pa u Subotici, a onda nešto snimaš u Sarajevu... To sve u nedelju dana. Nisam mogao da se ne pitam: Čekaj, jel to stvarno bilo tako?!

Ponekad imam utisak da imam tri inkarnacije u okviru mog života. Jedan život je bio onaj pećki, pa zagrebački, i ovaj beogradski život. Dogodila su se nova iskustva za kojima nisam čeznuo, i svih ovih godina nedostajala mi je komunikacija. Sad kad mogu da odem tamo, sad sam se odvikao. A bilo bi lepo da sretnem svoje drugare, neke prijatelje sa kojima sam radio, da još nešto uradimo. Ja sam bio integrisan u tu jugoslovensku kulturu, i ona mi znači. Već mojim sinovima ne predstavlja ništa. Kažu: Ćale, nema toga! Naravno, teško je pomiriti se da više nema dela mog identiteta. Pa, mene još doživljavaju kao zagrebačkog glumca! I to je negde i tačno. Nosim sve dobre i loše strane tog glumišta, te škole. Naravno, imam i osobine ove sredine, barem meni je to zanimljivo. Voleo bih da se počnemo više posećivati. Eto, lakše je organizovati fudbalske i košarkaške utakmice, nego gostovanja pozorišta. Zašto je pozorište tako opasno, nikad mi neće biti jasno.